| Politički komentari |
Srpska posla Brane
Crnčevića
Telefoniranje kao moć
 Telefoniranje
je nekada bila ozbiljna moć. Posle Haga utvrdio sam da je danas moć onih
koji telefoniraju Srbima, mnogo manja od srpskih telefonskih odgovora.
Pomislio sam, čak, da je telefoniranje izgubilo na čaroliji, i da je
telefon nemoćan.
Ako vam telefon služi da obavestite prijatelja o svojim ljubavnim
uspesima ili jadima, već prema tome kakva vas je ljubavna priča
zadesila, vi ste običan, moglo bi se reći normalan, čovek. Ako ste majka
koja se telefonom žali prijateljici da vas je sin zanemario pod uticajem
svoje supruge, niste jedina majka kojoj se to dogodilo. Ako ste posle
pada sa vlasti telefonom zakukali žaleći se na nepravdu koja vas je
snašla, uzalud povećavate svoj telefonski račun.
Moć telefona zavisi od glasa koji u njemu stanuje. Moćan glas u pravom
telefonu, to je telefoniranje. U boljševičkoj Rusiji bilo je lepih
primera koji to dokazuju. Molotov je telefonom mogao da naređuje šta
hoće, pozivajući se na druga Staljina. Ali, bio je to rizičan posao. Šta
ako drug Staljin kaže da je Molotov pogrešno telefonirao? Tog bi
trenutka Molotov ostao bez telefona, a Rusija bez Molotova. Ta se zaraza
proširila i na Brozovu Jugoslaviju. Kardelj je moćno telefonirao, ali
Broz je telefonirao moćnije. Kardelj je uspeo da sačuva sebe i svoj
telefon, ali Đilasu i Rankoviću to nije pošlo za rukom. Njima su posle
onakvih telefona odobreni samo mali, nemoćni telefoni.
Iskusio sam moć telefona na sopstvenoj koži. Telefon me je skidao sa
pozorišnog repertoara, on mi je ukidao pravo da pišem za novine, on me
je promovisao u nepopravive nacionaliste, on mi je pretio svakojakim
nedaćama. Nikada zbog toga nisam bio ogorčen. Nisam se čak ni raspitivao
ko to sa one strane žice upravlja mojim životom. Obradovao sam se kad
sam čuo da moj telefon prisluškuju. Pozvao sam na večeru prijatelje koje
su prisluškivali, predložio sam im da osnujemo Klub prisluškivanih. U
mlakom antikomunističkom životu koji smo uspešno vodili, otkriće da si
prisluškivan bilo je neka vrsta društvenog priznanja. Da nisi važan, što
bi te prisluškivali?Istini za volju, telefon je ponekad bio dobar prema meni. Jedan mi je telefon ukidao pravo da pišem za novine, drugi mi je telefon to pravo vraćao. Prvi put sam se ozbiljno naljutio na telefon slušajući na suđenju pred Haškim tribunalom "presretnute telefonske razgovore" optuženih. Da l' je moguće da su samo optuženi Srbi razgovarali telefonom o svemu i svačemu, i bili presretani. Ko je ukinuo pravo Hrvatima, Slovencima, muslimanima i Šiptarima da njihovi razgovori budu retko presretani? Zašto ta čast pripada samo Srbima? Utvrdio sam tada da je moć onih koji telefoniraju Srbima, mnogo manja od srpskih telefonskih odgovora. Pomislio sam, čak, da je telefoniranje izgubilo na čaroliji, i da je telefon nemoćan. Kad, vidi vraga, nije tako. Doskorašnji glavni urednik "Evrope", hej naše srpske Evrope, gospodin Rade Stanić, teško podnosi istinu da je telefonski smenjen sa svog, sva je prilika, ropskog mesta. I nama se to događalo. I nas su mrcvarili telefoni. Kad se komitet javi komitetu, nemaš šanse da se izvučeš iz neprilika. Teško je bilo da utvrdimo ko nas je "ubio" telefonom, i zašto. O tome se nije smelo ni govoriti. Mi smo podnosili smenjivanja praveći se da ne znamo o čemu se radi. Ti znaš ko je telefonirao da budeš ukinut, znaš kome je telefonirano, i zašto. Možda je tebi, baš zbog toga, teže nego nama. Ne gubi vreme na sudu. Odbrana optuženih tražiće da pokažeš "presretnuti telefonski razgovor" kojim ćeš dokazati ko je kome telefonirao. I ne tuguj, prijatelju, shvati da je Evropa došla u "Evropu". Ni sa jednom Evropom ne bi dobio sudski spor, a nekmoli sa dve. I drugi put pazi na sebe, nisi beba! Brana Crnčević |
|
|
