Дмитриј Косирев, политички
коментатор РИА “Новости” коментарише посету Саркозија Русији,
међународне односе и проблеме око Косова
Привилегија председника Саркозија
По
питању Косова, потребно је пажљивије пропратити шта се дешава у самој
Француској, у Европи у целини, и у Русији. Ствар је у томе што је прича
са Косовом, постала она тачка када је свима постало јасно да, и ако се
Европа географски простире до Урала, у ствари постоји једна Европа и
постоји друга Европа (Русија) и оне се, изгледа, никада неће спојити.
 (Москва,
РИА “Новости”) У току дводневне посете Москви председник Француске
Никола Саркози добио је од свог руског колеге оно исто што и Путин
својевремено од Џорџа Буша: привилегију да исказе своје гледиште, које
се разликује од мишљења саговорника, а да при том остане са њим у веома
добрим односима. Ево најтипичнијих изјава Саркозија с тим у вези:
“Француска жели да вас схвати. Ја сам оценио тврдоћу ваших уверења.
Мишљења сам да можемо разумети један другог, јер и ја имам своја
уверења”, “Пријатељство” је када једни другима кажемо шта мислимо”.
Поштено говорећи, пријатељство, па чак ни симпатије између два
председника унапред нису планирани. Друга је ствар што је успех сусрета
био очигледан задуго пре његовог почетка – у противном би он, како то
бива у таквим случајевима, био одгођен “у складу са узајамном
сагласношћу страна”.
Односи између Француске и Русије – то је мноштво процеса и догађаја у
које су инволвиране многе хиљаде људи. Најефикасније је у току најновије
посете одјекнуо позив Саркозија следећем председнику Русије да допутује
2008. године на космодром Куру у Гвајани ради првог лансирања европског
сателита на руској ракети-носачу. Или подсећање госта на то да би
француски инвеститори желели да буду акционари “Гаспрома”.
Могли би
смо се осврнути такође на не мале успехе француског бизниса у
фармацеутској и козметичкој грани Русије, или планове заједничког
стварања нових теретних верзија француских “Аеробуса”, и на мноштво још
другог.
Међутим, шта да се ради са укорењеном тезом о томе да је Саркози одлучно
претворио у руине спољну политику свог претходника Жака Ширака,
ојачавајући везе са САД, залажући се за независност Косова и заузевши
тврђу позицију у односу на нуклеарни Иран? Шта да се ради са оним што се
све то тобоже драстично разликује од става Москве? И да је у резултату
Русија, оставши без било каквог партнерства са Берлином и Паризом,
претрпела штету на прилично значајном правцу своје спољне политике?
Кључ свега тога је овде у томе, што Москва нити води, нити је водила
антиамеричку политику, исто као што је нису водили ни Жак Ширак, ни
Герхард Шредер. Ситуација је била другачија – пре неколико година су не
само те три поменуте државе, него фактички целокупна међународна
дипломатија, били окренути у правцу да спрече разорне војне акције
Америке, која је била опхрвана илузијом своје свемоћи. Данас сасвим
другачији свет има посла са сасвим другом Америком. Ослабљеног и лишеног
илузија гиганта не треба обуздавати, већ подржавати и помагати му да
заузме у светској политици другачије место од оног које је имао раније.
Зато што то није више она светска политика која је била раније. Данас у
свету не размишљају о томе како да се сачувају од наглих потеза САД, већ
о томе како ће се понашати друге, нове државе које заузимају лидирајуће
позиције.
Улоге су се очигледно измениле. Некада су прдржавали
пијаног Јељцина, а сад Путин придржава пијаног Саркозија
после вотка-терапије или шокантних путинових изјава
|
Зато је Никола Саркози који, сматрајући да данас Американцима треба
пружити руку пријатељства, није нипошто исто као што би било да је Жак
Ширак одлучио да заједно са Америком испланира рат у Ираку. И овде
између Саркозија и Путина нема разлика. Чак ставише, по мишљењу
информативних извора, преговори у Москви показали су да ни поводом Ирана
неће бити свађе, већ нечег сасвим другог. Француска, која је у почетку
реаговала на позив Буша да узме учешће у “психолошком нападу” на
Техеран, сада је спремна да неко време пажљиво прати шта ће лепог
постићи Русија која у односу на Иран спроводи сасвим другачију политику.
На пример, да послуша шта ће Путин донети из Техерана који ће у
најскорије време посетити.
А по питању Косова, потребно је пажљивије пропратити шта се дешава у
самој Француској, у Европи у целини, и у Русији. Ствар је у томе што је
прича са Косовом, постала она тачка када је свима постало јасно да, иако
се Европа географски простире до Урала, у ствари постоји једна Европа и
постоји друга Европа (Русија) и оне се, изгледа, никада неће спојити.
Довољно је пажљивије погледати на промене које су се десиле са
класичним, рекло би се, “западњаком” – Владимиром Путином, који је у
резултанту изградио не “проевропску”, већ сасвим самосталну руску
политику.
Када је европско јавно мнење стало на страну пузеће окупације српских
земаља путем добро наоружане инфилтрације, а у резултату се Европа
показала немоћном да учини нешто самостално и била принуђена да у помоћ
позове америчке бомбардере – то је произвело снажан утисак на руску
публику. Ону исполитизирану, и ону сасвим обичну, не исполитизирану.
Европа је тада подсећала на некакву увећану верзију Пољске при
близанцима Качински – нешто веома скандалозно, охоло, непријатно, иако у
принципу безопасно. Данас је тај европски понос својим вредностима и
моралним превасходством нешто мањи, али се у целини није много
променило.
И чак ако занемаримо Косово, Европљани ће се морати још добрано
постарати да рехабилитују себе у очима руске публике.
Друга је ствар што нико у Москви не очекује овде нешто много од
председника Француске који је тек дошао на власт. Довољно је засад и то
што се он по стилу подударио са председником Путином. Уме говорити
својим пријатељима и партнерима оно што мисли, и очекује од њих исто.
Мишљење аутора не мора се подударати са ставом редакције.
Москва, 11. октобар 2007. РИА “Новости”
|
