| Politički komentari |
| Hrvaćenje Srba od Istre do Drine Clanak je iz knjige S. Jarcevica. Upućuje na hrvaćenje Srba od Istre do Drine, a rasrbljivanje Crnogoraca je poslednja faza tog programa. Nesrpska nacija i jezik Crnogoraca Poslednjih godina su vidna nastojanjima nekih Crnogoraca da ''naučno'' dokažu da Crnogorci nisu Srbi i da ''crnogorski'' jezik nije srpski. Pojava nije ništa neobično ako se ima u vidu da su iz srpske nacije izdvojene mnoge grupe u bližoj i daljoj prošlosti. One danas čine delove hrvatskog, mađarskog, rumunskog, šiptarskog, makedonskog, nemačkog naroda... Pokušaj da se, opet, od dela Srba, proglase crnogorska i bošnjačka nacija, crnogorski i bošnjački jezik, samo je delatnost zasnovana na skoro hiljadugodišnjem iskustvu. A s obzirom da je tako nešto uvek uspevalo, veliki su izgledi da ćemo se pomiriti s činjenicom da u budućnosti imamo i ove dve nove nacije. I one će prolaziti kroz muke da od srpskog jezika stvore ''bošnjački'' i ''crnogorski'', ali i taj projekat ima uporište u iskustvu – ''Bošnjaci'' i ''Crnogorci'' će se ugledati na Hrvate, koji, već više od sto godina, uporno, od srpskog stvaraju ''hrvatski'' jezik. (Pravi hrvatski –iz Zagorja – su, protivno programu UNESKO-a, o očuvanju svih živih jezika, osudili na smrt, pa ga u školama ne izučavaju ni fakultativno). Ovog puta bih zanemario činjenice vezane za stvaranje bošnjačke nacije (ja kao rođeni Bošnjak, nisam predviđen za njenog pripadnika, a neki - rođeni u Srbiji i Crnoj Gori – jesu?!), pa bih podsetio na istorijske korene rasrbljivanja Crnogoraca. Time želim da upozorim da je pogrešno to rasrbljivanje pripisivati komunistima. Oni su samo nastavili davno započeti rad. Rasrbljivanje Crnogoraca i Bosanaca pripremano je i falsifikatima u udžbenicima, jer se oblasti srednjevekovne Srbije – nekad otvoreno, nekad prikriveno – predstavljaju kao nezavisne države: Raška, Duklja, Zeta, Bosna, Hum, Travunija, Nertljanska Oblast... a oblasni plemići kao vladari ''država''. Tako se i srednjevekovna prestonica Srbije, pre dolaska Nemanje na vlast, nigde ne spominje, pa u udžbenicima nemušto piše da nje nije bilo, a da je vladar upravljao odande gde bi, sa svitom, boravio – uvek u drugom mestu. Prestonicu Srbije spominjem zato što bi mnogi Crnogorci odbili da se odriču srpskog roda da su učili da je prestonica Srbije bila u Skadru. A bila je. Konfuzno pisana istorija omogućuje današnjim dukljanskim akademicima da, pored drugih proizvoljnosti, Nemanju, rođenog u Crnoj Gori, proglašavaju Srbinom, a kralja Vojislava (11. stoleće), rođenog u Trebinju Crnogorcem. Ako današnji i budući srpski intelektualci budu na visini svojih obaveza prema naciji i državi, moraće popraviti sve ono što nam je istorijska nauka, do sada, pogrešno tumačila. A mnogo toga jeste. Prva pisana dokumenta o pokatoličavanju Crnogoraca (što je uvek bio prvi korak u rasrbljivanju) potiču iz 17. stoleća. Ovo je vreme zamašnih srpskih buna protiv turske vlasti, što su iskoristili Vatikan, Austrija i Mletačka Republika da Srbima ponude pomoć, pod uslovima da iz pravoslavlja pređu u katoličanstvo. To je bila opaka zamka, jer su Srbi ropstvo pod Turcima smatrali gorim od svega drugog. Verujući da će ih katolički svet osloboditi, podstakla je neke crnogorske porodice da prihvate katoličanstvo i to u prvoj polovini 17. stoleća. No, kad se videlo da katoličke države nisu spremne da Srbe oslobode turske vlasti, vratile su se svojoj prađedovskoj veri. Dukljanski akademici