| Politički komentari |
Kako će biti
razrešeno kosovsko pitanje?
Kosovo će postati još jedan zamrznuti sukob
Uticajni krugovi
u EU smatraju je „to pitanje pogrešno postavljati“. Moramo prestati da
govorimo o rešenju sukoba između Srba i Albanaca na Kosovu i početi da
razmišljamo o upravljanju tim emotivnim sukobom.
Piše: Vilijam
Montgomeri – bivši ambasador SAD u Hrvatskoj i Beogradu
 Pre
neki dan sam razgovarao s jednim visokim evropskim diplomatom koji ima
dugo iskustvo u ovom regionu. Bio se upravo vratio sa sastanka članica
EU u Briselu o pitanju Kosova. Upitao sam ga šta misli kako će ono biti
razrešeno. Njegov je odgovor bio indikativan. Rekao je: "To je pogrešno
pitanje. Moramo prestati da govorimo o rešenju sukoba i početi da
razmišljamo o upravljanju sukobom." Drugim rečima, on je jedan od onih u
uticajnom segmentu u okviru EU koji vrši snažan pritisak da se s
kosovskim pitanjem postupa na ukorenjeno evropski način - da se u
suočavanju s teškim pitanjima koja prate visoke emocije ne preduzima
ništa. Kosovo će postati samo još jedan zamrznuti sukob.
Upitao sam ga da li ta opcija sigurno ne garantuje akciju kosovskih
Albanaca, koja će uključiti ozbiljan i nepredvidljiv nivo nasilja.
Istakao sam da je rukovodstvo Albanaca nedavno naglasilo značaj
strpljenja samo zato što je sto odsto sigurno da nezavisnost stiže
krajem godine, pre svega zbog izjava predsednika Buša i drugih
Amerikanaca. Ako to obećanje ne bude ispunjeno, izgleda prilično izvesno
da možemo očekivati ekstremnu reakciju.
I ponovo je njegov odgovor bio zanimljiv. Pre svega, rekao je da je to
"vaš posao, a ne naš. Vi (Amerikanci) ste ti koji ste stvorili tu
situaciju, pa je na vama da se njom bavite". Potom je u načelu umanjio
pretnju nasilja, verujući da će ono biti relativno malo i da će se lako
obuzdati. On veruje da će, kad kosovski Albanci shvate da međunarodna
zajednica namerava da obeshrabri bilo kakvu akciju u pravcu
nezavisnosti, to jednostavno morati da prihvate. Ispod njegovog opšteg
stava jasno se naziralo shvatanje da će na kraju svega EU biti ta koja
će imati nezahvalan, dugotrajan posao rešavanja ekonomskih pitanja i
demokratskih izazova na Kosovu. Imajući u vidu tu realnost, on odbacuje
pritiske da se preduzmu ili prihvate mere s kojima se on duboko ne
slaže.
Mada su ključne članice EU u Kontakt grupi privatno pokazale spremnost
da prihvate unilateralno priznanje kosovske nezavisnosti kasnije ove
godine kad sve moguće opcije budu iscrpljene, one će dolaziti pod sve
veći pritisak iz sopstvenih redova da se takav korak izbegne. Ukoliko,
na primer, ne bude punog konsenzusa EU, neće biti njene misije na Kosovu
koja bi zamenila UNMIK. Mogla bi biti blokirana i pomoć EU Kosovu. Pored
toga, antagonizmi povodom unilateralne akcije o ovom pitanju mogli bi da
otežaju delovanje u okviru EU o mnogim drugim pitanjima.
Održavanje jedinstva u okviru EU je gotovo sveta misija. One zemlje koje
razmatraju unilateralnu akciju moraće da se upitaju (i pitaće ih ostale
zemlje EU) koliko je Kosovo zaista važno za njih u okviru veće slike.
Odgovor je "ne mnogo". Pored toga, rastuću opoziciju unilateralnoj
akciji sačinjava nekoliko zemalja/lidera sa stvarnim iskustvom na
Balkanu, što njihovim argumentima daje veću težinu.
Na kraju svega sve bi se moglo svesti na procenu ključnih međunarodnih
igrača u okviru EU o tome šta je ozbiljnija pretnja dugoročnom miru i
stabilnosti u regionu: priznanje nezavisnosti Kosova bez blagoslova
Saveta bezbednosti UN ili svesno blokiranje nezavisnosti i izazivanje
gneva kosovskih Albanaca. I jedno i drugo nosi značajne rizike. Dok
zemlje članice EU razmatraju ove opcije, sve će takođe biti svesne štete
koja može biti naneta jedinstvu EU ako se ne postigne konsensus o
zajedničkom pristupu.
Oružani napad na policijske snage u južnoj Srbiji ove nedelje sve nas je
podsetio na potencijal nasilja. Mada smo u međunarodnoj zajednici radili
dugo i teško sa srpskom vladom i liderima zajednica svih etničkih grupa
u južnoj Srbiji da umanjimo tamošnje tenzije, takođe je apsolutno jasno
da je sudbina tog regiona blisko i nepovratno povezana sa sudbinom samog
Kosova. Nasilje na Kosovu neizbežno će doneti i nasilje u južnoj Srbiji.
