| Политички коментари |
Обнова заједничке
државе као једи услов нашег даљег опстанка
Српска
царевина
Треба тежити и радити на
остварењу заједничке српске државе попут оне из
XIV
века, макар се то и не могло остварити баш идуће године ...
 Срби
су, још у
XIV
веку, кад су достигли високи степен националног развоја – изградили,
конституисали и имали највиши облик монархистичког државног уређења:
царство, Српско царство односно Српску царевину. Смрћу
другог српског цара, Уроша, и војним поразом од стране османлијске
државе – оно се, по међународном праву, није укинуло нити је укинуто.
Каснији, историографски и државно-правно неуки обновитељи српске државе,
и њихови саветници у XИX веку нису ни помишљали на обнову Царства; били
су задовољени и задовољни само освајањем или добијањем одређених
властодржачких права па су стварање најпре вазалне а онда и аутономне па
тек касније осамостаљене Кнежевине – сматрали врхунским државничким
успесима. Следећи „напредак” је било само стварање краљевина, Србије и
Црне Горе али, осим појединачних идеја, није ништа практично предузимано
да се државности уздигне на својевремено достигнути ниво Царевине. Тек
је краљ Александар И Карађорђевић почео да прави планове за његову
обнову, али, нажалост, са југословенским атрибутом – што га је,
вероватно, између осталог, стајало и живота. Али та концепција државног
уређења Срба не сме бити заборављена. Истина, у време данашње
демократије, људи могу да се опредељују осим монархистичког и за
републиканско државно уређење али ако изаберу прво, то не сме да буде
Краљевина; не сме, наиме – сушта је истина ма како грубо звучало,
народски речено да „падне с коња на магарца!”
Због тога позивам све српске национално свесне делатнике да о овоме
најозбиљније размисле да не бисмо губили снаге и време причама о
објективно крајње тешко остваривим посебним српским државама (видимо на
шта је спала Србија, видимо како нам насилно отимају Косово и Метохију,
видели смо шта је било са Црном Гором, ћутке пратимо искушења и
практични окупацију Републике српске, оћутали смо како је противно
међународном праву избрисана Република Српска Крајина, не реагујемо на
буђење аутономаштва у Војводини, дозвољавамо да на наше очи Рашка област
све више тоне у некадашњи Новопазарски санџакат, данас Санџак, са
измишљеним „бошњаштвом” ван Босне, а да и не спомињем шта би са Старом
Србијом, данашњом БЈР Македонијом у којој Срби имају вишеструко мање и
никаква права у односу на Шћип’таре), да одбацимо и фирму „Велика
Србија” – јер је Србија и без тог атрибута велика. А она мора да
буде оно што је била, и на шта има право – царство, Српско царство. И то
као бескомпромисна српска национална држава, са само једном, српском,
конститутивном нацијом док ће националне мањине, и то оне које имају
своје посебне државе, имати само на права која име се признају
међународним стандардима а и она у складу са односом њихових држава
према српској мањини у њима.
О династу се још не мора нагађати: можда ће га сам српски народ
изнедрити без политичарских и страначких надмудривања и надгорњавања. За
почетак је довољно да се сазове свесрпска, свенародна уставотворна
скупштина на која ће се одлучити о државном уређењу а ако избор буде
Царство, да се демократским путем, општим правом гласа и без страначког
посредовања и дириговања, за почетак изабере Царски савет као највише
извршно тело са уставно и изборно смењивим Царским намесником и
одлучивањем консензусом. Јер колико врлина, толико је и наша, српска,
највећа невоља што смо сви препаметни и сви једнако паметни ... (Да се
не позивам на нашег српског пријатеља Арчибалда Рајса.)
Дакако, обнављање овакве државе наилазиће на низ унутарњих и спољашњих
супротстављања и отворених отпора па и непријатељства али она се мора
почети стварати, макар процес остварења потраје и више генерација. Треба
се само сетити Јевреја али ево, и Хрвати обновише своју самосталност,
макар и после скоро хиљаду година. Па Црногорци, а и Шћип’тари верују да
ће успети да створе своју свеалбанску државу.
Треба, дакле: желети, веровати, знати, делати! С поздравом: „Збогом,
догодине у српској престоници Скопљу!” – макар се то и не могло
остварити баш идуће године ...
Радомир Ракић
|
Предходна страна |
|
|