to, privremeno, prihvatanje rimokatoličke vere kod dela srpskog naroda u Crnoj Gori, koriste za priklanjanje unijatstvu i katoličanstvu, ili, u najmanju ruku, stvaranje posebne pravoslavne crnogorske crkve. O ovom vremenu katoličenja srpskog naroda u Crnoj Gori u 17. stoleću, obavestila je Crnogorsko-primorska mitropolija SPC knjigom: ''Rimokatolička propaganda – propali pokušaji u prošlosti u operacijama sadašnjosti'', Nikšić, 1932. U ovoj knjizi je otkriveno da su katolički biskupi pisali papi kako Srbi žele, u Crnoj Gori i Hercegovini, da pređu u katoličku veru, a ta pisma predstavljali kao dela Svetog Vasilija Ostroškog i episkopa Mardarija iz manastira Morače. Drugi opsežni poduhvat u katoličenju Srba (u cilju njihove denacionalizacije) obavljen je u 19. stoleću, kad je u Crnoj Gori vladao Njegoš. O tome su se, verovali ili ne, dogovorile: Francuska, Engleska, Turska i Vatikan. Turska je obećala odreći se svake teritorije ako će na njoj stanovništvo preći iz pravoslavlja u katolicizam! Po tom dogovoru, trebalo je stvoriti katoličku državu od: severne Albanije, Raške, Hercegovine i, ako se uspe, od Crne Gore. Projekat je poveren Sveslavenskom pokretu, sa sedištem u Parizu, čiji je vođa bio Poljak Adam Čartoriski, bivši ministar spoljnih poslova Rusije, a tada ruski ljuti neprijatelj. Sveslavenski pokeret je imao zadatke da: 1. učini sve da otuđi Srbe, Bugare, Moldavce i Rumune od Rusije, 2. što više Srba prevede u katoličanstvo i stvori katoličku državu ''Holmiju'' na navedenim teritorijama, 3. sve srpske zemlje, okupirane od Turske, zadrži što duže u okviru Otomanskog Carstva. Ovaj program su u Srbiji trebalo da sprovode aktivisti Sveslovenskog pokreta, od kojih su najpoznatiji Moravac iz Češke Franjo Zah i Srbin katolik iz Dubrovnika Matija Ban, a u Crnoj Gori Francuz Antid Žom, Njegošev učitelj francuskog jezika i njegova lepa i obrazovana supruga Franciska – Slovenka iz Trsta. Knez buduće katoličke države (Holmije) trebalo je da bude Nikola Radonjić Vasojević. Bio je obrazovan, završio je rusku vojnu akademiju i dugo službovao u turskoj vojsci. Njegoš je osujetio ovu nameru, ali je ona ostala da živi. Francuzi i Englezi je nisu više sprovodili, ali su na Berlinskom kongresu (1878), energično sprečili ujedinjenje Srbije i Crne Gore. Rad na rasrbljivanju u Crnoj Gori je nastavila Austrija, zadužujući za to i Ilirski pokret u Hrvatskoj. Ona je uznapredovala na ovom polju, pa je pred Prvi svetski rat pridobila crnogorskog kralja Nikolu za ideju o uništavanju Srbije, a za uzvrat bi život produžila Crna Gora, uz teritorijalna proširenja u Metohiji, Hercegovini i Raškoj. Ovakav dogovor Beča i Cetinja uvećao je muke i unožio gubitke u mrtvima srpske vojske i naroda pri povlačenju preko Albanije 1915. godine. O ovome je podatke ostavio (1919, u vidu knjige) pukovnik crnogorske vojske i isledni sudija Lovćenskog odreda Lazar Rašović. Crnogorsko rasrbljivanje, vidi se, nije prekidano od 17. do 20. stoleća i buknuće u oružani međusrpski obračun u Crnoj Gori u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Slovenaca i Hrvata, pa ponovo u Drugom svetskom ratu. Sasvim je prirodno da su Sekula Drljević i Savić Marković Štedimlija, zagovornici hrvatstva u Crnoj Gori, samo proizvod ovih ranijih pregnuća na rasrbljivanju Crnogoraca. Komunisti su preuzeli ideju, a današnji dukljanski akademici su poslednji nosioci antisrpske štafete u Crnoj Gori. Slobodan Jarčević 11.160 Beograd Radivoja Markovića 12/5 |
|
|
