Поново је актуелна Зенон-ова
идеја идеалне светске државе као "државе саздане од хуманости ", коју су
кроз столећа обнављали Александар Македонски, Марко Аурелије, Елизабета
И, а до данас генерације „слободних мислилаца“.
Све будућности Србије
Већ
четврт века, у Србији доминира моћ одлучна да историју успори, ако већ
не може да из ње изађе. То је моћ неслободе, страха, незнања и малигне
агресивности. Србија је жртва те моћи.
•
 Србија
ће у будућности бити пуноправна чланица европске федерације.
•
Србија у
будућности неће бити пуноправна чланица европске федерације.
•
Србија ће
у будућности и бити и неће бити пуноправна чланица европске федерације.
•
Ритам
света, називамо га историјом, одржава поље вероватноћа за ове три
различите будућности. Све три су вероватне, само ће се једна остварити.
Разуме се, не можемо знати и која.
•
Конкретни
облици будућности начелно су непредвидљиви, а случај у пословима
будућности игра пресудну улогу. Међутим, иако начелно непредвидљива,
будућност је, наизглед парадоксално, ипак одређена.
Пише:
Љубомир Кљакић
Иницијални услови неповратно одређују својства људског друштва у
будућности, његов простор контигенција, вероватноћа, могућности, као и
простор његове посебне историје. Пре пет столећа покренут је ритам
промена дотадашњег света у правцу света модерности. Тако је одређена
општа будућност света, па и посебна будућност Србије. Додатно, будућност
је профилисао ланац одлука које су донете када су људи у светским и
локалним пословима бирали између више могућности и тако покретали
догађаје који су одређивали "судбину" генерација у деценијама, чак и
вековима који долазе. Људска историја је историја људске будућности.
Будућност света и локална будућност
Наравно, свет модерности није био и крај историје, па се данас тај свет
налази у простору своје историјске демисије и транзиције према
непознатом, али извесно новом историјском облику организовања.
Савременици смо најновијег од тек неколико заиста епохалних преокрета у
људској повести - палеолитска револуција, неолитска револуција,
револуција модерности, текућа револуција чији исход још није познат. Већ
живимо у простору четири еволуције , две "традиционалне" - гео-биолошка
и културна еволуција - и две нове које је људско знање покренуло током
друге половине 20. века - еволуција артифицијелних облика живота и
само-обликујућа биолошка еволуција .
Србија, такође, демонстрира ову начелну немогућност постојања изван и
против историје . Услед дејства бројних неповољних унутрашњих и
спољашњих околности, (и) посебна историја Србије одвија се по таласном
обрасцу смењивања дуготрајних периода затворене и споре и краткотрајних
периода отворене и брзе историје. Реч је о ритмичком смењивању периода
парохијалног изолационизма , реакционарног конзервативизма и неслободе с
једне, а периода отварања према свету , иновативности и слободе с друге
стране. Актуелни циклус, кога примерно красе ова општа својства
целокупне наше историје, траје већ 25 година, дакле већ четврт века.
С друге стране, кад год Србија, упркос снази парохијалног изолационизма,
демонстрира свој капацитет слободе , "налази своју душу", препознаје
властиту улогу у светским пословима и за ту улогу преузимала пуну
одговорност у друштву бољег дела човечанства, потврђује се велика и
једноставна истину. Будућност света је будућност Србије .
На темељу опозитног сета аргумената, ову чињеницу потврђује чак и
посебна историја нашег парохијалног изолационизма . Он представља
непресушни извор индивидуалне и колективне деструкције и
ауто-деструкције, услов унутрашњег поретка неслободе као поретка фатално
непроменљиве "судбине" и главни разлог оног пословичног каскања Србије
за магистралним токовима развоја света. Одржавање и јачање глобалних
потенцијала за коначну будућност као нестанак човечанства главна је
глобална последица (и) нашег парохијалног изолационизма. Јер, да би се
успоставио поредак изван и против историје, било би неопходно да Србија
нестане. Будућност Србије је будућност света .
Локална прошлост и будућност света
Пример је свеж и поучан. Године 1986. Европска заједница понудила је
Југославији, а Србија је била једна од њених шест република, чланство у
пројекту Еурека , програму научно-технолошког развоја земаља Западне
Европе до године 2000. Југославија је, наиме, имала веома блиске односе
са земљама ЕЗ, па је чак уживала и посебно повлашћен статус у тој
заједници. Ипак, понуда ЕЗ није била прихваћена. Без много публицитета,
донета је одлука да се Југославија прикључи конкурентском пројекту,
Комплексном програму научно-техничког напретка СЕВ до 2000. године .
Наиме, југословенска федерација је имала посебан статус и у овиру
источноевропског Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ).
Потпредседници Савета министара СССР задушени за науку, технологију и
економију, као и више чланова Академије наука СССР налазили су се на
челу Комплексног програма као његови руководиоци.
Био је ово гротескно кратковид и дугорочно штетан избор. Већ после
три-четири године, на таласу догађаја који су променили свет - крај
хладног рата, уједињење Немачке, само-распуштање комунистичких режима и
само-распуштање СССР - Комплексни програм је нестао са сцене.
Истовремено, ЕЗ је трансформисана у европску федерацију. Некадашње
чланице СЕВ, међу којима и неке бивше републике бившег СССР, данас
нестрпљиво очекују да буду примљене за чланице ове федерације, док се
пројекти научно-технолошког развоја на којима се радило у оквиру Еуреке
, реализују унутар федералног програма СТОА. Наравно, ово није био и
једини случај гротескно кратковидог избора. Понуда коју је ЕЗ непосредно
после епизоде са Еуреком учинила тадашњој Југославији позивајући је да
постане пуноправна чланица ове асоцијације, такође је била одбијена.
