SRPSKA POLITIKA

Политички коментари

Ово није први пут да Албанци организују сопствену пропаст”, рекао је Исмаил Кадаре видевши шта се догодило на Космету после уласка трупа НАТО-а.

Провиђење над Косметом

Чак ни у свом географском значењу, Космет није једно место, већ представа стварности. За Албанце то је нова држава, за Србе то је интегрални део Србије

Ово није први пут да Албанци организују сопствену пропаст”, рекао је Исмаил Кадаре видевши шта се догодило на Космету после уласка трупа НАТО-а. Јер, по њему, хрватски и српски национализам у ранијим годинама исцрпили су своју динамику. Први је остварио свој циљ, други се још „опоравља од ратова и уступио је место жељи за демократијом”. Дакле, остао је још албански национализам са ореолом свега онога што Албанци сматрају „својом историјском победом 1999. године на Косову над старим српским непријатељем”.

Берлин 1878. и Лондон 1913. године за Албанце на Космету и Албанце у Албанији две су пропуштене прилике, двострука „неправда” која до сада није исправљена и која се стално преиспитује. Хоће ли после Берлина и Лондона, Беч бити та трећа прилика која је искоришћена?

„Албанија је само географски појам”, своједобно је закључио Бизмарк и скинуо албанско питање са дневног реда. Француски писац Виктор Берар описао је 1897. године Космет као „кутак правог средњег века, који је Провиђење сачувало за проучавање наших савременика”. У Лондону је 1913. на конференцији амбасадора великих сила донета одлука о стварању албанске кнежевине, која је поверена немачком кнезу Вилхелму Виду. Оно што је постало садашња Албанија обухвата око 40 одсто укупног албанског становништва које је остало расејано у суседним државама. Овај „прави политички злочин који је починила Европа”, по речима косовског писца Реџепа Ћосје, „никада није нестао из националног сећања албанске нације”.

Да ли то сада Европа и САД покушавају да исправе тај „политички злочин према Албанцима” на рачун Србије?

Многе светске кризе и ратове, заправо, изазвале су дипломате који су лагали новинаре, а онда поверовали у оно што су прочитали у новинама. Главни уредник листа на албанском језику „Бота сот”, или „Свет данас”, Теки Дервиши, пре седам година је изјавио да „мржњу не стварају новински чланци, већ историјско искуство српско-албанских односа”, али његов лист је у марту 2000. писао „да су сви Срби који сада живе на Косову криминалци и да је одмазда природни инстинкт”. Дан Евертс, који је у то време водио локалну канцеларију ОЕБС-а, описао је то као „злобу, гнев, лажи и клевете”.

Мали је број Албанаца са Космета дигао глас против албанског радикалног насиља. Један од ретких био је Ветон Сурои, иначе власник листа „Коха диторе”, који је још пре седам година изјавио „да такво понашање према косовским Србима дискредитује сваког косовског Албанца. Овај терет мораћемо колективно да носимо на души, он ће укаљати нашу част као и успомену на косовске Албанце који су били жртве”.

Због свега тога вероватно је време да и ми и свет престанемо да се лажемо. Очигледно је да Срби и Албанци на Космету немају намеру да живе заједно у идеалној мултиетничкој држави коју су замислили одређени кругови у Вашингтону. Можда би за Американце најпоштеније било да кажу: „Ви заслужујете једни друге, позовите нас када се уморите од убијања”? Но, ако Американци и НАТО нагло оду са Космета, ново крвопролиће је сасвим извесно. Пошто то не могу да ураде, преостаје им следеће: или ће потпуно да разоружају терористе из ОВК, или да окончају ратну политику која се на Космету води. Односно, када се умешате у недовршени грађански рат, једна је опција употреба великих војних снага како би се разоружало све живо што може да носи оружје и онда чувала стража на сваком ћошку. Али како САД желе да смање своје војно присуство на Космету, ова опција није реална.

Преостаје друга опција, окончање политике која се води на Космету. Наиме, политика на Космету стално је на ивици експлозије зато што ни једна страна није дефинитивно задовољна, али ни исцрпљена. На речима и у извештајима Унмика „постигнут је одређен успех у стабилизацији прилика”; у пракси то је непријатан компромис у стилу реалполитике, заправо надреалан призор где све има барем два нивоа значења. Један је онај на папиру, назовидемократски, политички исправан, беспрекоран. Други је онај реалан, прљав, ружан и зао. То је игра огледала у којој се косметска реалност искривљује у зависности од тога ко је гледа. И ко је пројектује.

Чак ни у свом географском значењу, Космет није једно место, већ представа стварности. За Албанце то је нова држава, за Србе то је интегрални део Србије, а за међународну заједницу то би требало да буде покрајина по резолуцији 1244 УН.

Може ли се све то „прескочити” прећутном поделом Космета, успостављањем стабилних линија разграничења дуж којих би НАТО патролирао и где би и Срби и Албанци били безбедни у свом простору и тиме спремнији да живе једни поред других барем у почетку? Јер, рат на Космету је и завршен а да нису повучене стабилне линије разграничења, а без тих линија – и НАТО и евентуално ЕУФОР војници биће само мировњаци у земљи у којој нема мира.

