SRPSKA POLITIKA

Политички коментари

Да ли у време глобалне економије многе владе, па и наша, постају пуке слуге међународног тржишта

Будућност државе Србије

Тајкуни, политичари, амбасадори, оптужбе, контраоптужбе и демантији, Србија заиста увек има чиме да се забавља. Само је питање где је у тој „забави” и држава?

Да ли је дорасла новом типу изазова? Чини се да скоро свака дискусија о државној политици почиње и завршава истом тезом: држава је у дефанзиви, њена моћ да влада топи се. Да ли, дакле, у време глобалне економије многе владе, па и наша, постају пуке слуге међународног тржишта? На „левици” и на „десници” у Србији сви се данас радо, или нерадо, клањају глобалном капитализму. Праве дебате о „глобализацији”, било да је то лоша или добра ствар, било да смо против ње или је прихватамо. И онда, наравно, имамо афере којих смо сведоци ових дана.

Дакле, хајде да проблем покушамо да сагледамо оптимистички и песимистички. Оптимисти би рекли да је влада изгубила део слободе да руководи привредом по својој вољи и да је смањени економски суверенитет државе логичан резултат победе међународног капитализма, који, опет, убрзава технолошки напредак и ублажава глобално сиромаштво.

Песимисти сматрају да је потребна равнотежа између ефикасне државе и економске ефикасности коју могу да обезбеде тржишне снаге. Песимисти кажу да је корист од глобализације много мања него што оптимисти претпостављају, а штета много већа.

По њима, ако користи има, она се неправедно дели унутар друштва, што је кључни моменат који оптимисти игноришу. Песимисти признају да се у глобалном капитализму богате капиталисти, а не радници, и да ће међу радницима најгоре проћи неквалификовани. Глобализација ће повећати неједнакости, погоршати сиромаштво и све више водити у социјалну „искључивост”. Данак ће бити плаћен, чак и да глобализација успе под својим условима, у тренутку када способност владе да одговори на њу слаби. А неспособност било које владе да делује поткопава темеље демократије, и када напредовање тржишних снага увуче капитализам у нову кризу – Маркс ће се последњи смејати.

Најновији талас штрајкова у Србији је, заправо, то. Ко је онда у праву, оптимисти или песимисти? Можда држава, па и српска, и није толико у дефанзиви, можда глобализација и неће одиграти одлучујућу улогу у одређивању будућности државе, а можда и слабљење овлашћења државе и није тај данак за одговарајуће користи, коначно, можда су ефекти глобализације преувеличани, јер глобализација главни задатак не извршава довољно темељито?

У државама развијене економије основно питање није да ли је демократија компатибилна са глобализацијом, већ, наизглед мало чудно, да ли је демократија уопште компатибилна са слободом? Јер, демократија и слобода су, наизглед, две стране исте медаље: може ли бити једне без друге? Заправо, слобода и демократија свакако су повезане, баш као слобода и капитализам, али су песимисти у праву када постављају питање може ли капитализам и даље срећно опстајати паралелно са демократијом.

Наиме, песимисти сматрају да ће се капитализам на крају показати толико социјално катастрофалан да ће демократске државе бити напросто угушене у таласу штрајкова и протеста, а уместо њих ће доћи недемократски режими. Могућ је и нешто другачији сценарио: попустљиве према антилибералним вредностима, демократске државе ће можда капитализму поставити такве захтеве и ограничења, па ће он, заједно са слободом, и лагано слабити. Новонастали политички поредак би опет могао да буде „демократски”, али зато ништа мање дисфункционалан и, у крајњем случају, ништа мање тирански.

У сиромашнијим државама, попут Србије, народ стрепи од глобализације и економске несигурности. Било која власт у Србији склопила је мир са светом бизниса. Наравно, ера велике владе мртва је у целом свету, па ни наша влада не види себе као браниоца организованих синдиката, нити као присталицу јавних трошкова. Речи као „предузетништво” и „шансе” потпуно су се одомаћиле. Наши постсоцијалистички левичари, ако су још уопште и левичари, одбацили су традиционалне реторичке фигуре, па чак и омиљене инструменте економске контроле, иако левица у Србији тврди да се њене традиционалне вредности у односу на капитал и раднике нису промениле. У предизборним обећањима у Србији сви се помно чувају било каквог обећања да ће ојачати улогу државе. Иако су привлачне стране колективизма и антииндивидуализма очигледно популарне код бирача, посебно кад немају везе са дискусијама о политици неопходној да би се спровели у дело. Демократији одговарају такве вредности. Капитализму не одговарају.

Но, чак и да је ова процена потпуно исправна, зашто звучи уверљивије претпоставка да ће демократија поткопати капитализам, а не обрнуто, како кажу песимисти глобалне економије? Одговор је једноставан: зато што се то управо збива последњих 60 година.

Покушајте у свему томе препознати наше тајкуне, политичаре, акредитоване амбасадоре, оптужбе и демантије. Демократију и глобализацију. У држави Србији.

Крај лоше године

СНН описује атмосферу на Космету као напету попут оне у вестерну „Тачно у подне” са Гаријем Купером. Само не знам ко је косовски Гари Купер? Капетана Лешија смо већ видели.

