| Политички коментари | |
Могуће унутрашње и
спољно-политичке последице једностраног признавања независности Косова
Независност Косова и њене последице
У
својој империјалној зајапурености ка независном Косову, не чуди што су
САД остале слепе према Србији као могућој „рупи” у безбедносном систему
Балкана, али заиста чуди да се ЕУ, која има много више сензибилитета за
безбедност, дала „упецати” у САД империјалне небулозе о независном
Косову.
 Српска
коалициона влада коју сачињавају Тадићева Демократска странка (ДС),
Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Динкићева Г17+, и поред
свих напора да се то не обелодани јавности, тешко је унутрашње поцепана
по питању односа са Западом а у вези Косова. На једној страни су
Коштуница (и Веља Илић), а на другој страни су тадићевци и динкићевци.
Ови задњи (ДС и Г17+), без обзира на коначан исход косовског проблема,
изјашњавају се за политику тоталног укључења Србије у тзв.
евро-атлантске интеграције тј. улазак у Европску Унију (ЕУ), Партнерство
за мир и НАТО, а поврх свега за што пријатељскије односе са САД.
Коштуница, пак, с друге стране, залаже се за један, назвао бих га -
„шизофрени” однос према овим интеграцијама. И то: кад је реч о односу
према САД и НАТО тај однос је скоро отворено непријатељски док је по
питању учлањења Србије у ЕУ и Партнерство за мир, тај је однос
компромисан. Да би, међутим, та „шизофреност” председника владе
Коштунице била јаснија, потребно је направити једну малу дигресију с
враћањем у његову идеолошко-политичку прошлост.
Политички профил Војислава Коштунице
Војислав
Коштуница, најкраће, јесте стопроцентни приврженик класичне демократије.
Она, таква, јесте не само његова вера већ и пракса. По њој: народ -не
симболично - већ стварно - је суверен јер заиста влада! А како то бива?
Народ, без принуде, крајње слободно и непогрешно бира своје најбоље
представнике у Парламент. Из тога отприлике извире истинска његова љубав
и приврженост према класичној демократији.
Шта
је утицало да се под условима садашњег демократског света изроди у
Коштуници његова „шизофреност”? Најкраће - злоупотреба самог имена
демократије од светских моћних сила, где су САД на првом месту, зарад
својих себичних империјалних циљева. Тако је Коштуница лично дошао до за
њега поражавајућег сазнања да САД нису демократија уопште. Јер се
истинска демократија не намеће, поготово не силом; за њу су међународни
уговори буквална светиња. А уместо ратова, бомбардовања итд.,
демократија Коштунициног типа, несугласице, без обзира на њихову тежину,
увек решава - компромисом! Ето, отуда Коштуницино „непријатељство” према
САД и НАТО.
И
политички профил већине тадићеваца
Кад смо већ код психолошких корена председника владе Коштинице, да
споменем и оне његових ривала (Тадића, Динкића) односно коалиционих
партнера. Док је Коштуница једини истински и изворно-идејни демократа у
тој коалицији, ови његови ривали, са могућим неким часним изузетком,
„демократе” су по сили стварности. Хтео сам рећи, по рушењу комунизма у
СФРЈ, они би прихватили сваку тренутно владајућу идеологију, укључујући
ту и фашизам, која би им очувала привилегије «„зарађене” још у Брозово
време. Десило се, пак, да је, у нашем случају, та владајућа идеологија
била западна демократија па су, ето, они тако постали „демократе”. Треба
се пак сетити, да је тада, у то време, Тито узео од Запада дуг од неких
20 милијарди долара (које Србија још и данас отплаћује). У СФРЈ се
живело као никада раније, животни стандард био највећи. Једновремено с
тим, СФРЈ је добила од стране САД, због Титове улоге „тројанског коња”
којим се дробио комунизам совјетског типа, изузетно повлашћени положај.
САД „помоћ” буквално је пљуштала, па су та комунистичка господа, у
власти или при власти, бесплатно путујући по целом свету и одседајући у
најлуксузнијим хотелима, почела да живе као и цео остали „цивилизовани
свет”. Али су ту они стекли и „буржоаске навике”.
