Predhodna strana

Put u bolji život preko NATO

Srbija kao Luksemburg

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih o putu u bolji život preko NATO

17. decembar 2006.

Nemački političar Vili Vimer o strategiji SAD na Balkanu i u Evropi: Ispraviti greške Ajzenhauera – Blokirati Sankt Petersburg – Povezati Baltik i Anadoliju kao u vreme Rimskog carstva – Isključiti Srbiju iz evropskog razvoja – Napad na Jugoslaviju koristiti kao presedan

O američkoj politici u Evropi postoje različite ocene i stavovi od toga da su SAD za Evropu i Evropa za SAD najiskreniji saveznici i najpouzdaniji oslonci do toga da SAD gledaju na Evropu kao na manjeg i slabijeg brata, ali ipak jedinog ozbiljnog globalnog konkurenta. Zato je najbolje neprekidno motriti na njega, kontrolisati ga i ne dopustiti da se osamostali, još manje da zasmeta. Boljem razumevanju američke politike i interesa u Evropi, pozadini širenja NATO na Istok i Jugo-Istok, ciljevima agresije NATO protiv Srbije (SRJ) 1999, može u velikoj meri da doprinese jedno pismo nemačkog političara Vilija Vimera[1] upućeno kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. Tim pismom Vili Vimer, član spoljno-političkog odbora Bundestaga (CDU) i tadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, informiše Šredera da je krajem aprila 2000. prisustvovao konferenciji u Bratislavi na temu Balkan i proširenje NATO-a koju su organizovali američki Državni sekretarijat i Spoljno-politički institut Republikanske partije. U radu su učestvovali visoki predstavnici zemalja članica i kandidata za članstvo u NATO, uključujući predsednike vlada, ministre inostranih poslova i odbrane. Stavove koje su na toj konferenciji zastupali američki organizatori nemački političar je sažeo u 10 konciznih tačaka.

(Slede stavovi od 1-11 iz pisma Vili Vimera, integralno, u prevodu na srpski)

U prvoj tački se kaže da su američki predstavnici, zatražili od saveznika «da što pre preduzmu međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo»[2]. Organizatori su dalje izneli svoj stav da SR Jugoslavija «opstaje izvan svake pravne odluke završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija», da je «rat protiv Jugoslavije (agresija 1999., prim. aut.) vođen da bi se promenila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata», te da «stacioniranje američkih vojnika mora iz strategijskih razloga da bude nadoknađeno». Posebnu pažnju zaslužuje tačka 6. prema kojoj su američki predstavnici na konferenciji u Bratislavi izašli sa sledećim stavom:

«Bez obzira na gore navedenu legalističku interpretaciju Evropljana po kojoj se nadležnost NATO-a proširuje izvan područja osnivačkog ugovora Alijanse, u ratu protiv Jugoslavije se radi o specifičnom slučaju: podrazumeva se da se radi o prekoračenju na koje se može u svakom trenutku ponovo pozvati».

Američki organizatori konferencije su cilj širenja NATO-a objasnili kao potrebu «da se uspostavi prostorni sklad između Baltičkog mora i Anadolije, kao što je bio slučaj za vreme proširenja rimskog carstva. Iz tih razloga Poljska mora od severa do juga da bude okružena demokratskim državama, Rumunijom i Bugarskom da bi uspostavila bezbednosnu vezu sa Turskom, da bi se Srbija na duži rok isključila iz evropskog razvoja (iz razloga utvrđivanja vojnog prisustva SAD)». Tu je još i pojedinost da «severno od Poljske važi pravilo potpune kontrole pristupa Sankt Petersburga ka Baltiku». Od stavova organizatora zabeležen je još jedan: »Svakom procesu samoopredeljenja treba dati prednost nad svakim pravilom međunarodnog prava».

Na kraju pisma Vili Vimer daje par ličnih zapažanja. Prvo, da zaključci nisu naišli na otpor učesnika «pošto je NATO u napadu protiv SR Jugoslavije prekoračio sva međunarodna pravila i odluke međunarodnog prava». On dalje zapaža da američka strana, zbog svojih globalnih interesa, želi svesno da otkloni rezultate Drugog svetskog rata, da uspostavi vladavinu sile iznad vladavine prava.»Sila treba da bude iznad prava. Gde međunarodno pravo stoji na putu, ono se otklanja».

«Jedna slična odluka koja je pogodila Društvo naroda nije sprečila Drugi svetski rat. Mišljenje koje sopstvene interese vidi kao apsolutne, može da bude označeno kao totalitarno» - zaključuje svoje pismo Šrederu nemački političar.

Ispraviti greške Ajzenhauera

Šta reći o zaključcima o strategiji SAD i NATO zabeleženim u pismu nemačkog političara kancelaru Šrederu?