САМИТИ ШЕФОВА ВЛАДА ЗЕМАЉА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ сада су тако чести и тако предвидиви да су постали досадни. Наиме, лидери држава ЕУ се прво састану, затим се свађају, онда се отарасе нерешеног питања тако што склопе неки споразум у последњем тренутку или га пребаце за следећи самит, покрену нову иницијативу и оду кући. Од споразума из Рима, западноевропске земље биле су спремне да уступе све више одговорности наднационалним телима и тај је систем добро функционисао све до „великог праска”, односно наглог проширења ЕУ државама бившег Варшавског уговора. Сада има много питања, од безбедности, пољопривреде до броја гласова у парламенту ЕУ, о којима једна унија која се протеже од залива Галвеј до Турске све теже налази заједнички језик. Европска институционална структура све теже доминира и ЕУ ће морати да потражи нове механизме ефикасности.

Што се Србије тиче, посебно када је Космет у питању, ЕУ као да понавља несрећно искуство из 1991: није важно да ли ће проблем бити добро и одрживо решен, важно је само јединство држава ЕУ. Или привид тог јединства?

ЧЕЧЕНСКИ ФРОНТ СЕ ПРЕСЕЛИО НА КОСМЕТ, јављају руски медији. Према информацијама које је прикупио лист „Севодња” из извора руске обавештајне службе ФСБ, у периоду од 1998. до 2001. године на територији тадашње Југославије регистровано је неколико фирми на лица с лажним именима, која су се бавила куповином некретнина на Космету и у Црној Гори. Власници купљених вила и станова постали су досељеници из Чеченије. Почетком августа 1999. чеченски терористички командант Хатаб потврдио је да су његови ратници учествовали у борбама у Југославији на страни косовских Албанаца. Лист „Севодња” тврди и да има копије докумената који потврђују чињеницу да су плаћеници из Чеченије суделовали у косовском џихаду.

ПЕКИНГ ИМА ПАРАНОИЧАН СТРАХ од избијања „косовске кризе” у Азији, у форми нове америчке снажне подршке садашњој позицији Тајвана, или због евентуалног покушаја интернационализације „хуманитарног проблема” на Тибету. Можда је највећи утицај који је косовска криза извршила на кинеску спољну политику то што је руководство у Пекингу привремено напустило дипломатију „велике силе” да би се приклонило „дипломатији добросуседства”. Пре напада на Југославију 1999. године стратегија „велике силе” или „дагуо џанлуе” била је главна компонента по којој је Кина требало да удружи снаге са „тешкашима” попут САД и ЕУ у кројењу новог светског поретка за 21. век. Удари НАТО-а и бомбардовање кинеске амбасаде у Београду задали су и тежак ударац тој концепцији и од тада је главни мото кинеске спољне политике „џубјан вајђијао”, односно дипломатија која промовише пријатељство са суседним земљама. У том светлу требало би посматрати и хлађење кинеско-немачких односа и сумњичавост Пекинга на осетно побољшавање релација Париза и Берлина према Вашингтону. Далај лама ту је само повод.

ВИШЕ ОД 6.000 ВОЈНИКА ЈЕ ДЕЗЕРТИРАЛО из оружаних снага САД. Несумњиво, највише због ратова у Ираку и Авганистану. Пентагон признаје да су оружане снаге пренапрегнуте, да се то не може надоместити ни повећаним ангажовањем јединица Националне гарде, јер једноставно нема довољно људи. Ни нови модели регрутовања већег броја Хиспаноамериканаца много не помажу иако управо Хиспаноамериканци чине већину лоше плаћене радне снаге у САД. То је последица нижег степена образовања у односу на белце и црнце, а војска настоји да бира високообразоване кандидате, јер је и сама условљена високотехнолошким напретком. Хиспаноамериканци имају највећи проценат одустајања од даљег школовања, 30 одсто на националном нивоу, 50 одсто у неким државама у САД, Тексас на пример. Иако униформа у Америци представља пропусницу за напредовање на друштвеној лествици, регрутни проблеми се настављају. Долази у питање и способност САД да воде и добију два већа регионална рата истовремено. Тренутна способност Америке заправо више одговара једном до једном и по рату. Вашингтон троши на стотине милијарди долара за сукобе у Ираку и Авганистану, а излазне стратегије из тих ратова нема ни на видику. Истовремено, појачавају се и „отаџбинске претње” упућене матичној територији САД, а евентуални председнички кандидати за Белу кућу имају хроничан недостатак специфичног знања о војним питањима. У ствари, понавља се стара прича о националној безбедности, све је у сфери академских расправа док не дође до неке нове катастрофе.

ЈЕДАН ОД МНОГОБРОЈНЕ БРАЋЕ ОСАМЕ БИН ЛАДЕНА, иначе богат човек што за фамилију и није ништа необично, лансирао је нови парфем. И хтео да му да име по драгом браци. Нису му дали. Морао је да се задовољи само својим именом. Без презимена на парфему. Глобализам је чудо. Не трпи индивидуализам.

Мирослав Лазански

Предходна страна

Штампа