| Политички коментари |
Масон
Архангел Михајло и румени Јован Крститељ
Српска иконографија - Између духовности и кича
Почетком 20. века на ове просторе убачена је велика количина
литографија, јефтиних кич икона, и то икона наших најчешћих слава.
Стручњаци наводе да то и нису иконе, већ се једино могу сматрати
световним сликама. Свеци су приказани таквим да буду допадљиви обичним
људима, а изостављен је њихов испоснички, аскетски и великомученички
лик.
 Икона
је грчка реч и значи слика. Иконопис је, тврде упућени, много више од
осликавања икона. За посвећене је то и начин живота и одабир пута.
„Иконописање и живописање су богоугодни и молитвени послови у славу и
захвалност Богу“, казаће вам сваки мајстор тог посла.Озбиљнији српски иконописци своје поимање заснивају на канонима Православне цркве, посебно на сликарској традицији српске цркве из времена Немањића. Као основни ликовни узори служе им фреске и иконе из времена краља Стефана Милутина, односно његових слика Михаила Астрапе и Еутихија. Иконе се сликају углавном на липовој дасци јајчаном темпером са препаратуром од бир-креде и туткала и позлатом од златних фолија двадесетдвокаратног злата. Обнова: У близини храма светог Саве на Врачару у Београду налази се Иконописна радионица ,,Петар Билић". Готово двадесет година бави се канонским осликавањем икона, иконостаса, живописањем храмова, обуком иконописаца, конзервацијом и рестаурацијом под окриљем и благословом Српске православне цркве. У радионицу „Билић“ радо свраћају многи Београђани и доносе своје старе породичне иконе, које су претрпеле разна оштећења, на рестаурацију и конзервацију. Под окриљем радионице организована је и школа иконописа са дугогодишњом традицијом. „Занимљиво је што су и људи друге вере заинтересовани за школу и православну веру те тако имамо и даме из дипломатског кора“, објашњава Тања Билић, један од мајстора те радионице. Тако, поред осталог, сазнајемо да госпођа Жаклина долази чак из Беча искључиво због часова. Атмосфера је пријатна, смирена, испуњена духовном музиком монашког певања за коју госпођа Љиља, такође ученик иконописа, каже да је лековита. Каже да је чак и њена мајка, која је била убеђена да не уме да црта, кренула на часове. Сада је са 60 година открила нове таленте у себи. То је чини веома срећном, задовољном и подмлађеном. Осим старијих особа које долазе овде из потребе за смирењем, београдска деца и омладина долазе из потребе за новим сазнањима и можда да се одлуче за свој будући позив. Да би се неко бавио иконописом, тј. да би похађао школу, треба да буде крштен и да добије благослов свог духовног оца или парохијског свештеника. Покретна трака: „У хришћанској догматици икона се тумачи као човеков духовни сапутник, а њена основна намена јесте да буде молитвено средство и средство комуникације са светима или догађајима које представља“, каже Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске православне цркве. Дакле, икона има духовни садржај. У време кад настаје, она није уметничко дело. Никада није рађена, нити треба да се ради као уметничко дело. „Али, с временом“, наглашава наш саговорник, „ако је рађена како треба да се ради, због свог узвишеног значења и квалитета рада, тог ликовног мајсторства, она постаје уметничко дело и чак досеже до самог врхунца уметничких остварења.“ На Седмом васељенском сабору 787. године у Никеји, у цркви свете Софије, усвојен је и прокламован догмат о иконама, као општеобавезујуће правило највише важности за све хришћане и све хришћанске цркве, пошто је донет пре раскола. У њему се каже: “Сви они који, гледајући свете иконе, пониру у ликове на иконама приказане, сви они, дакле, у себи треба да оживе сећање и да оживотворе личност, или догађај са иконе. Икони се указује пуно поштовање, али јој не припада и обожавање, јер по вери коју исповедамо, наше обожавање припада само Тројединоме Богу.” А данас? Слободан Милеуснић каже да су иконе слика нашег духовног стања; какви смо ми, такве су нам иконе. И то се може јасно сагледати посматрањем икона кроз различите периоде наше историје. „У овом периоду имамо појаву великог броја иконописаца и црквених сликара. То, с једне стране, може да радује, а с друге, и те како забрињава. Нажалост, највећи број њих није се снашао, нису богомдани иконописци, а већина њих у томе гледа и неки извор материјалних прихода. Покушавам код оних код којих препознајем неке елементе продуховљености и талента да им укажем да се у својим првим радовима угледају на проверене иконописачке обрасце. Другим речима, да копирају иконе или фреске из наше богате средњовековне баштине, па тек кад се ту извеште