Броз је,
међутим, нестао, али „буржоаске навике” код те господе или њихових сад
већ увелико стасалих синова, свеједно, нису. Напротив, повећале се
стопостотно. У демократију, НАТО, европске и све могуће друге
интеграције - био је њихов мото - па ће паре (без мотике) и све оно што
иде уз њих - поново пљуштати! Покојни Зоран
Ђинђић
је полетео с том намером у интеграције, али се љуто преварио: паре нису
запљуштале, а коштала га је та авантура, можда, чак и живота! Тадић,
Динкић и остало друштво пред тим чињеницама је затварало очи: Мафија...
а и Зоран није довољно гурао; ми, бре, целу српску војску дајемо у НАТО
- бесплатно!
Захтев
нових избора продубљује кризу владе
Назад на тему са почетка. Наиме, као што смо видели, у коалиционој
српској влади, коју води Коштуница, постоји озбиљна напуклина. Тадић и
друштво, без обзира на исход косовског питања, опредељују се за НАТО и
што тешње односе са САД. Коштуница, с друге стране, неће у НАТО а, у
случају да Косово постане независно, саме САД стоје на челу држава са
којима Србија прекида дипломатске односе. Реч је овде, дакле, не о
једном споредном већ о фундаменталном разлазу коалиционих партнера. Ако
партнери постојано стоје на својим позицијама, питање је колико дуго још
коалиција може да опстане?
Овај већ сад компликован однос партнерства Коштуница - Тадић, додатно је
оптерећен, Тадићевим инсистирањем да се председнички избори у Србији
одрже до краја године. Најновије, пак, вести кажу да је ДС предодредила
изборе за 9. децембар. Коштуница се овом одлучно супротставио. Зашто?
Време одржавања избора у Србији како би хтела ДС - каже Коштуница
-најгоре је могуће. То је тачно оно време, кад питање Косова улази у
завршну фазу и кад би требало српску позицију по том питању бранити
крајње јединственим ставом свих коалиционих партнера. Одржавати изборе у
то време, неоспорно значи безпотребно расипање тог неопходног јединства
зарад постизања јефтиних поена код бирачког тела што је неминовно у
свакој предизборној кампањи. Коштуница је тако за одржавање избора тек
пошто се питање Косова коначно реши, што ће рећи, изборе би требало
одржати тек негде почетком 2008. године.
На овакав став Коштунице, Тадић, међутим, нема неки контра-аргуменат,
али је ипак за изборе у децембру јер, каже, тако налаже прошлогодишњи
Уставни закон - не може се он кршити! Тадићеви противници из ДСС на то
кажу - тачно!; али може и мора се, због специјалних околности око
Косова, променити; истина, потребна је у Скупштини двотрећинска већина,
што није проблем јер ће и Радикали као највећа странка у Парламенту бити
за то. Наравно, Коштуницина аритметика у погледу дво-трећинске већине је
врло оптимистичка. Она подразумева да ће из Тадићевог табора бар 24
посланика (од укупно 106) гласати за промену уставног закона (168
гласова потребно), што је врло рискантна пропозиција, кад се узме у
обзир да је за ове (ДС и Г17+) од суштинске важности одржавање избора 9.
децембра.