Ovakvi zaključci o američkoj politici u Evropi i na Balkanu, uključujući prema Srbiji i pitanju Kosova i Metohije, u svojoj suštini, nisu novi, pogotovu za državnike, političare, diplomate i analitičare globalnih kretanja. Na prave ciljeve anglo-američke politike podsticanja albanskog separatizma i terorizma na Kosovu i Metohiji, politike sankcija, satanizacije srpskog naroda i izolacije - vlade Srbije i SRJ su upozoravale javno i diplomatskim kanalima, uključujući mnoga zvanična dokumenta dostavljena  Savetu bezbednosti UN, OEBS-u, EU, SE. Poznate su ocene tadašnje jugoslovenske diplomatije da je NATO izvršio agresiju protiv Srbije (SRJ) 1999: prvo, da bi posle okončanja ere hladnog rata opravdao svoje postojanje bez obzira što je nestao globalni protivnik (SSSR, VU)[3]; drugo, da bi pripremio teren za prebacivanje svojih baza i trupa iz centralne Evrope na jug i jugoistok; i treće, da bi napravio presedan za vojne intervencije bilo gde u svetu, bez odobrenja Saveta bezbednosti i izvan zone nadležnosti utvrđene osnivačkim aktom Alijanse od 4. aprila 1949. godine[4]. Na toj liniji američki predsednik Klinton je lansirao doktrinu o ograničenom suverenitetu i pravu na «humanitarne intervencije». Kad ne može uz odobrenje SB UN, onda i bez takvog odobrenja!

Takav koncept nije bio samo u interesu NATO-a i vojnih struktura, već pre svega, u interesu vojno-privrednog kompleksa, finansijskog i korporativnog kapitala čiji nosioci vide NATO kao instrument za uspostavljanje globalne dominacije. Što nije pod kontrolom, a što ima globalnu vrednost, kao što su, primera radi, izvorišta nafte i gasa, treba staviti pod kontrolu. Ako ne može drugačije, onda i upotrebom vojne sile. U krajnjoj liniji, smisao takvog koncepta je uspostavljanje «novog svetskog poretka», globalnog sistema u kome će sila biti iznad svakog prava. NATO kao jedan i demokratski sistem po jedinstvenom receptu Vašingtona, kao drugi stub globalnog sistema. Shodno tome, OUN, Povelja UN i sistem međunarodnih odnosa uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, opstaju i važe samo u onoj meri u kojoj mogu biti upotrebljeni za ostvarivanje nove strategije, odnosno, ukoliko nisu prepreka takvoj strategiji. U drugim slučajevima su tretirani kao irelevantni.

Razume se, zvaničnici SAD i NATO javno ne prihvataju takve ocene. To je razumljivo, jer žele da zaštite i prikriju prave ciljeve politike «izvoza demokratskih revolucija» silom, od daljeg ruiniranja. Takve ocene, međutim, počev od 2000, ne prihvataju ni zvaničnici Srbije, koji vode politiku podilaženja SAD-u i NATO-u, amnestirajući ih od odgovornosti za agresiju 1999, za nesumnjive zločine protiv civilnog stanovništva i civilnih privrednih i infrastrukturnih objekata. Može se čak reći, da su ocene o odgovornosti za agresiju koje daju zvaničnici NATO-a, SAD-a i Srbije, iste i da se, u suštini, svode na tvrdnju da je za sve odgovoran bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević i njegov «režim». Takve ocene, međutim, sve teže prolaze kod analitičara, istoričara i političara, a i kod javnosti, kako u Evropi, tako i u samim SAD. Što se javnosti u Srbiji tiče, teško je reći da su takve ocene ikada bile prihvaćene, osim u bučnoj manjini, podržanoj od medija finansiranih sa Zapada. Što vreme bude odmicalo, biće više prostora za objektivne ocene događaja, ciljeva i uloge svakog faktora pojedinačno. 

Novost predstavlja to što stavovi američkih predstavnika izneti još aprila 2000. u Bratislavi potvrđuju tako postavljene ciljeve agresije protiv Srbije (SRJ) 1999. Potpuno je jasno da je agresija imala namenu da zadovolji američke potrebe promovisanja novih metoda i novih pravila igre na globalnom planu i uspostavljanja novih odnosa u Evropi i u svetu. O tome govori i stav (3) da je «potrebno preurediti od strane NATO-a evropsko pravno uređenje, za što je američki pravni sistem pogodan i u Evropi». Sličnog je smisla i stav da se stacioniranje američkih trupa u Evropi i na Balkanu objasni potrebom ispravljanja pogrešne odluke generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, da se uspostavi «prostorni sklad između Baltika i Anadolije» i «bezbednosna veza sa Turskom». S obzirom kroz kakva je uslovljavanja i pritiske Srbija prošla i danas prolazi, javnost u Srbiji verovatno neće biti toliko iznenađena stavom formulisanim još aprila 2000. u Bratislavi - da Srbiju treba na duži rok isključiti iz evropskog razvoja, koliko  motiv koji je Vimer zabeležio  – «iz razloga utvrđivanja vojnog prisustva SAD».

