| Politički komentari |
Mason
Arhangel Mihajlo i rumeni Jovan Krstitelj
Srpska ikonografija - Između duhovnosti i kiča
Početkom 20. veka na ove prostore ubačena je velika količina
litografija, jeftinih kič ikona, i to ikona naših najčešćih slava.
Stručnjaci navode da to i nisu ikone, već se jedino mogu smatrati
svetovnim slikama. Sveci su prikazani takvim da budu dopadljivi običnim
ljudima, a izostavljen je njihov isposnički, asketski i velikomučenički
lik.
 Ikona
je grčka reč i znači slika. Ikonopis je, tvrde upućeni, mnogo više od
oslikavanja ikona. Za posvećene je to i način života i odabir puta.
„Ikonopisanje i živopisanje su bogougodni i molitveni poslovi u slavu i
zahvalnost Bogu“, kazaće vam svaki majstor tog posla.Ozbiljniji srpski ikonopisci svoje poimanje zasnivaju na kanonima Pravoslavne crkve, posebno na slikarskoj tradiciji srpske crkve iz vremena Nemanjića. Kao osnovni likovni uzori služe im freske i ikone iz vremena kralja Stefana Milutina, odnosno njegovih slika Mihaila Astrape i Eutihija. Ikone se slikaju uglavnom na lipovoj dasci jajčanom temperom sa preparaturom od bir-krede i tutkala i pozlatom od zlatnih folija dvadesetdvokaratnog zlata. Obnova: U blizini hrama svetog Save na Vračaru u Beogradu nalazi se Ikonopisna radionica ,,Petar Bilić". Gotovo dvadeset godina bavi se kanonskim oslikavanjem ikona, ikonostasa, živopisanjem hramova, obukom ikonopisaca, konzervacijom i restauracijom pod okriljem i blagoslovom Srpske pravoslavne crkve. U radionicu „Bilić“ rado svraćaju mnogi Beograđani i donose svoje stare porodične ikone, koje su pretrpele razna oštećenja, na restauraciju i konzervaciju. Pod okriljem radionice organizovana je i škola ikonopisa sa dugogodišnjom tradicijom. „Zanimljivo je što su i ljudi druge vere zainteresovani za školu i pravoslavnu veru te tako imamo i dame iz diplomatskog kora“, objašnjava Tanja Bilić, jedan od majstora te radionice. Tako, pored ostalog, saznajemo da gospođa Žaklina dolazi čak iz Beča isključivo zbog časova. Atmosfera je prijatna, smirena, ispunjena duhovnom muzikom monaškog pevanja za koju gospođa Ljilja, takođe učenik ikonopisa, kaže da je lekovita. Kaže da je čak i njena majka, koja je bila ubeđena da ne ume da crta, krenula na časove. Sada je sa 60 godina otkrila nove talente u sebi. To je čini veoma srećnom, zadovoljnom i podmlađenom. Osim starijih osoba koje dolaze ovde iz potrebe za smirenjem, beogradska deca i omladina dolaze iz potrebe za novim saznanjima i možda da se odluče za svoj budući poziv. Da bi se neko bavio ikonopisom, tj. da bi pohađao školu, treba da bude kršten i da dobije blagoslov svog duhovnog oca ili parohijskog sveštenika. Pokretna traka: „U hrišćanskoj dogmatici ikona se tumači kao čovekov duhovni saputnik, a njena osnovna namena jeste da bude molitveno sredstvo i sredstvo komunikacije sa svetima ili događajima koje predstavlja“, kaže Slobodan Mileusnić, upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Dakle, ikona ima duhovni sadržaj. U vreme kad nastaje, ona nije umetničko delo. Nikada nije rađena, niti treba da se radi kao umetničko delo. „Ali, s vremenom“, naglašava naš sagovornik, „ako je rađena kako treba da se radi, zbog svog uzvišenog značenja i kvaliteta rada, tog likovnog majstorstva, ona postaje umetničko delo i čak doseže do samog vrhunca umetničkih ostvarenja.