Dmitrij Kosirev, politički
komentator RIA “Novosti” komentariše posetu Sarkozija Rusiji,
međunarodne odnose i probleme oko Kosova
Privilegija predsednika Sarkozija
Po
pitanju Kosova, potrebno je pažljivije propratiti šta se dešava u samoj
Francuskoj, u Evropi u celini, i u Rusiji. Stvar je u tome što je priča
sa Kosovom, postala ona tačka kada je svima postalo jasno da, i ako se
Evropa geografski prostire do Urala, u stvari postoji jedna Evropa i
postoji druga Evropa (Rusija) i one se, izgleda, nikada neće spojiti.
 (Moskva,
RIA “Novosti”) U toku dvodnevne posete Moskvi predsednik Francuske
Nikola Sarkozi dobio je od svog ruskog kolege ono isto što i Putin
svojevremeno od Džordža Buša: privilegiju da iskaze svoje gledište, koje
se razlikuje od mišljenja sagovornika, a da pri tom ostane sa njim u
veoma dobrim odnosima. Evo najtipičnijih izjava Sarkozija s tim u vezi:
“Francuska želi da vas shvati. Ja sam ocenio tvrdoću vaših uverenja.
Mišljenja sam da možemo razumeti jedan drugog, jer i ja imam svoja
uverenja”, “Prijateljstvo” je kada jedni drugima kažemo šta mislimo”.
Pošteno govoreći, prijateljstvo, pa čak ni simpatije između dva
predsednika unapred nisu planirani. Druga je stvar što je uspeh susreta
bio očigledan zadugo pre njegovog početka – u protivnom bi on, kako to
biva u takvim slučajevima, bio odgođen “u skladu sa uzajamnom
saglasnošću strana”.
Odnosi između Francuske i Rusije – to je mnoštvo procesa i događaja u
koje su involvirane mnoge hiljade ljudi. Najefikasnije je u toku
najnovije posete odjeknuo poziv Sarkozija sledećem predsedniku Rusije da
doputuje 2008. godine na kosmodrom Kuru u Gvajani radi prvog lansiranja
evropskog satelita na ruskoj raketi-nosaču. Ili podsećanje gosta na to
da bi francuski investitori želeli da budu akcionari “Gasproma”.
Mogli bi
smo se osvrnuti takođe na ne male uspehe francuskog biznisa u
farmaceutskoj i kozmetičkoj grani Rusije, ili planove zajedničkog
stvaranja novih teretnih verzija francuskih “Aerobusa”, i na mnoštvo još
drugog.
Međutim, šta da se radi sa ukorenjenom tezom o tome da je Sarkozi
odlučno pretvorio u ruine spoljnu politiku svog prethodnika Žaka Širaka,
ojačavajući veze sa SAD, zalažući se za nezavisnost Kosova i zauzevši
tvrđu poziciju u odnosu na nuklearni Iran? Šta da se radi sa onim što se
sve to tobože drastično razlikuje od stava Moskve? I da je u rezultatu
Rusija, ostavši bez bilo kakvog partnerstva sa Berlinom i Parizom,
pretrpela štetu na prilično značajnom pravcu svoje spoljne politike?
Ključ svega toga je ovde u tome, što Moskva niti vodi, niti je vodila
antiameričku politiku, isto kao što je nisu vodili ni Žak Širak, ni
Gerhard Šreder. Situacija je bila drugačija – pre nekoliko godina su ne
samo te tri pomenute države, nego faktički celokupna međunarodna
diplomatija, bili okrenuti u pravcu da spreče razorne vojne akcije
Amerike, koja je bila ophrvana iluzijom svoje svemoći. Danas sasvim
drugačiji svet ima posla sa sasvim drugom Amerikom. Oslabljenog i
lišenog iluzija giganta ne treba obuzdavati, već podržavati i pomagati
mu da zauzme u svetskoj politici drugačije mesto od onog koje je imao
ranije. Zato što to nije više ona svetska politika koja je bila ranije.
Danas u svetu ne razmišljaju o tome kako da se sačuvaju od naglih poteza
SAD, već o tome kako će se ponašati druge, nove države koje zauzimaju
lidirajuće pozicije.
Uloge su se očigledno izmenile. Nekada su
prdržavali
pijanog Jeljcina, a sad Putin pridržava
pijanog Sarkozija posle votka-terapije ili šokantnih
putinovih izjava
|
Zato je Nikola Sarkozi koji, smatrajući da danas Amerikancima treba
pružiti ruku prijateljstva, nije nipošto isto kao što bi bilo da je Žak
Širak odlučio da zajedno sa Amerikom isplanira rat u Iraku. I ovde
između Sarkozija i Putina nema razlika. Čak staviše, po mišljenju
informativnih izvora, pregovori u Moskvi pokazali su da ni povodom Irana
neće biti svađe, već nečeg sasvim drugog. Francuska, koja je u početku
reagovala na poziv Buša da uzme učešće u “psihološkom napadu” na
Teheran, sada je spremna da neko vreme pažljivo prati šta će lepog
postići Rusija koja u odnosu na Iran sprovodi sasvim drugačiju politiku.
Na primer, da posluša šta će Putin doneti iz Teherana koji će u
najskorije vreme posetiti.
A po pitanju Kosova, potrebno je pažljivije propratiti šta se dešava u
samoj Francuskoj, u Evropi u celini, i u Rusiji. Stvar je u tome što je
priča sa Kosovom, postala ona tačka kada je svima postalo jasno da, iako
se Evropa geografski prostire do Urala, u stvari postoji jedna Evropa i
postoji druga Evropa (Rusija) i one se, izgleda, nikada neće spojiti.
Dovoljno je pažljivije pogledati na promene koje su se desile sa
klasičnim, reklo bi se, “zapadnjakom” – Vladimirom Putinom, koji je u
rezultantu izgradio ne “proevropsku”, već sasvim samostalnu rusku
politiku.
Kada je evropsko javno mnenje stalo na stranu puzeće okupacije srpskih
zemalja putem dobro naoružane infiltracije, a u rezultatu se Evropa
pokazala nemoćnom da učini nešto samostalno i bila prinuđena da u pomoć
pozove američke bombardere – to je proizvelo snažan utisak na rusku
publiku. Onu ispolitiziranu, i onu sasvim običnu, ne ispolitiziranu.
Evropa je tada podsećala na nekakvu uvećanu verziju Poljske pri
blizancima Kačinski – nešto veoma skandalozno, oholo, neprijatno, iako u
principu bezopasno. Danas je taj evropski ponos svojim vrednostima i
moralnim prevashodstvom nešto manji, ali se u celini nije mnogo
promenilo.
I čak ako zanemarimo Kosovo, Evropljani će se morati još dobrano
postarati da rehabilituju sebe u očima ruske publike.
Druga je stvar što niko u Moskvi ne očekuje ovde nešto mnogo od
predsednika Francuske koji je tek došao na vlast. Dovoljno je zasad i to
što se on po stilu podudario sa predsednikom Putinom. Ume govoriti
svojim prijateljima i partnerima ono što misli, i očekuje od njih isto.
Mišljenje autora ne mora se podudarati sa stavom redakcije.
Moskva, 11. oktobar 2007. RIA “Novosti”
|
