SRPSKA POLITIKA

Politički komentari

Intervju: Momo Kapor

Ovo je vreme izdaje

Književnik i slikar Momo Kapor, nacionalista sa sertifikatom "promašeni" čovek, čiji su najbolji prijatelji po šumama i gorama, umetnik koji ima svoj način borbe protiv okupacije - humorom - šarmer i esteta... govori o izdajnicima kao posebnoj vrednosti, sumraku duhovnosti, vladajućoj devizi "za šaku dolara", estetici đubreta, prezimenima kao jedinom nasledstvu...

Kako ocenjujete duhovnu klimu u Srbiji, ima li ovde uopšte duha?

- Poslednja stvar u Srbiji koja postoji je duhovna klima. Srbija u svojoj novijoj istoriji nije pala duhovno tako nisko kao danas. I da nije Srpske pravoslavne crkve, koja kao i obično u najtežim vremenima, unosi neku svetlost u naše životne, mislim da bi to bilo sigurno jedno od, što se tiče duhovnosti, najgrešnijih vremena. Ovo je vreme, preko noći obogaćenih tipova, crnih xipova sa zatamljenim staklima, brda novaca koje jedna Engleska familija zaradi u toku vek i po rada, ovde se to obavlja preko noći, zatim neviđeno vreme nasilja. A što se tiče duhovnosti i umetnosti, to je poslednja stvar u ovoj zemlji. Nije bilo režima, izuzev režima možda Slobodana Miloševića, koji je toliko malo mario za umetnost kao ovaj danas. Zna se da je kralj Aleksandar bio lični prijatelj mnogih slikara, između ostalog i Ivana Meštrovića, našeg najvećeg vajara u to vreme. Broz je uz sebe imao jednog od najvećih pisaca na ovom podneblju, Miroslava Krležu, kao najintimnijeg prijatelja. Da ne govorim ko je sve bio zaštićen u toj ekipi, protiv koje smo se mi, naravno, svim silama borili smatrajući ih dvorskim umetnicima.

Navala provincijalaca

Stvarala se tada neka nacionalna, makar bila trgovačka elita. Ovo je sada neka globalistička, mundijalistička, ekipa nezainteresovana za nacionalne vrednosti.

– Da. Ono što je primetno, za nekog ko se bavi umetnošću, to je da su na sva važna mesta od 5. oktobra u umetnosti, znači u muzeje, galerije, komisije, u ministarstva, došle osobe koje su imale neku provincijsku lokaciju. Nisu naime na vreme videle svet i šta se u njemu dešava. Njima je najveći događaj i jedino merilo bilo bijenale u Veneciji, jedna od likovnih smotri kakvih na svetu ima mnogo. I oni su postali propagatori jedne nove umetnosti koja je zagadila planetu, to je ta konceptualna umetnost, a o njihovoj provincijalnosti govori i to da su prespavali te lekcije. Sada izlažu đubre po stepeništima umetnosti, prava umetnost, ona koja je visila, sklonjena je u depoe. Dele jedni drugima nagrade, drže javno mnjenje. Međutim, to sve ne vredi apsolutno ništa. Ta estetika ružnog, ili estetika đubreta, koju sam u svoje vreme gledao kako se rađa u Njujorku, na kraju je počela da nam pada na glave sa neba, iz aviona njihovih, jer je došla do samog kraja.

Slično je i sa piscima, takozvanim post-modernistima.

- Ovaj pokret se pojavio kod nas sada, kao i ostalo, sa zakašnjenjem. Kod nas sve kasni, čak i godišnja doba, jedino ne kasne računi za struju. Pisci postmoderne su ušli ovde u modu iz jedne želje da budu deo sveta, baš kao što su najlošiji pisci iz Beograda, sumnjivog karaktera, bežali, iako ih - niko nije gonio, na zapad, imitirajući i želeći da ućare ono isto što je Tomas Man uradio u svoje vreme odlazeći od Hitlera. Ali ovde nije bilo Hitlera, ma šta oni mislili i oni nisu bili Tomas Manovi. Tako da su ti pokušaji ostali bez uspeha.

Da li je krajnje ishodište postmodernista na srpski način neka ambasada, neki konzulat?

