| Политички коментари |
Академик Коста Чавошки о
прећуткивању и кривотворење истине о Сребреници
Истина и политика
Битне
чињенице о ратним злочинима које је извршила једна страна се систематски
прећуткују, док се чињенице о злочинима које је извршила друга страна
непрестано преправљају и увећавају
 Од
давнина је познато да се чињеничка истина прећуткује, искривљује, па и
затире када је у сукобу са политиком да би послужила овом или оном
моћном интересу. То се управо збило истини о Сребреници. Битне чињенице
о ратним злочинима које је извршила једна страна се систематски
прећуткују, док се чињенице о злочинима које је извршила друга страна
непрестано преправљају и увећавају. Приповест о том прећуткивању и
кривотворењу истине о Сребреници садржана је у сажетој студији Миливоја
Иванишевића с насловом „Сребреница јул 1995“ и поднасловом „У трагању за
истином“.
О чему медији ћуте
Већ дванаест година се светски медији утркују у приказивању масакра који
су у јула 1995. наводно починили Срби над муслиманима у Сребреници, а
потпуно се прећуткује погибија Срба у области Сребренице од муслиманских
јединица под командом Насера Орића. Коначни списак српских жртава садржи
3.262 имена, од којих је 880 страдалих било из редова војске и полиције,
док су 2.382 жртве били цивили. При том је највише страдалих забележено
у 1992. години - 71 проценат од укупног броја српских жртава у
Сребреници и 64 процента у Братунцу. А када је после успешног дејства
српске војске дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у
сребреничком крају, управо је стварање сребреничке заштитне зоне спасло
муслимане од коначног пораза и одговорности за почињене злочине.
Уместо да муслимани у својој заштићеној зони буду разоружани, тадашњи
командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен олако се ослонио на рапорт
својих официра на терену да је разоружање извршено. А тадашњи
подсекретар за мировне операције ОУН Кофи Анан послао је поверљиву
поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета
безбедности којој је навео да, имајући на уму генералове јавне тврдње да
је Сребреница потпуно демилитаризована, не види потребу да УНПРОФОР
учествује у потрази за оружјем од врата до врата, то јест да не сме
превише активно да учествује у разоружавању жртава. Тако је захваљујући
Кофију Анану изиграна Резолуција Савета безбедности и у Сребреници су
остале муслиманске оружане јединице.
Повећавање броја жртава
Коначно, до повећања броја погинулих дошло је и приликом сахране
посмртних остатака на спомен-гробљу у Поточарима. До сада је сахрањено
2.442 лица, што је 559 више од броја ексхумираних из масовних гробница.
Од укупног броја, њих 914 налазило се на бирачком списку за 1996.
годину. И што је још горе, број жртава повећан је тако што су на
спомен-гробљу сахрањивана и лица која су умрла пре или после јула 1995.
године.
На томе се, међутим, није завршила пристрасност Секретаријата ОУН. У
њему је постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова и Метохије
дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је
начинила друга страна. Тако су извештаји о страдањима Срба и српским
жртвама завршила у архиви, док су извештаји о страдањима муслимана,
обично с повећаним бројем жртава, стизали на седнице Савета безбедности.
Највеће и најдалекосежније преправљање, па и кривотворење чињеничке
истине изведено је поводом операције српске војске „Криваја-95“ јула
1995. године, која је довела до ослобођења Сребренице. Данас је потпуно
заборављена изјава коју је 27. јула 1995. године дао Високи комесар УН
за људска права, Хенри Виланд, који је са још пет помоћника интервјуисао
велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за
Дејли телеграф изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео
злочине. Касније је, наравно, утврђено да је велики број муслимана
војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице
према Тузли, док је знатан број заробљених муслимана масакриран, што
представља тежак ратни злочин. Остало је, међутим, спорно колико их је
страдало приликом пробоја кроз неколико линија српске одбране и у
међусобним сукобима, а колико је стрељано после заробљавања. Спорно је и
колико их је страдало јула 1995. године, а колико у претходним годинама.
Али је највећа недоумица у томе што против лица која су извршила овај
масакр Хашки трибунал никада није покренуо истрагу, тако да се и
дан-данас не зна ко се крије иза иницијатора и наручиоца извршених
стрељања.