Прво, Тадић је лично уверен да је Косово изгубљено, а може бити да тај сценарио и сам прижељкује јер би га такав исход коначно ослободио „камена” под именом Косово кога му је Коштуница вешто обесио око врата, тако да он своје политичке потенцијале у правцу „евро-атланских интеграција” а специјално тесно пријатељски однос према САД, не може потпуно да испољи. Друго, коначно, 10. децембар (један дан по обављеним председничким изборима у Србији), јесте, као што се зна, и дан престанка мандата Контакт групе за Косово. Тадић, пак, лично очекује (вероватно на основу информација из Вашингтона) да од овог дана почиње клупче шиптарског једностраног проглашења независности Косова нагло и незадрживо да се одвија. Треће. Једини начин, дакле, да би се губитак Косова могао максимално успешно капитализовати у правцу Тадићеве доминације на српској политичкој сцени, јесте да избори у Србији буду пре десетог децембра а да се ипак коалиција не распадне јер је Коштуницина помоћ суштаствена за његов реизбор за председника Србије. А овај је „обавезан” за ту помоћ: прво, као коалициони партнер и друго, важније, јер га је Тадић формално својски помагао да се оствари јединствен став коалиције по питању Косова. Одржавати, пак, изборе после 10. децембра - мисли Тадић - нема смисла јер ће главни корисник губљења Косова бити СРС - шешељеви радикали. Да ли су питања статуса Косова и улазак у ЕУ повезана Без обзира, међутим, на Тадићеве жеље да се губљењем Косова максимално капитализује за сврху своје себичне доминације над политичком српском сценом, важније је објективно осмотрити однос државе Србије према Западу и свету уопште а под условом да Косово: (а) буде независно; и (б) да остане, као и досад, у оквиру Србије. Да би ипак све било јасније, пре, међутим, горњих питања, требало би се укратко позабавити тренутном Европском унијом, док још одлука о Косову није донета. Мада сви говоре (и релевантни Срби и сами администратори ЕУ) да улазак Србије у ЕУ нема везе са питањем Косова, стварност са терена каже супротно. Један, међутим, „трик” од стране ЕУ је учинио да само изгледа као да те две ствари немају везе, мада је веза, у смислу: ви нама Косово, ми вама улазак у ЕУ - очита. У чему је трик? Просто: Косово као облик притиска се не помиње јер је замењен удвострученим притиском на Србију под именом већ старог знанца -Хаг! С тим, пак, у вези, а по најновијој вести Б92, влада Србије је расписала награде од 1 милион евра за хватање и изручење Младића (Карадзић није у њеном домену; ако ипак дође и до његовог хапшења и он „вреди” као и Младић - 1 милион евра) и по 250 хиљада за Стојана Жупљанина и Горана Хадзића. То су још преостали српски оптуженици чије изручење тражи Хаг. Заиста чуди да је Коштуница, као председник владе, допустио овај буквалан злочин над српским националним интересима, кога је „режирао” Тадићев потпредседник српске владе, Божидар Ђелић, задужен иначе за европске интеграције. Поготово чуди то Коштуницино учешће у овом злочину, кад се узме у обзир да он није хтео, у свом претходном мандату, ни да чује за насилно изручење, уколико оптужени сами добровољно не прихвате Хаг а камо ли да даје велике награде за њихово хватање. Не може се, дакле, тај - сад већ и његов -, злочин ничим правдати, али се може делимично разумети с обзиром на његов страх да се Косово не изгуби услед могућег нејединства српског вођства кога би сигурно донели Тадићеви избора од 9. децембра. Да би спречио губљење Косова услед нејединства, по Коштуницином мишљењу - веће зло, он је пристао да буде учесник, опет по његовом суду, у мањем злу - у злочину над српским националним интересом?! Упитаће неко: није ли Хаг српска међународна обавеза, па отуд - зашто би то био злочин? Одговор је врло прост. Хаг је створен од САД да, у вези разбијања СФРЈ, докаже две ствари: (а) САД учешће у том процесу је било „хуманитарно” и (б) Срби су кривци за разбијање и ратове у СФРЈ. Како ни прво ни друго није тачно, онда је предавати Србе Хагу противуставно и због тога злочин. Тако би поступиле саме САД. А што српске ДОС-овске власти нису имале храбрости да са Хага скину „налепницу” - наша међународна обавеза, то је већ друго питање. Суд, пак, независне историје