Što se tiče vremena održavanja konferencije u Bratislavi (april 2000.) može se reći da je deset meseci posle okončanja agresije protiv Srbije (SRJ) bilo dovoljno da se slegne prašina od potresa u NATO-u zbog nezadovoljstva saveznika podređenom ulogom, ali ne i predugo da bi se istopili efekti novih odnosa «u borbenom poretku». Organizatori su, po svemu sudeći, želeli da učvrste svoju poziciju glavnokomandujućeg  stečenu tokom agresije i da je afirmišu i prema svim kandidatima za članstvo što je posebno značajno za primenu strategije širenja na Istok i Jugoistok.

Aprila 2000. SAD tražile da NATO saveznici priznaju nezavisno Kosovo

Za Srbiju je važno da su SAD, samo nekoliko meseci po okončanju agresije NATO protiv Srbije (SRJ), zatražile od svojih saveznika da «što pre» pravno priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Od tada je prošlo sedam godina, saveznici, osim Velike Britanije, istina još nisu prihvatili zahtev SAD, ali su izloženi ne manjem pritisku da to učine, Korak, po korak. Da najpre prihvate uslovnu, ograničenu, odloženu nezavisnost, da EU nominalno dobije glavnu ulogu u upravljanju i razvoju u prelaznom periodu, a zatim - da priznaju i punu nezavisnost Pokrajine. SAD, dakle, kontinuirano i jasno deluju u pravcu secesije Kosmeta, odnosno, oduzimanja od Srbije dela njene državne teritorije.

Za razliku od 1998. i 1999. godine kad su SAD politiku podrške albanskom separatizmu i terorizmu obrazlagale potrebom sprečavanja politike «represije», «masovnog kršenja ljudskih prava» i sprečavanja «humanitarne katastrofe», danas SAD koriste druge argumente: da su Albanci frustrirani i ne žele da žive u Srbiji, da je Kosmet već sedam godina izvan vlasti Srbije, da će se srpskoj i drugim manjinama, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u nezavisnom Kosmetu garantovati prava kakva ne postoje ni u jednoj drugoj državi, da je Srbija centralna država Balkana, najvažniji ekonomski i politički faktor tako da će  Kosmet faktički zauvek biti zavisan od Srbije, da se neće  dozvoliti formiranje «Velike Albanije», da će svi ubrzo biti u EU pa je nebitno da li Kosmet ulazi u EU kao deo Srbije, ili kao nezavisna država. Važno je kako ljudi u Srbiji i Srbi na Kosovu i Metohiji žive, a ne kakav je status Pokrajine!  Svemu se dodaje i ocena da demokratska vlast Srbije ne nosi odgovornost za otcepljenje Pokrajine, ali mora da se suoči sa «nasleđem Miloševića».

Ovakvu argumentaciju ne treba posebno komentarisati. Ona, ne samo da je samoobjašnjavajuća, već razotkriva licemerje, bezobzirnost pa čak predubeđenja njihovih autora koja dovode u pitanje moć zdravog rasuđivanja ljudi u Srbiji. Čemu sva ta mudrovanja! Kakva je suština argumenta, primera radi, da je realnost da je Kosmet sedam godina već izvan vlasti Srbije! Stvari se postavljaju naglavačke. Valjda Srbija treba da zahteva odgovornost, za to što za sedam godina UNMIK i KFOR nisu razoružali niti rasformirali tzv. OVK, što nisu iskorenili terorizam i etničko čišćenje Srba i drugih nealbanaca, što nisu obezbedili vladavinu prava i slobodu kretanja, što nisu priveli odgovornosti organizatore i počinioce hiljada ubistava i otmica, a ne da svoj propust, odsustvo političke volje za izvršavanje odluka SB UN - pretvaraju u sredstvo za ucenjivanje Srbije! Da li Srbija svojom državnom teritorijom treba da plati čak i to što je «koalicija voljnih», još jednom zaobilazeći SB UN, upala u oluju građanskog rata u Iraku, pa su joj neophodna pojačanja povlačenjem snaga s Kosmeta!

Nisu li, ipak, pritisci na Srbiju da se pomiri sa oduzimanjem Kosmeta i anglo-američka podrška liderima albanskog separatizma i terorizma, ipak, posledica ocene da je «rat protiv Jugoslavije (1999.) vođen da bi se promenila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata», da bi se uspostavile «bezbednosne veze sa Turskom» i  - «stacioniranje američkih vojnika iz strategijskih razloga»? Šta je ovde stvarna politika, a šta puka retorika i diplomatska igra namenjena sujetnim liderima Srbije, iznurenom i izneverenom narodu Srbije - nije teško odgonetnuti.