Истина, постоји и трећа, најопаснија опција: независност Космета. Што би довело до стварања две албанске државе. Иако Албанци нису показали способност управљања ни једном државом, а камоли с две. Но, можда је у томе и квака 22. Волан ће ионако да држе САД...

Мирослав Лазански

Српска држава нема одговор на све жешће медијске нападе са Запада

Опет у дефанзиви...

У држави не постоји служба која би се супротставила негативној кампањи и манипулацијама које спроводе поједини страни медији

Агенција „Ројтерс" у четвртак је објавила вест да су српске снаге на Косову и Метохији 1999. године пре НАТО бомбардовања „протерале 10.000 Албанаца и убиле најмање 800 невиних цивила". Ову бесрамну лаж, под фирмом вести угледне новинске агенције, пренели су и ЦНН и НБЦ и ББЦ и „Вашингтон пост" и „Њујорк тајмс" и „Гардијан" и „Шпигл". Ову лаж нико од српских званичника није ни покушао да демантује. Србија, заправо, нема чак ни службу која би пратила и анализирала извештавање страних медија који кроје светско јавно мнење!

Зашто је то тако? Како је могуће да опет понављамо грешке с почетка деведесетих када смо управо помоћу западних медија сатанизовани?! На ово питање нико у врху српске власти нема никакав сувисли одговор.

Маневарски простор

Воја Жанетић, један од највећих српских маркетиншких стручњака, каже да лоша медијска слика и предрасуде које су о Србији стваране последњих 20 године представљају „одличну подлогу за најновије манипулације".

- Данашњи имиџ Србије је последица њеног положаја у међународној комуникацији у последњих 20 година и потребно је доста времена да протекне да би се отклонили сви они страшни стереотипи који нас прате - објашњава Жанетић. Он каже да је симптоматично да се Срби поново стављају на медијски стуб срама у тренутку када се одлучује о будућности Косова и Метохије. Жанетић упозорава да негативно извештавање западних медија о Србима и Србији поприма мере организоване кампање.

И НАШЕ СТРАНКЕ ДОПРИНОСЕ ЛОШОЈ СЛИЦИ

Цвјетин Миливојевић каже да лошој слици о Србији доста доприносе и непостојање јединственог става свих политичких странака о битним државним питањима и међустраначки сукоби.

- Ви имате странку која се у парламенту залаже за независност Косова и Метохије, док се власт бори за очување суверенитета Србије. То може само код нас, јер би у свакој другој земљи таква странка била забрањена. Или, на пример, када страни медији критикују Србију због наводне приче о мучењу деце са специјалним потреба у болницама, опозиција је ликовала тврдећи да је то критика на рачун власти. Сви они заборављају да ће се власт променити, а таква слика о Србији остати - каже Миливојевић.

- Нажалост, у ситуацији у каквој се налази Србија, ми немамо много маневарског простора за мењање слике у међународној јавности. У Србији чак не постоји ни политички консензус око битних питања, а није изграђена ни неопходна инфраструктура за комуникацију. Србија нема системско праћење страних медија, нити истраживање рејтинга земље у свету, а то су основни предуслови за успешну кампању која би могла да промени слику о нама. Нажалост, на негативно извештавање делујемо од случаја до случаја, а не системски, што наравно не може да да никакве резултате - каже Жанетић.

Директор ПР агенције „Мекен Ериксон" Борислав Миљановић каже да би Србија што пре морала да формира стручни тим који би се бавио поправљањем медијске слике земље у иностранству.

- Тај тим треба да формирају Министарство културе и Министарство спољних послова и он треба да се бави комуникацијом са страним медијима. Тај посао мора да се ради 24 сата, у три смене. Такође, треба правити месечну и шестомесечну стратегију комуникације, поготово док се решава питање статуса Косова и Метохије, када је интересовање страних медија за Србију велико. На тај начин могли бисмо да предупредимо или благовремено и на прави начин реагујемо на већину негативних извештаја - тврди Миљановић.

Лобирање, спиновање

Директор маркетиншке агенције „Прагма" Цвјетин Миливојевић опомиње на чињеницу да Србија „константно и кроз све режиме" занемарује важност лобирања у САД и ЕУ.

- Лобирање у континуитету не постоји још од 1991. године, иако је било покушаја стварања одређених лоби група и ангажовање ПР агенција. Међутим, свака власт која је долазила ангажовала је друге људе и агенције, што није могло да да резултате, јер се реаговало не системски, већ од случаја до случаја. Друга ствар коју не радимо, а морали бисмо, јесте спиновање или скретање пажње са тема које су лоше по нас на оне које нам иду у корист. На нашу велику жалост, Србија је тотално неприпремљена и није у стању да квалитетно одговори на негативну кампању - констатује Миливојевић.

И. Маринковић

Предходна страна

Штампа