са њихових образа не може скинути налепницу: „сарадња са Хагом” - јесте злочин против српских националних интереса! Било како било, тај очевидан несклад (дупли Хаг) у притисцима на Србију, а с обзиром да косовско питање улази у завршну фазу, изгледа да је натерао и ЕУ амбасадора у косовској „тројци”, Волфанга Ишингера (задужена од стране Контакт групе за „успешно” решење косовског статуса по формули „како се договоре” Срби и Шиптари), да ту недавно јавно затражи од ЕУ неке видне али и спектакуларне, што ће рећи - не и суштаствене, олакшице за Србију, не би ли Срби због дуплог Хага били у преговорима са Шиптарима „конструктивнији”, што по ЕУ речнику значи - благонаклонији према Ахтисаријевом плану! Тако су ове олакшице, без спомињања Хага, „прошверцоване” у преговоре. Знајући за, још из Брозовог времена „буржоаске навике” владајућих Срба, што ће рећи, воле да путују нарочито у ЕУ, амбасадор Ишингер, им је понудио као компензацију за удвостручени Хаг, визне олакшице (додуше, уз још неке услове и не баш одмах) или још боље тзв. „шенгенски статус” - безвизни улазак Срба у ЕУ!? Однос Србије према свету у пост-косовским условима 1. У случају да САД и ЕУ признају једнострано шиптарско изгласавање независности Косова, као прво, влада Србије пада, јер се Коштуница и Тадић, како смо видели, дијаметрално разликују како се односити према овом разбојничком акту САД и ЕУ. Можда ће коалициона влада, сад као прелазна, наставити да обавља текуће послове, те Коштуница неће моћи да испољи своју најављену срџбу према Западу. То је ситуација до председничких избора. Ове може да добије само Томислав Николић из СРС, јер ће Коштуница ускратити своју помоћ Тадићу а дати је Николићу. После председничких избора, Коштуница ће са радикалима, јер има већину у Скупштини, образовати владу. Ова ће као прву ствар прекинути дипломатске односе са САД и водећим државама ЕУ као што су Француска, Енглеска и могуће Немачка али и успоставити срдачнијих односа са Путиновом Русијом. Већ сами ови дипломатски искораци Коштунице, значе, нема уласка Србије у ЕУ, нити постоје било какве обавезе Србије према Хагу. Али значе још нешто: Србија постаје „рупа” у западњачком безбедносном систему на Балкану коју може врло лако да испуни Русија. Такав један сценарио изазива, код САД и ЕУ, једновремено одговор у виду „штапа” и „шаргарепе”. „Штап” се може кретати од обичних претњи до претњи НАТО инвазије а по уговору који је Вук Драшковић склопио са овом организацијом. Срећа је једина што влада односно председник Србије мора да позове НАТО. Да је нешто Тадић још увек председник, он би то и учинио. Међутим, то не искључује могућност да НАТО и непозват уђе у Србију. „Шаргарепа” такође има два краја: један крај је симболичан - нешто а ла поменути Ишингеров „шенгенски статус”; други крај је суштински а може се кретати - зависно од степена страха у западњачкој психи због српске „рупе” -, од укидање Хага, прековременог уласка Србије у ЕУ до евентуалног укидање независног статуса Косова и нових преговора са Шиптарима. (Ово задње није вероватно, али ипак теоретски могуће.) Све у свему, овде није поменуто, јер се ради о осетљивим питањима на граници мира и рата, да може доћи и до грађанског рата и у самој Србији. 2. У случају да статус Косова остане непромењен тј. оно остаје интегрални део Србије с широком аутономијом за косовске Албанце и сличном аутономијом у оквиру Косова за косовске Србе, дакле - аутономија у аутономији!?. Могуће је да се у Србији, пошто је нови председник Тома Николић, формира нова коалиција са Коштиницом, као председником владе, тадићевцима и СРС. Та би коалиција имала нормалне односе и са Русијом и ЕУ. А можда би као таква била и примљена у ЕУ. Хаг као средство притиска на Србију би престао да има свој даљни раисон д'етре, па би могао да опстане само формално. У својој империјалној зајапурености, промоцијом независног од Србије Косова, не чуди што су САД остале слепе према Србији као могућој „рупи” у безбедносном систему Балкана, али заиста чуди да се ЕУ, која има много више сензибилитета за безбедност уопште и Балкана посебно, дала „упецати” у САД империјалне небулозе о независном Косову. ИСКРА Пише: Н. Љотић |
|
Предходна страна |
|