Nakon pada berlinskog zida, «kosovski problem» za američku administraciju, ni jednog trenutka nije bio lokalnog, regionalnog, humanitarnog ili komercijalno-ekonomskog karaktera, već isključivo – deo globalnog prilaza, projektovanog sa strategijom prema Istoku, Evro-Aziji i Bliskom Istoku. Razume se – to je ujedno bio eksperiment za  uvođenje pravila upravljanja globalnim sistemom.

Nasilna secesija kao samoopredeljenje

Od vremena konferencije NATO u Bratislavi u Vašingtonu je promenjena administracija, u Srbiji je uz pomoć Vašingtona, prevratom svrgnut sa vlasti, potom otet i izručen Tribunalu u Hagu predsednik Slobodan Milošević, gde mu je oduzet život. U Beogradu je instaliran DOS, tzv. demokratski blok. SAD danas jednako podržavaju secesiju Kosova i Metohije od Srbije. «Samoopredeljenju treba dati prednost nad svakim pravilom međunarodnog prava» - zastupali su Anerikanci na konferenciji NATO u Bratislavi aprila 2000! Nije li to, ipak, previše pojednostavljen i rizičan stav! Šta na to danas kažu američki saveznici Francuska, Španija, Italija, Grčka, Kanada (Kvebek), Turska (Kurdi), Rumunija (Transilvanija), da ne pominjemo američke partnere kao što su Indija (Kašmir), Šri Lanka, Kina, Rusija, Ukrajina, Gruzija, Indonezija... Specifičnost, unikalnost slučaja Kosova i Metohije? Ko bi posle svega i dalje bio toliko naivan da u to poveruje! Nisu li SAD slično govorile 1999. godine da je napad NATO-a na Jugoslaviju «specifičan», «jedinstven» slučaj! Koliko je potom bilo sličnih «jedinstvenih» slučajeva, i koliko ih može biti u budućnosti!

Svesne da oduzimanje Pokrajine Kosovo i Metohija od Srbije odlukom Saveta bezbednosti nije pravno ni politički izvodljivo, SAD i danas kao i pre sedam godina, računaju da će to izvesti pritiscima na saveznike i zavisnike da pojedinačno priznaju «nezavisnu državu Kosovo». Sigurno je da za takvu taktiku mogu pridobiti pojedine saveznike i režime koji opstaju zahvaljujući američkoj podršci (i ucenama), ali da li i dovoljno da bi se isplatilo na globalnom planu, gde i bez novih promašaja, Vašintonu već duže vreme ne cvetaju ruže?

Rusija, Kina, Španija, Rumunija, Grčka, Indija, Indonezija, kao i mnoge druge zemlje Evrope i sveta su protiv nametanja bilo kakvog rešenja statusa Kosova i Metohije pritiscima, ucenama i silom. Ogromna većina zemalja sveta zalaže se za dogovorno, kompromisno rešenje uz poštovanje Povelje UN, odluka SB UN, posebno rezolucije SB 1244 i osnovnih principa međunarodnih odnosa.

SAD-u, Velikoj Britaniji i NATO-u najviše bi odgovaralo ukoliko bi pridobile srpske lidere, bar neke od njih, da pristanu na uslovnu, odloženu, ograničenu nezavisnost Kosova i Metohije. Koga milom, koga pritiscima, koga laskanjem, koga obećanjima. Nema sumnje da SAD na tome uporno rade. Ukoliko bi u tome uspele sve bi išlo lakše – i pridobijanje saveznika i slamanje otpora takvih zemalja kao što su Rusija i Kina. Razume se, da nije slučajno da se objavljivanje predloga Ahtisarija tempira posle izbora 21. januara 2006. Zašto nije rečeno –«i posle formiranja nove vlade»? Ne krije li se u tome namera da se vreme formiranja vlade prolongira, a da se u interregnumu, kada, osim Predsednika Republike, ne bude drugih lidera u sedlima institucija, nametnuto rešenje kako tako legitimizuje?

Diskontinuitet istorije i kontinuitet «novih početaka» Srbije

Ocena zvanične politike SRJ da je jedan od suštinskih ciljeva agresije NATO protiv Srbije, odnosno Jugoslavije, bio uspostavljanje presedana za agresije i vojne intervencije bilo gde u svetu, bez odluke Saveta bezbednosti i kršenjem Povelje UN, dobila je potvrdu sa izvora: sa konferencije članica i kandidata za članstvo u NATO-u u organizaciji američkog Državnog sekretarijata. I to, samo nekoliko meseci pošto je agresija okončana. »Podrazumeva se da se radi o prekoračenju na koje se može u svakom trenutku ponovo pozvati» - jedan je od stavova američkih predstavnika i zaključaka konferencije iz Aprila 2000 u Bratislavi. Takav zaključak ujedno daje još jednu retroaktivnu potvrdu – da je  pravi cilj u Rambujeu bio – ne dopustiti pregovore, niti bilo kakvo političko rešenje - već osigurati izgovor za agresiju. Po svaku cenu.

