Književnik Vitomir
Pušonjić za sajt „Srpska politika“ komentariše emisiju RTS-a o padu
Krajne
''Ubijte se''
 Objektivna
informacija o padu Republike Srpske Krajine koja je do građana stigla sa
„svega“ dvanaest godina zakašnjenja najrečitije govori o objektivnom
informisanju, moralnom posrnuću, saradnicima, podanicima i poltronima
"Javni servis", koji građani finansiraju da bi preko njega ostvarivali
svoja "prava da sve znaju" tj. "da blagovremeno budu obavešteni o svemu
što je od njihovog interesa" (dakle i o svemu što se tiče lično njihove
kože) je u nedelju, 5.8.2007 godine, svoje pretplatnike vrlo iscrpno i
dosta objektivno obavestio o uzrocima i načinu pada Republike Srpske
Krajine, koji se dogodio 1995.
godine. Ta objektivna informacija do građana je stigla sa svega dvanaest
godina zakašnjenja. Verovatno i zato što je tog sudbonosnog dana "Javnom
servisu" bilo važnije zabavljati pretplatnike i ostale građane
akrobatskim tačkama ruskog cirkusa, nego ga uznemiravati brojnim
izbegličkim kolonama koje su iz Krajine hrlile prema "majci Srbiji". Od
griže savesti što sam se tog tragičnog dana zabavljao cirkusom sa malog
ekrana, umesto da bilo kako pomognem tim nesrećnicima, spasava me
činjenica da o užasnom događaju nisam bio blagovremeno obavešten. I ne
samo mene kao običnog građanina, koji u tom smislu zavisi isključivo od
"Javnog servisa", nego ni ministra spoljnih poslova, načelnika
generalštaba, a ni ostale koji se brinu o narodu i Državi. S razlogom ne
grize savest, jer su i državne službe, zadužene za javljanje,
uzbunjivanje i slične aktivnosti u svrhu bezbednosti naroda i Države,
taj dan kao i "Javni servis" imali preča posla, te ni pomenuti nadležni
pojma nisu imali šta se dešava u Državi i oko nje. Verovatno su se i oni
u dokolici zabavljali cirkuskim akrobacijama sa ekrana.
Ova lekcija iz naše najnovije istorije u kojoj smo i lično učestvovali
kao neobavešteni građani je vrlo poučna. Naročito poučno zvuči ono
uputstvo vrhovnog komandanta jednom od svojih poltrona... pardon,
podanika. Na njegovo očajničko pitanje: "Šta ja sad da radim?"
(podrazumeva se pošto smo narod i državu urnisali) vrhovni komandant
odgovara vrlo sažeto i jezgrovito: "Ubij se!".
Ovaj
detalj je istorijski. Tu nije reč o nekom pojedinačnom slučaju, pošto mi
se čini da ovaj zlokobni odgovor lebdi nad svakim Srbinom koji je,
sledeći slepo svog partijskog ili ideološkog vođu počev od ''voljenog
sina svih naših naroda i narodnosti"
pa nadalje, stigao
u neki bezizlaz te ne zna šta da radi. Iako sad kao građani znamo ko
je ko, šta je i s kim radio, koja nam vajda od te informacije kad se
tiče prošlosti u kojoj, i kad bi se nešto moglo popravljati, ne bi
donelo nikakve koristi, pogotovu nesrećnim Krajišnicima.
Ono što ovu zakasnelu informaciju ipak
čini korisnom jeste njen istorijski značaj, zbog čega treba da zauzme
vrlo istaknuto mesto u školskim udžbenicima. Njen značaj nije toliko u
objektivnosti, koliko u samom kašnjenju, ali naročito u detalju o
predsedniku i podaniku.
Dotičnog podanika situacija je primoravala na sopstveni odgovor, ali ga
on nije mogao dokučiti, jer se nije radilo o aktivnom podaniku, nego
poltronu, slepom poslušniku, što sugeriše zaključak da čovek, jedino ako
nije duha i mentaliteta slepog poslušnika, neće doći u ćorsokak ili će
se u njemu i sam snaći.
Ukoliko se nađe u istorijskim udžbenicima, naše buduće generacije će iz
navedenog odnosa predsednika prema podaniku naučiti bitnu razliku između
podanika i slepog poslušnika. Uz dobrog učitelja, deca bi naučila bitnu
razliku između odanosti i slepe poslušnosti tj. poltronstva.
Podanik, primajući naredbe, i sam aktivno razmišlja o svim aspektima
dobijenog zadatka i svoja viđenja predočava naredbodavcu, koji ih sa
svoje strane premerava, usvaja, da bi eventualno korigovao pređašnju
naredbu. Poltron, međutim, prima naredbu bez razmišljanja i sprovodi je
po cenu žrtava i očigledne promašenosti, jer je gluv i slep za sve
okolnosti. Naredbodavac i podanik, kojima je više stalo do uspešnog
izvršenja posla nego do sebe, jesu saradnici koji se raduju jedan
drugom, a oni drugi, kojima je više stalo do sebe i svog položaja, a ne
do posla koji obavljaju, plaše se jedan drugog. Osim toga, pomenuti
detalj vrlo sugeriše zaključak da slepo podaništvo ne samo što nije
korisno po narod, nego nije nikakva garancija ni za sopstvenu lagodu i
budućnost, te bi to veoma doprinelo izlečenju od poslušničkog
mentaliteta u koji smo duboko potonuli još u "samoupravnim vremenima".