Napad u južnoj Srbiji treba da bude podsetnik koliko je lomljiv mir u
toj oblasti, baš kao i na Kosovu. Taj napad je sadržao sofisticiranu
notu u tom što lideri kosovskih Albanaca mogu tvrditi da ne znaju ništa
i nisu odgovorni za akcije izvan Kosova, dok istovremeno podsećaju sve
na nasilni potencijal koji leži ispod same površine.
Moje gledište o Kosovu zasniva se gotovo isključivo na posmatranju
izdaleka i medijskim izveštajima. Nikada nisam živeo na Kosovu i moje
posete toj oblasti nisu bile česte. Ne mogu tvrditi da imam neku vrstu
direktnog uvida u karakter kosovskih Albanaca, koji je neophodan da bi
se tačno predvidela njihova reakcija. Moji utisci su takođe verovatno
obojeni godinama života u Srbiji. Ali naglašavajući sve gore pomenuto,
moram da priznam da izgleda kako kosovski Albanci od svih etničkih grupa
u bivšoj Jugoslaviji nisu "naučili" da izbegavaju upotrebu nasilja. U
stvari, njihovo iskustvo bilo je upravo suprotno. Godine pasivnog i
miroljubivog protesta u Miloševićevoj eri nisu donele apsolutno ništa
osim što su stvorile generaciju loše obrazovanih mladih ljudi suočenih s
teškim izazovima u godinama koje predstoje. Samo je unilateralno
nasilje, koje je OVK preduzela uprkos izrazitim željama Ibrahima Rugove
i međunarodne zajednice, na kraju dovelo do zapadne intervencije i
proterivanja srpskih snaga s Kosova.
Takođe se sećam internog nasilja protiv političkih partija na Kosovu
tokom poslednjih nekoliko godina koje je dovelo do ubistava nekoliko
članova Rugovine partije. Potencijalni albanski svedoci u procesima za
ratne zločine bili su ubijani i zastrašivani. Članovi Kosovskog
zaštitnog korpusa su prilično često bili "hapšeni" zbog planiranja ili
sprovođenja terorističkih akcija protiv zajednice etničkih Srba.
Ekstremisti kosovskih Albanaca podstakli su borbe i nasilje u susednoj
Makedoniji pre nekoliko godina. Martovski nemiri 2004. i napadi na UNMIK
i zajednicu etničkih Srba bili su izvedeni uz nasilje, intenzitet i
brzinu koji su šokirali i iznenadili međunarodnu zajednicu. Potencijalna
"pobuna" u južnoj Srbiji 2000-2001. bila je zaustavljena a da u tome
uopšte nije učestvovalo rukovodstvo kosovskih Albanaca, koje je
demantovalo da zna, da je odgovorno ili da utiče na one koji su to
izveli. Zajednički denominator u svim ovim događajima jeste spremnost da
se koriste nasilje i terorizam.
Imajući u vidu sve ovo, izgleda neizbežno da možemo očekivati vatrenu
oluju nasilja kad ekstremisti među kosovskim Albancima shvate da je
nezavisnost odložena na neodređeni period. Od toga ih neće odvratiti
standardne koristi od Evrope, obećanja i "meka moć". Nasilje može
poprimiti mnoge oblike, od kojih će neki moći da budu obuzdani
usaglašenom akcijom Kfora, ali će biti daleko teže baviti se drugima.
Šta da radimo, na primer, s prikrivenim terorističkim akcijama u obliku
nagaznih mina, noćnim prepadima na izolovana mesta i čak minobacačkim
napadima na međunarodne baze i zajednice etničkih Srba?
Jedan faktor je siguran. Bušova administracija neće želeti da njene
trupe budu umešane u nasilje u još jednoj zemlji pored Iraka i
Avganistana u vremenu koje prethodi izborima sledeće godine. To je još
jedan razlog zašto će američka administracija želeti da se ovim
problemom pozabavi ove godine, i to na način koji će njene trupe
ostaviti na sigurnom. To znači unilateralno priznavanje i prenošenje
primene u ruke Evropske unije.
Zadržavanje ključnih zemalja EU među onima koji su za ovakvo rešenje,
međutim, zahtevaće intenzivne diplomatske napore na najvišem nivou. To
je umetnost u kojoj sadašnja administracija nije baš superiorna. Osim
toga, ovo rešenje otvara Pandorinu kutiju s bezbroj problema koji mogu
zahvatiti nekoliko zemalja u regionu.
Drugim rečima, oni koji donose odluke moraće sada da izaberu između dve
izrazito nepoželjne alternative, od kojih je svaka predodređena da sobom
donese nepredvidljive nivoe nasilja i sukoba.
Vilijem
Montgomeri
|
|
|