Američki predstavnici su na konferenciji u Bratislavi, kako proizilazi iz pisma nemačkog političara kancelaru Šrederu, izneli ocenu da «SR Jugoslavija opstaje izvan svakog pravnog okvira završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija». Ne ulazeći ovom prilikom u pravno argumentovanje da ovakav stav nema nikakvog osnova[5], dve godine posle izricanja takve ocene Havijer Solana, Dr Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Milo Đukanović, Filip Vujanović i Miroljub Labus su 14. marta 2002. godine, u Beogradu potpisali dokumenat o ukidanju SR Jugoslavije i nametanju provizorijuma zvanog Državna zajednica Srbija i Crna Gora[6]. U ekspozeu tim povodom u Saveznoj skupštini 30. maja 2002, Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik SRJ, je veličao prednosti «istorijskog diskontinuiteta» i «novog početka». Bez Jugoslavije, sa Državnom zajednicom SCG. Autor ovih redova je tada, kao savezni poslanik izrekao u Skupštini, a potom napisao, da taj akt ne znači ukidanje Jugoslavije, već ukidanje svake zajedničke države Srbije i Crne Gore.[7] Četiri godine kasnije, 21. maja 2006, referendumom u Crnoj Gori i provizorijum je okončan. Najpre, ukidanje Jugoslavije, zatim ukidanje Državne zajednice SCG. Kum i garant Državne zajednice SCG Havijer Solana, kakve ironije, postao je i njen grobar. Tehnički posao, kao neprijatan i svakako manje važan, kako tako, odradio je Slovak Miroslav Lajček.

Od tada javnost Srbije ponovo sluša priče o prednostima još jednog «novog početka», početka samostalne Srbije. Istina, ovoga puta ne od Koštunice, već od lidera drugih institucija i političkih stranaka. Danas, evo, na političkoj sceni Srbije teče kampanja pripremanja javnosti za Ahtisarijev predlog rešenja statusa u stilu – mi ćemo braniti naše stavove (ne kaže se – ustavni poredak, jer je Pokrajina Kosovo i Metohija deo ustavnog poretka) ali vas na vreme obaveštavamo da ga nećemo odbraniti, jer smo odgovorni političari, koji pored toliko dobrih vesti, ponekad moraju da najave i saopšte i po neku neprijatnu kao što je – gubitak državne teritorije! Paralelno, drugi ešaloni političara i «nezavisnih» analitičara marljivo objašnjavaju prednosti Srbije bez Kosova i Metohije! Da li to neko poručuje da nema kraja «novim počecima» Srbije? Uvek manje, ali uvek sa prednostima! Tačnim odgovorima kuda ide Srbija, zasad, zasad raspolaže jedino Solana. Havijer, ili drugi. Lično, ili preko izaslanika i nameštenika.

Savremene američke administracije, kako proizilazi iz citiranih stavova sa konferencije NATO u Bratislavi, zameraju generalu Ajzenhaueru za pogrešne odluke iz Drugog svetskog rata, a način za ispravljanje vide u stacioniranju američkih vojnika na Istoku i Jugoistoku Evrope. «Rat protiv Jugoslavije (1999.) vođen je da bi se promenila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata». «Stacioniranje američkih vojnika mora iz strategijskih razloga da bude nadoknađeno». Iz ovoga se može razumeti da je greška Ajzenhauera u tome što je posle Drugog svetskog rata ostavio nedovoljno američkih vojnika u Evropi, što ih nije rasporedio na Balkanu i što je SSSR-u (Rusiji) dopustio prevelik strategijski. Dakle, precenio je rusku vojnu moć i njen doprinos slamanju fašizma. Da je i tadašnjoj Jugoslaviji ostavio previše prostora. Bila je tek četvrta vojna sila među saveznicima. Žrtve i doprinos pobedi saveznik – čini se kao da danas za SAD nisu više relevantne činjenice. Nije li jedan od odjeka takvog stava što demokratska vlast u Srbiji od 2000. na ovamo, vrlo stidljivo obeležava događaje iz Drugog svetskog rata, ako ih uopšte obeležava, što njenii predstavnici ne učestvuju na međunarodnim proslavama jubilarnih godišnjica, što su zapostavljene organizacije ratnih veterana. Istoriografija, negovanje oslobodilačkih tradicija...

U međuvremenu, pozicije Rusije stečene tokom Drugog svetskog rata su se u velikoj meri istupile: SSSR je razbijen, ukinut je Varšavski ugovor, a zemlje «nove Evrope» su demokratizacijom i NATO-izacijom postale čak i poželjniji saveznici SAD, nego stari Evropljani. I pored svega, očigledno je da SAD kao pobednik u hladnom ratu, smatraju da posao preraspodele moći, uticaja i vladanja prostorima od strateškog značaja, ni iz daleka nije završen. «Prostorni sklad između Baltika i Anadolije» nije sanitarni kordon za sprečavanje opasnosti sa Istoka ni vojne, još manje ideološke, naprosto zato što takva opasnost nije realna. A čemu treba da služi, vreme će tek pokazati. Neki odgovori mogli bi se potražiti u knjizi Zbignjeva Bžežinskog «Velika šahovska tabla»[8]. Sa obične geografske karte se vidi da se naspram «prostornog sklada između Baltika i Anadolije», pored drugih, nalaze Kaspijski basen, Kavkaz, Evro-Azijski Balkan, Sibir, Kina...