- Mišljenje je mnogih da su ti pisci koji su postali ambasadori to zgrabili, iskoristili rejting lupanja u šerpe i hodanja ulicama. Naravno, to je bio put, baš kao što su i ovi prethodni ambasadori u Titovo vreme bili partizani, isto se lomatali po šumama, zatvorima ili tučeni. I na kraju postali ambasadori. To je nešto što mene uopšte ne iznenađuje i ja mislim da su pisci odlični za ambasadore, zato što im ostane mnogo vremena, ako su u nevažnim zemljama, da se bave svojim radom. Ne ulazim u njihova politička opredeljenja, jer kada bih delio svoje prijatelje po njihovoj pripadnosti i političkim strankama, mislim da bih ostao bez i jednog, pošto imam prijatelje i sa krajnje levice i sa krajnje desnice.

Pomenuli ste malopre i Tomasa Mana. Šta mislite o tom vrlo žestokom pokretu za denacifikaciju ovog prostora i ovog naroda…

– To je pokret koji će imati isto toliko uspeha kao možda pokret za desolonizaciju Jadranskog mora, ili demilitarizaciji i dešvercerizaciju Crne Gore i Srbije. Da nije bedan bio bi smešan taj pokušaj. Da nije prljav , da nije naručen, zna se i odakle, naravno - bio bi jadan. Uopšte čitava ta priča o suđenju nama kao ratnim zločincima, to bi bilo odprilike isto kao da su Jevreje iz Varšavskog geta poslali u Hag jer su prilikom dizanja ustanka, kada su bili osuđeni na smrt, povredili neke Nemce. Naravno zna se ko to sve plaća i na koje načine, ne samo novcem nego i drugim stvarima, stipendijama, štampanjem prevoda, učešćem na simpozijumima... U stvari kao Serđo Laone - za šaku dolara. To nek služi onima na čast koji se time bave, ali oni će se lako okrenuti na drugu stranu kada to jednog dana propadne, a propašće naravno, jer nije logično.

Sve češće čujem taj pojam srpski fašizam. Čak i jedan glumac, Voja Brajović, upravo povodom predstave "Rodoljupci" "besedi" o srpskom fašizmu.

- Rodoljubci uopšte nisu slučajno stavljani na repertoar u ovom trenutku. To je veoma tendenciozno, ali to je stvar njihovih mirnih snova, njihovog spokoja. Znate šta, mi u ovoj zemlji, takvo je podneblje, ništa ne dobijamo, ništa ne nasleđujemo. Uvek sve oduzmu, sruše. Samo nasleđujemo prezime. Od nas se očekuje da prezime ostavimo neuprljano kad odemo, svojim potomcima, ako već ne možemo da ga unapredimo, što neki i učine. Ali to prezime je čudna stvar, ono ostaje da zvuči kroz vreme i nije prijatno prezivati se po nekome ko je izdao svoj narod ili pljuvao po njemu. To ostaje zapisano. Ja se uopšte čudim ljudima koji se tako olako ponašaju. Dobro, ovo je vreme elektronskih medija, ali onaj ko uđe u guslarsku narodnu pesmu , njegov unuk koji bude kao turista došao u Crnu Goru ili Hercegovinu će da sluša najgore stvari o svom dedi, što nije ni malo prijatno. Jer jednom ko uđe u narodnu pesmu, svejedno što vladaju kompjuteri, imejli, i sve ostalo, to se pamti. Ja se čudim toj ležernosti s kojom ljudi rade to što rade, bez ikakve odgovornosti.

Kriminalci su negde drugde

Hajte još malo o rečima. Šta mislite o ovom poistovećivanju termina patriotizam sa kriminalom.

- Pa ja mislim da će ova ekipa na vlasti uskoro moći da dobije Nobelovu nagradu za lingvistiku, kao Čomski, recimo . To je nečuveno baratanje rečima. Prvi put u istoriji reč patriota je izjednačena sa nekim klanom kriminalaca ili sa nekom vojnom jedinicom koja se zove "Crvene beretke", koja nije čitava nečasna. U njoj je bilo kriminalaca, kao što ih ima u Mosadu, kao što ih ima u SNN, koja o tome pravi filmove. Sada su nam objasnili da su svi oni kriminalci. Ja u to zaista ne verujem. Ne verujem da je Frenki kriminalac, znam ga godinama, ne verujem da je Jovica Stanišić kriminalac. Naprotiv, mislim da je jedan vrlo odmeren čovek rasnog tipa srpskog policajca, kakvi su bili Ranković ili Krcun Penezić. samo finiji, najpre nije činio ono što su oni činili.