Шта је спорно
Није, дакле, спорно да је било стрељања заробљених муслимана и да су
стрељани само војници, а не и цивили. Споран је, међутим, укупан број
стрељаних, то јест размере злочина који се данас квалификује као
геноцид. Прве бројке могућих жртава налазиле су се у списковима несталих
лица Међународног комитета Црвеног крста, чији се број усталио на цифри
од седам до осам хиљада лица, од којих је само 36 било женског пола. Од
тог броја 3.016 се 1996. године нашло у бирачком списку за Сребреницу,
што наводи на закључак да су многи, ако не сви, са тог списка бирача
1996. године били међу живима. Број убијених се, иначе, најтачније може
утврдити на основу података о ексхумираним телима из више масовних
гробница. До сада су ексхумиране 1.883 особе, од које су 1.656 биле
мушког пола, а само једно женског, док се за преостале није могло
утврдити пол. Тужилаштво је ове бројке без ваљаних чињеничких доказа
помножило са 2,6 односно 3,56 тако да је по њему на тим истим локацијама
убијено између 4.900 и 6.700 муслимана, док наводни сведоци из редова
муслимана тврде да је убијено чак 9.200 лица. На сличан начин је увећан
и број стрељаних заробљених муслимана.
Ову своју вредну студију Миливоје Иванишевић завршава приказом начина на
који је Хашки трибунал утврђивао одговорност за злочине у области
Сребренице. За злочине које су Срби извршили над муслиманима хашки
тужилац је оптужио двадесет и два лица, а Хашки трибунал је до сада
изрекао 120 година затвора са могућношћу да укупан збир казне не буде
мањи од 700 година затвора. За злочине и убиство 3.262 лица српске
националности осуђен је само један муслиман Насер Орић, и то на две
године затвора које је одлежао још током суђења. Ето, таква је хашка
правда, ако је уопште правда.
Нама једино преостаје да изнова упозоримо да је чињеничка истина крхка и
рањива када дође у сукоб с моћним политичким интересима и предрасудама
које се систематски стварају у широј јавности. Случај Сребренице јула
1995. године то недвосмислено потврђује.
Аутор: Коста Чавошки
Аир Босна за Ел муџахид
Ни
након готово пола године од одузимања држављанстава од 367
натурализованих лица у БиХ, од којих је одређени број њих припадао
јединици "Ел муџахид", још увијек није извршена ниједна депортација,
нити је пред надлежним судовима покренут поступак против лица која су
незаконито дијелила држављанства.
 Иако
се у посљедње вријеме све учесталије најављују депортације, због жалби
на одлуке Комисије правосудним органима БиХ још увијек се не може рећи
када и како ће бити окончан поступак и овјерене карте "Аир Босне" у
једном смјеру.
Министар безбједности БиХ, Тарик Садовић, тврди да никаква одлука о
депортацијама није донесена и да једноставно нема такве врсте одлука,
јер је ова област већ регулисана Законом о кретању и боравку странаца и
азилу.
Након одлуке Комисије и притиска великих свјетских сила да се због
безбједносне пријетње у срцу Европе одузму држављанства, натурализованим
лицима која чекају на депортацију, полако се руши илузија о опстанку у
БиХ због ратних заслуга, које су им јефтино продавали лидери двије
највеће бошњачке странке, СДА и СБиХ.
Неки од натурализованих попут Абу Малиа већ одавно не бораве у БиХ, док
би преостали у своје матичне земље или неке друге које им понуде
уточиште могли да се врате, преко компаније "Аир Босна" која има богато
искуство са шверцом људи. Један од оних који су нелегално дијелили држављанства јесте и бивши главни конзул БиХ у Турској, Талат Сулејмани, чија је супруга, Едина Сулејмани, у вријеме афере са уласком страних држављана у БиХ била шефица пословнице "Аир Босна" у Истанбулу. Будући да је највећи дио страних држављана у БиХ управо преко Турске нелегално ушао на тузлански аеродром, логично би било да с њега и отпутују у нови свијет. Сви путеви воде према Силајџићу Породицу Сулејмани, као и бројне друге из дипломатске сфере које су потресале корупцијске афере, у дипломатију је довео актуелни члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић. Према налазима финансијске полиције, у периоду од 1999. до маја 2001. године у пословници "Аир Босне" у Истамбулу није евидентирано близу 10 милиона КМ наплаћених од продаје авио-карата, као ни исплата од око два милиона КМ непознатим лицима на основу враћених карата, а претпоставља се да је неевидентирани новац утрошен на транспорт арапских имиграната. М. Лиздек |
Предходна страна |