Osim za decu, lekcija je poučna i za starije koji su okrenuti budućnosti
i imaju šansu da je dočekaju, jer nameće pitanje: Da li nas i u
budućnosti čekaju informacije koje su od životne važnosti u ovom
vremenu, a stići će sa zakašnjenjem od deset-dvadeset godina?. Činjenica
je da smo trenutno do guše u velikom svetskom procesu tranzicije u cilju
svetske globalizacije. Iskreno rečeno, ja lično ne znam šta znači ni
jedna ni druga reč, jer nijedna nije srpska, te ne znam ni kud nas
stvarno vode, te se bojim da se iza njih baš i ne sprema ona "lepša
evropska budućnost" koju "javni servis" svako veče u TV dnevniku i
ostalim informativnim emisijama obećava.
Bilo bi vrlo korisno i za sadašnjost i
za budućnost kada bi neko od dobrih poznavalaca i putovođa u ''lepšu
evropsku budućnost'' objasnio kakva je razlika između te i one
komunističke ''lepše budućnosti'', zbog koje je ''siromašna seljačka
Srbija'' preko noći pretvorena u ''razvijenu industrijsku zemlju'', tako
što su sela opustošena, i materijalno osiromašena, da bi se stvorili
brojni industrijski giganti od po dvadeset hiljada radnika. A kad je
obećana budućnost
stigla, taj se industrijski kolos, isto tako preko noći, urušio, i
Srbija je pored opustelih sela postala vlasnik opustelih i zatvorenih
fabrika. Odnosno siromašna zemlja u kojoj su osim ''preduzetnika'',
ljuta sirotinja postali kako nezaposleni građani tako i zaposlena
jeftina radna snaga. I bez "Servisa" je vrlo očigledno da je proces
tranzicije i evropeizacije Srbije veliki broj preduzeća, banaka i
ostalih privrednih objekata upropastio i zatvorio, a proces
privatizacije je ostatak obezvredio i budzašto predao u privatne ruke
naših i stranih "preduzetnika". Što je sve za posledicu imalo otpuštanje
velikog broja radnika, ili kako se to u pravno uređenoj državi kaže
"velikom broju građana oduzeto je pravo na rad".
E sad, ako bi i obespravljeni na rad postavili pitanje ''preduzetniku'',
koji je privatizacijom ''društvene svojine'' postao zakoniti vlasnik
preduzeća što su ih ''proširenom reprodukcijom'' izgradili oni a ne neko
apstraktno društvo: ''Šta mi sad da radimo'', mislim da bi i njima
sledio onaj odgovor u duhu predsednika Države: ''Ubijte se''. I stvarno,
šta da rade Srbi i ostali građani Države Srbije koje je tranzicija
učinila viškom u sopstvenoj zemlji? Ko je dužan i gde da im obezbedi
dalji biološki opstanak? Čini mi se da su one izbeglice bile u boljem
položaju jer su imali "majku Srbiju" kao neko utočište, a ovi
besposlenjaci imaju Zavod za zapošljavanje koji i sam kuburi sa viškom
radne snage. A i oni kojima nije oduzeto pravo na rad, oduzeto je pravo
na pravičnu novčanu naknadu, dnevni i godišnji odmor i mnogo toga
potrebnog za stvarno dostojan i ljudski život.
Valjalo bi dobro razmisliti da nam se i iz te mnogo hvaljene
EU ne dese neki sličan egzodus, ovom na slici, u već
temeljno opljačkanu i razorenu Srbijicu upravo od te EU. Ili
će nas „naš“ javni servis o uzrocima propasti
Evro-atlantskih integracija objektivno informisati za
dvadesetak godina.
|
A bilo bi lepo čuti tranzitere i reformatore školstva, zdravstva,
policije, vojske i svega drugog državnog i nedržavnog. Jer, o kakvom se
unapređenju školstva, odnosno vaspitanja dece radi, ako red, poredak i
disciplinu u školama ne mogu da uspostave učitelji i profesori, već se
mora u tu svrhu upotrebiti milicija. To je direktna praktična pouka
našim naslednicima da ne zarezuju nikoga osim milicije i oružanih snaga.
U efikasnost zdravstva sam se uverio nedavno, kada je pacijentu iz moje
okoline bolnica pomogla da umre. Od reformisane policije plaše se
jedino džeparoši i sitne jajare, dok kriminalci svih vidova rade
nesmetano i vršljaju po Državi kao da su nevladine organizacije. Od naše
reformisane vojske i odbrambenog sistema, ne samo da se ne plaše velike
sile, nego ni daleko sitniji iz našeg okruženja, pa čak ni male
diverzantske grupice ili pojedinci (poput vehabija u Raškoj oblasti).