Govori se o Haškom bratstvu; jeste li deo tog bratstva, sobzirom da su vaši prijatelji na toj listi?

– Moji najbolji prijatelji su po šumama, pećinama ili ko zna gde. I žao mi je svakog Srbina koji se nađe u tom kazamatu, koji je očigledno mnogo udobniji i civilizovaniji od ovih ovde. Znate šta, ja gledam na Hag malo drugačije od ostalih. Ne smatram, mada svi veruju u to, da će Slobodan Milošević, ma šta uradio, ma kako brilijantno se branio pred tim sudom, ostati doživotno u Hagu, niti da će iko od tih ljudi ostati doživotno u Hagu. Zašto u to ne verujem? Oni će dobiti najcrnje i najteže kazne, naravno, ali treba se setiti istorije i ranijih slučajeva te vrste, kada su pohapšeni članovi Mlade Bosne posle atentata na kralja Ferdinanda. Bačeni su svi u najgore tamnice, čak je i Ivo Andrić, od koga se to ne bi očekivalo, s obzirom na njegovu mudrost, proveo proveo dve godine u Marinburgu. Tada su svi mislili da će Austrougarska trajati hiljadu godina, takva je to bila carevina, nije joj padalo napamet da ode sa istorijske scene. Međutim, na kraju krajeva, svi su oni izašli i doživeli duboku starost, osim Gavrila Principa, koji je umro u tamnici od tuberkuloze. Ni ova imperija neće moći, po logici istorijskih stvari, da traje večno. Neće niko da je ugrozi spolja, ali ona će se raspasti iznutra; da li od gripa, od side, od nelogičnosti, od crnaca - ne znam. To je mehanizam sveta, mehanizam života koji je neuništiv. I ja ne gledam na njihove osude kao na nešto definitivno, jer bi onda verovao da je zlo definitivno. A - nije. Zlo se smenjuje u ritmovima sa dobrim. Možda neki od njih neće dočekati to, ali, svi svakako neće pomreti po tim zapadnim zatvorima.

Japi momci

Slobodan Milošević, kao pragmatičan čovek i tehnolog vlasti, nije mario za umetnost i on gotovo da nije imao ni jednog pisca uz sebe niti u svojoj partiji. No, ja sam, ipak, osetio potrebu da, kada su ga utamničili u Hagu, po njegovom advokadu pošaljem nekoliko knjiga sa posvetom, tako da nije kasno da me pročita, makar i u Hagu. Nisam primetio, da je ova nova ekipa bilo šta uradila za umetnost i umetnike i za duhovnost. Ne verujem da oni čitaju išta drugo sem izveštaja, anketa, Stratedžik marketinga i berzanskih izveštaja, mada jedan deo njih, na prvi pogled, civilizovano deluju. Ali to su više ljudi koji pripadaju civilizaciji Japija zapadnog tipa, znači dobro skrojenih odela, veštog baratanja po nekim svetskim jezikom, čak su i publika, viđam ih na nekim koncertima. Ali još nisam video ni jednu zgradu u kojoj postoje neke slike na zidovima, koju su oni napravili i opremili, pogotovo ne neko zidno slikarstvo. A po tome se, ipak, meri jedan period u nekoj zemlji. Na primer, Ilija Kolarac napravio je to divno zdanje Kolarčev narodni univerzitet. Ili onaj kapetan Miša Nastasijević, koji je bio kapetan dunavski, znači krijumčar u to vreme, napravio je to Kapetan Mišino zdanje. I po lepoti tog zdanja, po arhitekturi, po rafirmanu, vidi se da je bio čovek koji je polagao na umetnost. Da ne govorim o mnogim drugim predratnim trgovcima koji su ostavili svoje tragove.

U Hagu se definitivno piše nova istorija ovih prostora...