Revizija rezultata Drugog svetskog rata

SAD teže reviziji rezultata Drugog svetskog rata, iznosi svoju ocenu Vili Vimer. Ta revizija pretpostavlja novo stacioniranje američkih i NATO trupa. Pošto su američke trupe čitavo vreme posle drugog svetskog rata stacionirane u Nemačkoj, treba razumeti da se sada radi delom o njihovom pomeranju na Istok i Jugoistok (Balkan), a delom o dovođenju i stacioniranju novih američkih trupa. U vreme konferencije u Bratislavi (2000.) još nije bila tako blizu agresija «voljnih» na Irak, a pogotovu se tada pa ni kasnije, nije predviđao razvoj koji iz meseca u mesec zahteva sve više američkih vojnika, ne samo u Iraku, već i u Avganistanu bez obzira što je tamo pobeda odavno proglašena.

Ipak, koncept stacioniranja američkih trupa se ostvaruje već petnaestak godina. Otpočeo je sa jugoslovenskom krizom i građanskim ratovima u Hrvatskoj i BiH, a ubrzan uoči i nakon agresije protiv Srbije (SRJ) 1999. Uspostavljene su nove američke vojne baze u BiH (Tuzla), Makedoniji (Krivolak), Albaniji (Drač – Sveti Đorđe), na Kosovu i Metohiji (Bondstil). Tokom 2006. godine sporazumima sa Rumunijom i Bugarskom postignuti su aranžmani o otvaranju po više američkih baza u svakoj od tih zemalja. Jasno je da su i sporazumi Srbije sa NATO-m o slobodnom tranzitu njihovih trupa (2005.), SOFA sporazum sa SAD i Sporazum o Partnerstvu za mir (decembar 2006.) deo dugoročnog koncepta premeštanja, stacioniranja i jačanja američkih snaga na jugo-istoku Evrope. Posle ovih sporazuma, pitanje američkih vojnih baza u Srbiji postalo je više tehničko pitanje, stvar trenutka i autonomnih procena SAD, nego planova, ili neizvesnih pregovora.

Srbija je, praktično dala sve što je SAD-u i NATO-u potrebno u ovom trenutku. Slučajno, ili ne, sve važnije stvari u vojnoj oblasti SAD i NATO su požurili da završe pre izbora u Srbiji 21. januara 2007. godine i pre odlučivanja o statusu Kosmeta. Ni navodna nesaradnja sa Hagom, kao institucijom prevashodno pod američkim uticajem, nije bila prepreka. Dovoljno je ako su SAD sigurne da to, do daljeg, ostaje prepreka u približavanju Srbije Evropskoj uniji.

Šta je Srbija dobila potpisivanjem niza sporazuma po ubrzanoj proceduri ostalo je zasad u sferi opštih neobavezujućih političkih parola koje srpski političari ponavljaju iz dana u dan: prevaziđena je izolacija, smanjeno zaostajanje iza suseda, stečeno je poverenje, naglo će rasti inostrane investicije, biće više radnih mesta, bolje će se živeti... Od konkretnih stvari, tu je razmena poseta pilota: američki piloti bili su u poseti srpskim kolegama na Batajnici, a srpski piloti američkim kolegama u bazi «Evijano» u Italiji. Ova razmena poseta ima nesumnjiv značaj i uticaj na moral vojske i javnosti Srbije. Kakav, ostaje da se vidi. Neki mediji, nespretno ili nekorektno, u prvi plan ističu podsećanje da su gosti na Batajnici bili piloti koji su 1999. bombardovali Srbiju, a da je «Evijano» bio najvažnija baza iz koje su poletali američki bombarderi sa tovarima bombi koje su bacali širom Srbije.

Na referendumu o Ustavu kao i u Narodnoj skupštini pre toga, Srbija je odlučila da je najvažniji nacionalni i državni prioritet – sačuvati suverenitet i teritorijalni integritet, odbraniti Kosmet kao pokrajinu unutar Srbije. O tome da li se pomenutim sporazumima daju bilo kakve garancije da će NATO i SAD pomoći Srbiji u ostvarivanju tog svog strateškog interesa, ili da će joj bar olakšati diplomatsku borbu, niko od srpskih političara ništa ne govori. To bi moglo da znači da su ti sporazumi neutralni, da ni na koji način ne utiču na proces rešavanja pitanja statusa Kosmet, pogotovu da ne prejudiciraju rešenje. Moglo bi da znači, ali je malo verovatno.