и ако се покажу добри, онда нек покушају да оставе и свој иконописачки рукопис, по којем ће ово време бити препознатљиво“, наводи он. Поједини светитељи приказују се на неколико начина. То је, рецимо, случај код светог Јована, светог Николе, па и светог Георгија. Иконописачки предлошци, како се слика, налазе се у црквеном календару. Тако су, појашњава нам Милеуснић, различите иконе, зависно од тога да ли се представља зачеће, рођење или усекованије главе светог Јована Крститеља. „Ако се представља зачеће, на икони треба да буду приказани свети Захарије (отац) и света Јелисавета (мајка) загрљени, а поред њих мало подаље свети Јован. Мало сликара то зна, па слика само фигуру или попрсје светог Јована.“ Духовно и уметничко: Академски сликар и иконописац из Ваљева Милоје Митровић, који је хиротонисан на Превлаци, у манастиру светог Архангела Михаила, каже да човек који слика икону мора прво да добро познаје своју веру, канонске прописе о иконопису. „Уметник треба икону да ради као своју службу Господу. Ако је уради добро, она је добила уметничку вредност, али и ону вишу, која је много значајнија - духовну! Најслабији иконописац са Крита Ел Греко постао је на Западу најбољи сликар. Ето, већ из тога јасно је колико духовна вредност икона надилази уметничку вредност, па и временску дистанцу.“ Мало је оних који данас тако схватају. А Митровић то овако види: „Поједини сликари, у тежњи да буду аутентични уметници, да направе аутентично уметничко дело, изобличавају ликове светитеља и тако западају у сопствени брлог: нити створе уметничко дело, нити икону!“ Митровић подсећа на случај када је почетком двадесетог века на ове просторе убачена велика количина литографија, јефтиних кич икона, и то икона наших најчешћих слава: свете Тројице, светог Јована, светог Николе, светог Архангела Михаила... „У ствари, то и нису иконе, већ се једино могу сматрати световним (за свет) сликама. Нажалост, неке од њих задржале су се и до данас. Свеци су приказани световно, да буду допадљиви обичним људима, а изостављен је њихов испоснички, аскетски и великомученички лик. Тако, рецимо, свети Јован је приказан као дебео и румен. Католици га често приказују и као атлету, правећи тако од њега паганског грчког бога Херкула... На тим убаченим 'иконама' свети Архангел Михаило приказан је са оком у троуглу, препознатљивим знаком са новчанице од једног долара, или, како неки кажу, масонског знака...“, огорчен је Митровић. Трка за зарадом: Иконоисац Зоран Лазаревић, оснивач иконописачке колоније у манастиру Тресије, каже да данас у Србији има много оних иконописаца који су то практично постали преко ноћи. „Познајем жену из Београда која је за 11 година насликала око 2.400 икона. Мој учитељ живописа слика 14 година, а осликао је мање икона од мене. Младим иконописцима увек саветујем да копирају велике мајсторе, јер то изграђује уметнике. Некад је у тим иконописачким радионицама мајстор ученику давао бар две године да струже пигменте да би осетио материјал, а потом су још две године припремали даске за осликавање. Данас иконописачке радионице једва да саставе годину. Ученици тих школа трче за новцем, њих осећај, духовност и молитва не занимају“, тврди Лазаревић. Интересовање за иконе расте, комерцијализација те уметности је очигледна. Да ли тиме расте и број иконописаца? „Реч је заиста о правој поплави иконописаца, а према подацима СПЦ-а иконописањем се у Србији данас бави око десет хиљада људи“, каже он. Лазаревић наводи да је видео јако добрих иконописаца, тек ће их бити, међу њима има и жена, али огромна већина су кописти, индиго мајстори. „Ликови насликаних светаца нису и не могу бити механичко понављање једног истог лика. На икони се не приказује некакав апстрактан, идеалан или уопштен човек, не слика се, такође, неодређено, нестварно виђење човека, него се молитвенику увек дочарава верно осећање живог присуства јединствене, аутентичне и непоновљиве личности“, каже он. „Копирање на механички начин одузима икони значајан портретни елемент, те икона почиње да се понавља у цртежу и бојама, почиње да преовладава манир и да слаби аутентична ауторска интервенција и духовни ниво иконописца. Та чињеница је посебно у наше време постала идеологија, правило, једини начин рада, а последица таквог односа јесте да се икона сматра чудним и самосвојственим сликарством у коме се свеци приказују на стереотипан и међу собом сличан начин. Икона је доведена до формализма и када је анализирам, имам осећај да не гледам живу појаву конкретног човека, него симболичку представу, декоративан, обојен цртеж или неодређену визију.“ Горан Тарлаћ |
Предходна страна |