Bilo bi vrlo zanimljivo ali i veoma korisno kada bi "Javni servis"
pružio šansu i sadašnjim nadležnim državnim organima, ministrima i
ostalim učesnicima u ovim procesima da kažu onako otvoreno i pošteno,
ljudski i patriotski, ko s kim, kako i zašto čini ili je činio da
odjednom banka ili preduzeće koje je do juče bilo gigant i radilo sasvim
normalno, preko noći postane bezvredna građevina koju neki "preduzetnik"
kupi budzašto, skoro iz patriotskih razloga. Ko i uz čiju pomoć
preduzeće, čija se vrednost meri milionima evra, a vlasništvo je države
i akcionara, preuzima za stotinak hiljada evra i zavlači ruku prilično
duboko u džepove i Države i nekoliko hiljada akcionara. Ko to i na koji
način, ili šta to koči u Državi inspekcijske i druge organe za red i
poredak te u privatnim preduzećima ne mogu da otklone očigledne
nezakonitosti koje se čine i zaposlenima i Državi. Bilo bi lepo da
čujemo ako sad neko nekome daje savet ''da se ubije''.
Nemam ništa protiv napretka, ako takvo
nešto zaista postoji, ali me zanima da li će i u EU-zajednici samo
nacionalne manjine imati pravo na nacionalnu samobitnost ili i ostali.
Da li će i pri eventualnom raspadu EU jedini krivci biti Srbi kao što su
to bili prilikom raspada SFRJ. A ako EU-zajednica i zaživi, opravdan je
strah da će se za dvadeset godina ispostaviti kako od evropeizovane
Srbije više koristi imaju evropljani i evropejci nego Srbi i ostali
građani Srbije. Zbunjuje me to što "Međunarodna zajednica" za ljubav
"samobitne Crne Gore" grozničavo brani Srbiji da izađe na Jadransko
more, koje joj je pred nosom i koje je oduvek bilo njeno, a nudi joj, na
račun tolikih država, izlazak na Atlantski okean od koga je dele hiljade
kilometara, istorija i mnoge druge okolnosti. I ako budem živ kakve ću
koristi imati ja lično od toga što će Srbija izaći na taj okean. Ili
moji unuci, ako u Srbiji nemadnu posla, ili u njoj budu jeftina radna
snaga! Bilo bi vrlo korisno i zanimljivo čuti čelnike "Međunarodne
zajednice" kojima je veoma stalo do evropskih integracija, zašto ne
komadaju i sopstvene zemlje radi udovoljenja svojim nacionalnim
manjinama, ako cepanje Srbije doprinosi tim naprednim evrointegracijama.
Ako bi preko „Javnog servisa“ rekli onako ljudski: „Briga nas što se
Srbi i Šiptari kolju, mi koristimo svoju nadmoć da namirimo svoju
računicu“ delovalo bi drsko, ali bi imalo više humanizma u sebi. Pre
svega, iskrenost bi davala neki ljudskiji lik nasilnicima, a i manje bi
vređala žrtve. Jer uvijanje očiglednog siledžijstva i otimačine Kosova i
Metohije u ''humanističke, dobronamerne i prijateljske" jezičke oblande,
nasilniku daje jedan bedan podlački lik koji nije u stanju da otvoreno
stane iza svoje sile, ponižavajući i zavaravajući žrtve, a ideale
skrnaveći ("Milosrdni anđeo" je skrnavljenje i milosrđa i anđela).
Iskreno priznanje naročito bi koristilo žrtvama, ne samo Srbima nego i
Šitarima. Kada bi shvatili da je njihova samo mržnja i želja da otmu
tuđe, a sila kojom to mogu i ostvariti natovska,
Šiptarima bi se samo od sebe nametnulo pitanje: ''A šta kad nestane
NATO?'', te bi se radi istinski bezbedne budućnosti ponašali realnije, a
pregovorima prišli trezvenije.
O svemu ovome i još koječemu bilo bi lepo i moralno da me "Javni servis"
obavesti sad kad bi mi te informacije pomogle da shvatim gde sam
i u kakvoj situaciji, zbog čega mu svakog meseca uredno platim trista
dinara, a ne da čekam dvadeset godina, kao ovo sa Slobom, Karadžićem,
Babićem i Krajinom, pa da saznam šta se stvarno dešavalo, kada mi to
znanje više ne bude trebalo. Mogu ja sad na sve njih biti gnevan, ali
njima od toga nikakva šteta, a ni meni korist. A nikakav šićar ni za
Državu koja nas informiše preko "Servisa".
Umesto da je građani, oslonjeni na njene blagovremene i objektivne
informacije, vole kao nešta svoje, oni je, zbog neobjektivnih i
neblagovremenih informacija, ignorišu ili zaziru od nje, plašeći se kao
od nečega tuđeg.
I objektivnost koja toliko vremena kasni, najverovatnije nema za cilj
objektivnost samu, već neku novu laž kojoj treba da posluži, a koju će
''Javni servis'' opet razotkriti sa zakašnjenjem, kada to bude služilo
nekoj još novijoj laži, i tako u nedogled.
Vitomir Pušonjić
|