Treba imati u vidu da agresija NATO protiv Srbije (SRJ) predstavlja prvi rat NATO-a izvan zone utvrđene osnivačkim ugovorom Alijanse, da je izvedena bez odobrenja Saveta bezbednosti i da su njeni ciljevi, kako i dokumenat iz Bratislave pokazuje, bili strateški, daleko ambiciozniji od deklarisanog cilja «sprečavanja humanitarne katastrofe».

Ostvarivanje strateških ciljeva SAD i NATO posle pada Berlinskog zida napredovalo je brzim tempom, ali poslednjih godina usporeno. Pored izvesnih promena u Evropi i Evro-Aziji, pregrupisavanje moći, pored promena na tržištima strateških energenata i sirovina, usporavanje je posledica i upadanja SAD u živi pesak iračkog bezizlaza. Kosmet, moglo bi se reći, je jedan od stepenika ka strateškim ciljevima koji je, posmatrano iz američkog ugla, ostao nezavršen.

Partnerstvo kao surogat

U javnosti su prisutne ocene da pomenuti sporazumi Srbije sa NATO-m i SAD-om  nisu povezani sa problemom Kosova i Metohije, odnosno, sa rešavanjem statusa. To tvrde kako zvaničnici SAD i NATO-a, tako i pojedini srpski Srbije i tzv. nezavisni analitičari. Takve ocene i preuveličavanje pozitivnih efekata zaključenih sporazuma bez pominjanja negativnih, namenjene su domaćoj javnosti prema kojoj se želi prikriti, ili bar umanjiti činjenica da SAD, Velika Britanija i NATO vrše sve veći pritisak da se Srbija pomiri sa oduzimanjem Kosova i Metohije i da srpski lideri koji su potpisali prethodne sporazume, kako tako, prihvate i nezavisnost Kosova i Metohije.

Ima dosta razloga za ocenu da je, sa stanovišta definisanog prioriteta Srbije, namena pomenuthi sporazuma, posebno Partnerstva za mir, da budu surogat, vrsta «utehe» za oduzimanje Kosova i Metohije. Dok se srpski političari nezrelo javno prepiru ko je dao veći doprinos pridobijanju blagonaklonosti SAD za prijem Srbije u Partnerstvo za mir, iz Vašingtona i Brisela stižu poruke da se od Srbije očekuje veća «kooperativnost» u pregovorima o statusu. Šta «veća kooperativnost» znači nije tajna. SAD, Velika Britanija i NATO ne smanjuju svoju podršku separatističko-terorističkoj vrhuški u Prištini, zatvaraju oči pred činjenicama da na Kosovu i Metohiji buja terorizam, šverc oružja, teroristička OVK se povampiruje kao ANA[9], a Srbi i dalje žive getoizirani i svakodnevno ugroženi. Dakle, u čemu se ogleda napredak Srbije, u odnosu na koja interese se poboljšava njen međunarodni položaj, ako u odnosu na najvažniji državni i nacionalni interes nema podrške od SAD i NATO? Šta reći ako potpisi srpskih političara na tim dokumentima budu shvaćeni kao dobrovoljni ulazak Srbije u čelični mehanizam kontrole koji je NATO-u i SAD-u neophodan da bi isključili sve rizike povodom sprovođenja nauma o oduzimanju Kosmeta od Srbije i darivanju albanskoj separatističkoj vrhuški! Teorija zavere? Ne zavera, ali plan postoji.

Od srpske vlade i Predsednika se može očekivati, da zatraže otvaranje američkih vojnih baza u Srbiji. Proglasiće to srpskim državnim i nacionalnim interesom. Javnost će ponovo čuti sada već šablonizirane izjave - da će američke baze privući inostrane investicije, ubrzati ekonomski razvoj, povećati zapošljavanje i obezbediti bolji život građanima Srbije! Amerikanci neće imati kud, milosrdni kao i uvek, jednostavno će ispoštovati interese Srbije i uslišiti molbu srpskih lidera. Vojne baze neće privući dilere droge, ni prostituciju, ni degradaciju prirodne i kulturne okoline, ni kriminal... Nikakve opasnosti ni hazarde. Ni danas, ni u budućnosti. To se, eventualno, dešava drugima.

Srbija se tako, korak po korak, uvodi u bolji život. Preko NATO-a. Verovalo se da je to vojna organizacija. U to je Srbiju NATO posebno uverio tokom agresije 1999. Sada se, ako je verovati aktuelnim liderima Srbije, vraća kao ključni faktora razvoja Srbije, zapošljavanja mladih i boljeg života. Neizvesno je, međutim, da li Srbije kako je definisana novim Ustavom, sa autonomnom pokrajinom Kosovom i Metohijom, ili bez nje. Ako bi se sudilo po stavovima SAD kao lidera NATO-a i Velike Britanije kao najdoslednijeg pratioca američkih stavova, onda se sva obećanja, pa za bolji život i značaj Partnerstva za razvoj, odnose na smanjenu Srbiju, bez Kosova i Metohije.