Разуме се, са још штетнијим последицама.
Што се саме Србије тиче, у њој је тада победио пројекат будућности који
је водио право изван и против историје. "Класна борба" против "грађанске
деснице" водила се у Србији већ годинама, а управо почетком 1987, са
највишег места, у тренутку покретања новог циклуса те борбе, јавности је
представљен и њен општи идеолошки концепт. "Иначе је познато, из праксе
специјалног рата против Југославије, да је најбоље средство за плашење
југословенских комуниста пришивање оптужби за стаљинизам. Пред том
опасношћу од оптужбе за чврсту руку много пута се устукнуло. Ми не бисмо
смели, застрашени оптужбом за стаљинизам, да лишимо наше друштво
вредности и тековина за које је много жртава дато" - рекао је 16.
фебруара 1987. године Слободан Милошевић, тада први човек једине партије
у Србији. Стратешки избор будућности и одлуке које су биле донете између
1980. и 1987. у складу са тим избором довели су до даљег продубљивања и
акцелерације кризе. Програм парохијалног изолационизма и реакције као
"национална револуција" изван и против историје, био је одговор на
кризу. Наравно, тај ретроградни план, трансформисао је друштво у
ирационални поредак политичког мита, манипулације, насиља и неслободе,
сасвим у складу са обрасцем Завера - Спаситељ - Златно доба - Јединство
нације . Совјетски комунизам био је само-распуштен, европска федерација
већ извесна, када се локални поредак ирационалног политичког мита
трансформисао у псеудо-средњовековни десетогодишњи рат.
Избор
Резултати рата супротни су прокламованим циљевима ратујућих страна.
Нимало неочекивано, главни резултат је управо пораз поретка против
историје. Свих пет нових држава, насталих на развалинама заједничке
федерације, имају сада да се организују не као једнонационалне,
једнокултурне, једноконфесионалне суверене државе са чврстим границама,
него као отворена, мултикултурна, мултиконфесионална, мултинационална,
демократска и толерантна друштва порозних граница. Као пет малих реплика
друге Југославије, нове државе настоје да испуне одговарајуће услове и
постану чланице европске федерације. Један од битних услова који имају
да испуне јесу узорни унутрашњи и међусобни односи. Трчећи мртву трку за
властитим репом, наш локални свет се тако поново нашао тамо где је већ
био. Потврђено је поново да нема људске воље која може преусмерити или
променити векторе историје пре него што она сама то не дозволи. Такође
је поново потврђено да се дејство вектора историје може убрзати или
успорити . Већ четврт века, у Србији доминира моћ одлучна да историју
успори, ако већ не може да из ње изађе. То је моћ неслободе, страха,
незнања и малигне агресивности. Србија је жртва те моћи.
Данас, Србија је поново пред новим-старим избором једне од својих
будућности. Која ће се будућност заиста и остварити зависи од одлука
које су већ донете, које се доносе или тек треба да буду донете, у
Србији и изван ње. Ипак, у нашим пословима избора будућности, одлучиће
капацитет слободе, морални потенцијал и знање грађана Србије. Било би
добро када тај избор не би обновио исте ове околности које нас током
протеклих четврт века држе заробљене у беспућу изван и против историје.
 Историја
тоталитаризма у 20. веку.
Поново је актуелна Зенон-ова идеја идеалне светске државе као "државе
саздане од хуманости ", коју су кроз столећа обнављали стоици, чак и
неки владари (Александар Македонски, Марко Аурелије, Фридрих ИИ
Хохенштауфен, Елизабета И), а до данас генерације слободних мислилаца.
Неколицина државника 20. века (Вудро Вилсон, Винстон Черчил, Френклин
Рузвелт, Махатма Ганди, Јосип Броз Тито), такође су допринели овој
идеји. Друштво народа у првој половини 20. века, а Организација
уједињених нација у другој половини тог столећа, представљају покушаје
практичне реализације Зенонове идеје. Посебан доринос њеној
операционализацији дали су бројни мислиоци, Имануел Кант са програмом
вечног мира , Томас Пејн са светском републиком и пројектом уједињења
Сједињених Америчких Држава и Сједињених Европских Држава, обојица на
таласу револуције 18. века, затим и Димитрије Митриновић који је првих
деценија 20. века заступао универзалну светску зајединицу , Бертранд
Расел који је педесетих година 20. века изнео аргументе у прилог
успостављања светске владе , Маршал Маклуан са цивилизацијом глобалног
села ... Док се цивилизација глобалног села трансформише у цивилизацију
глобалног града , на хоризонту актуелних догађаја већ се оцртава
трансхумани свет .Зенон ова идеја универзалне светске заједнице једна је
од неколико наших вероватних будућности. Све друге мање су повољне.
Једна од њих неповољна је коначно. Кумулативно дејство различитих облика
актуелне транзиционе кризе света и природних катастрофа, сасвим у складу
са начелом контигенције, може произвести догађаје који ће ставити
коначну тачку на људски живот под звездама. Како год било, јасно је да
изван могућности које је успоставио наш свет не постоји простор за
изузетак који се може структурирати као затворен систем који се одрживо
само-репродукује изван и против историје. Ако се замисли да је нешто
тако могуће, посебно ако се крене у практичну операционализацију ове
замисли, онда се стварају услови за нашу коначну будућност, за нестанак
човечанства. Ово је показала историја тоталитаризма у 20. веку.
Аутор
Љубомир Кљакић је доскорашњи директор Академије Нове из Београда
|