- Da. I Austrougarska je takođe pisala istoriju, i šta je ostalo od nje? Ostao je podnevni koncert iz Bečke opere i "Na lepom plavom Dunavu". To jedino je ostalo od te zemlje, od te imperije. Svi su tako pisali istoriju, i Staljin je tako pisao. Porodica ruskog cara je sahranjena sa svim dostojanstvom, gotovo kao sveci. Jel on ispao zlikovac kao što je bio. Istorija međutim nije konačna, ona je samo u službi trenutnih snaga i dnevne politike. Nisam nikakav pisac ili neko iz grupe autora ”Srbi narod najstariji”, ali smatram da Srbi imaju jednu retku duhovnost i jednu strašnu vrednost koja je potrebna svetu. I da će svet umeti da nas postavi jednog dana na pravo mesto. Svakako da pravo mesto ne zavisi od dnevne politike koja se u ovom trenutku trudi da izruči svakoga koga traže i koga ne traže. Ti gestovi se takođe na ovaj ili na onaj način plaćaju. Plaćaju ih oni koji ih učine, to je ona priča o prezimenima.

Hrvati hoće da me dotuku

Da li su sada na vlasti u stvari Titovi unuci?

– Čitav taj stil vladanja mislim da ima mnogo više veze sa komunizmom nego sa demokratijom. Da li je to već u genima? Ne verujem. Ipak je to kratak period godina, dok trepneš okom prođe 50 godina. Ne može to da bude genetski, ali verovatno je stil njihovih očeva prešao i u njihovo ponašanje. To je ta isključivost, sve može da se podvede pod stih ”ko drukčije kaže taj kleveće i laže, osjetit našu će best”, to je suština čitavog tog duha . A onda vlast kao najopasnija droga, ona je mnogo jača od toga, oni se strašno menjaju . Lično sam znao tipove na vlasti kad su bili opozicija , kad su dolazili na moje slave i bili srećni ako sam na njihovoj strani. Ja koji nisam nikada ni u kakvoj partiji bio.

Pre jedno petnaestak godina u jednom razgovoru ste mi rekli da ćete možda biti konzul u Zagrebu. Izgledalo je to kao piščevo preterivanje?

- U tom trenutku bila je misao koja je bila ravna naučnoj fantastici. Pa ko je to mogao da zamisli? Danas u Zagrebu postoji konzul i to nisam ja. Niti bih voleo da budem tamo, sem u nekim morbidnim snovima, kada se probudim oznojen i pomislim da sam tamo.

Ipak pušite hrvatske cigarete?

– Pitala me jedna novinarka pre vas zašto pušim hrvatske cigarete Ronhil. Kažem joj: znate, vi sedite sa jednim promašenim čovekom. Mene su Hrvati mnogo puta promašili na ratištu, kada sam bio na prvim linijama i sada hoće da me dokrajče cigarama, jer mi je lekar zabranio cigarete pošto sam nedavno imao problem sa grlom.

A kako stoji stvar sa vašim knjigama u Zagrebu. Bili ste hit pisac?

- Po javnoj izjavi jednog uglednog kritičara, tamo je zvanično najčitaniji Ivan Aralica, a ja sam najčitaniji tajno . Znači moje knjige su u policama iza njihovih knjiga. I moje slike, kojih ima mnogo u Hrvatskoj, u Zagrebu posebno , stoje još uvek na zidovima. Samo je jedan čovek koji je imao prilike da obiđe nekoliko kuća mojih prijatelja video da je moj potpis izbrisan, restauratori su imali posla.

Da li ste posle svega ostali nacionalista?

- Pa to mi je zanimanje. Imam sertifikat. Takođe imam Vujaklijin rečnik stranih reči i izraza gde pod nacionalist piše: francuska reč znači rodoljub, patriota, čovek koji brine o interesima svog naroda. I ne znači članstvo u zemunskom klanu. Patriotizam inače nikada nisam priznavao kao neku posebnu kategoriju. To je stvar kućnog vaspitanja, to te nauči baka, deka , otac. Normalno ponašanje, kao što kažeš dobar dan, skineš kapu, ustupiš stolicu , nije to nikakva neka posebna vrednost. Dok su izdajnici zaista posebna vrednost, tu moraš zaista da se potrudiš i da rizikuješ svašta.

Kako to da ih ima toliko, znači da su se trudili?

– Pa ovo je vreme izdaje , sve ovo što je civilizacija. Kao što vidite, postavio sam jedan uslov ovom intervjuu da ne govorimo o politici i mislim da nismo dotakli ni jednu važnu stvar.

Nismo.

Branka Čuljić

Predhodna strana

Štampa