Srbija kao Luksemburg

Partneri sa Zapada, dakle, nude Srbiji perspektvu biti da bude manja nego što jeste. Da bude konstruktivna, kooprativna i dobra što znači – da se, ovako ili onako, složili sa «uslovnom nezavisnošću» za Kosova i Metohije. Kad je tako dobra, što bi smetalo što će biti manja. I Luksemburg je mala zemlja, ali najbogatija, sa najvišim standardom u Evropi.  Nema ni pokrajina, ni velike vojske, ali ni nezaposlenih, ni sirotinje! Uopšte uzev, Srbiji je krajnje vreme da se brže oslobađa robovanja prošlosti, preživelih shvatanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Treba da se okrene budućnosti, da se ne opterećuje teritorijalnim pitanjima, formalističkim prilazima Ustavu, preambuli o Kosovu i Metohiji, voljom naroda na referendumu i  svega drugog što je koči na putu ka boljem životu. Ako još jedan deo srpskog naroda bude pretvoren u nacionalnu manjinu na delu svoje teritorije, od toga ne treba praviti tragediju. Ako neko smatra da je to nedopustivo, da obogaljuje narod i državu na dugi rok, naći će se ko je i za to odgovoran kao što je utvrđeno ko je odgovoran za albanski terorizam, za agresiju NATO, za etničko čišćenje... Za sve drugo. Nećemo se valjda oslanjati na ocene Henrija Kisindžera, Vili Vimera, Harolda Pintera, Pjera Galoa, Petera Handkea, Džejmsa Biseta, Luisa Mekenzija... I njima sličnih.

Važno je kako će «srpska manjina» živeti, koje će im garancije Srbija obezbediti od zapadnih prijatelja. Demokratska vlast ne podbacuje. Srbija sa demokratskom vlašću ima više i jače prijatelje nego ikada. Srbi, istina, ne doživljavaju njihovu politiku bombardovanja i podrške albanskim separatistima i teroristima kao prijateljsku, ali to je privremeno stanje. I oni će početi drugačije da razmišljaju. Samo je neophodno da na izborima 21. januara 2007. ponovo pobedi «demokratski blok», da novi-stari lideri nastave započeti posao prevaspitavanja nacije, njenog edukovanja modernom poimanju prijateljstva. Ne treba previše žuriti. Prirodni odlazak starijih i srednjih generacija sa preživelim shvatanjima je neminovan. A mladi su pod kontrolom novog medijskog usmerenja i novog bolonjskog metoda obrazovanja koji, istina, nije prihvaćen u velikim zemljama Zapada, ali je savršen za evropeiziranje Srbije. A što se tiče Srba na Kosovu i Metohiji - još jedna srpska manjina biće i prednost – služiće kao most povezivanja Srbije sa novim susedom. O pravima i ulozi srpskih manjina u evropeiziranim delovima Balkana bar imamo iskustava: od Slovenije, preko Hrvatske, do Makedonije.

Ništa, zaista, nije važno, osim – kako se živi. U slučaju Srbije, ipak, je važnije ko ocenjuje – šta je bolji život!

[1] Vili Vimer, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS, poslanik i član Spoljno-političkog odbora Bundestaga (CDU), po profesiji advokat, bliski saradnik kancelara Helmuta Kola, pobornik poštovanja međunarodnog prava, oštri kritičar “pregovora” u Rambujeu i agresije NATO protiv Srbije (SRJ)

[2] Podvlačenja, aut.

[3]«U cilju opravdanja svog postojanja NATO je u stalnoj potrazi za elementima ugroženosti», nemački političar Vili Vimer, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, poslanik Bundestaga, u pisanoj izjavi «Tanjugu», 17. februar 1999.

[4] Nakon napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu septembra 2001. međunarodni terorizam je proglašen za globalnog neprijatelja, a NATO je intervencijama u Afganistanu i Iraku održao kontinuitet svog ratnog angažovanja van zone nadležnosti utvrđene osnivačkim aktom Alijanse. U slučaju Iraka i kontinuitet intervencija bez odluke SB UN i lažnih izgovora (uništavanje oružja za masovno uništavanje).

[5] SR Jugoslavija nikada nije isključena iz članstva OEBS-a, već je 1992. godine na konferenciji u Budimpešti, uz snažan pritisak SAD i drugih zemalja Zapada, suspendovano njeno učešće, po principu «prazne stolice». Pritom je prekršen princip konsensusa na kome počiva rad OEBS-a, jer je prvi i, zasad, jedini put, odlučivano po nepriznatom pravilu «konsensus minus jedan».

[6] Zvanični naziv dokumenta: »Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore»

[7] Živadin Jovanović: «Ukidanje države», dijam-M-pres, Veternik, str. 11

[8] Zbigniew Brzezinski: «The Grand Chessboard», Basic Books, 1997.

[9] Albanska nacionalna armija

  Štampa