“ Na Sedmom vaseljenskom saboru 787. godine u Nikeji, u crkvi svete Sofije, usvojen je i proklamovan dogmat o ikonama, kao opšteobavezujuće pravilo najviše važnosti za sve hrišćane i sve hrišćanske crkve, pošto je donet pre raskola. U njemu se kaže: “Svi oni koji, gledajući svete ikone, poniru u likove na ikonama prikazane, svi oni, dakle, u sebi treba da ožive sećanje i da oživotvore ličnost, ili događaj sa ikone. Ikoni se ukazuje puno poštovanje, ali joj ne pripada i obožavanje, jer po veri koju ispovedamo, naše obožavanje pripada samo Trojedinome Bogu.” A danas? Slobodan Mileusnić kaže da su ikone slika našeg duhovnog stanja; kakvi smo mi, takve su nam ikone. I to se može jasno sagledati posmatranjem ikona kroz različite periode naše istorije. „U ovom periodu imamo pojavu velikog broja ikonopisaca i crkvenih slikara. To, s jedne strane, može da raduje, a s druge, i te kako zabrinjava. Nažalost, najveći broj njih nije se snašao, nisu bogomdani ikonopisci, a većina njih u tome gleda i neki izvor materijalnih prihoda. Pokušavam kod onih kod kojih prepoznajem neke elemente produhovljenosti i talenta da im ukažem da se u svojim prvim radovima ugledaju na proverene ikonopisačke obrasce. Drugim rečima, da kopiraju ikone ili freske iz naše bogate srednjovekovne baštine, pa tek kad se tu izvešte i ako se pokažu dobri, onda nek pokušaju da ostave i svoj ikonopisački rukopis, po kojem će ovo vreme biti prepoznatljivo“, navodi on. Pojedini svetitelji prikazuju se na nekoliko načina. To je, recimo, slučaj kod svetog Jovana, svetog Nikole, pa i svetog Georgija. Ikonopisački predlošci, kako se slika, nalaze se u crkvenom kalendaru. Tako su, pojašnjava nam Mileusnić, različite ikone, zavisno od toga da li se predstavlja začeće, rođenje ili usekovanije glave svetog Jovana Krstitelja. „Ako se predstavlja začeće, na ikoni treba da budu prikazani sveti Zaharije (otac) i sveta Jelisaveta (majka) zagrljeni, a pored njih malo podalje sveti Jovan. Malo slikara to zna, pa slika samo figuru ili poprsje svetog Jovana.“ Duhovno i umetničko: Akademski slikar i ikonopisac iz Valjeva Miloje Mitrović, koji je hirotonisan na Prevlaci, u manastiru svetog Arhangela Mihaila, kaže da čovek koji slika ikonu mora prvo da dobro poznaje svoju veru, kanonske propise o ikonopisu. „Umetnik treba ikonu da radi kao svoju službu Gospodu. Ako je uradi dobro, ona je dobila umetničku vrednost, ali i onu višu, koja je mnogo značajnija - duhovnu! Najslabiji ikonopisac sa Krita El Greko postao je na Zapadu najbolji slikar. Eto, već iz toga jasno je koliko duhovna vrednost ikona nadilazi umetničku vrednost, pa i vremensku distancu.“ Malo je onih koji danas tako shvataju. A Mitrović to ovako vidi: „Pojedini slikari, u težnji da budu autentični umetnici, da naprave autentično umetničko delo, izobličavaju likove svetitelja i tako zapadaju u sopstveni brlog: niti stvore umetničko delo, niti ikonu!“ Mitrović podseća na slučaj kada je početkom dvadesetog veka na ove prostore ubačena velika količina litografija, jeftinih kič ikona, i to ikona naših najčešćih slava: svete Trojice, svetog Jovana, svetog Nikole, svetog Arhangela Mihaila... „U stvari, to i nisu ikone, već se jedino mogu smatrati svetovnim (za svet) slikama. Nažalost, neke od njih zadržale su se i do danas. Sveci su prikazani svetovno, da budu dopadljivi običnim ljudima, a izostavljen je njihov isposnički, asketski i velikomučenički lik. Tako, recimo, sveti Jovan je prikazan kao debeo i rumen. Katolici ga često prikazuju i kao atletu, praveći tako od njega paganskog grčkog boga Herkula... Na tim ubačenim 'ikonama' sveti Arhangel Mihailo prikazan je sa okom u trouglu, prepoznatljivim znakom sa novčanice od jednog dolara, ili, kako neki kažu, masonskog znaka...“, ogorčen je Mitrović. Trka za zaradom: Ikonoisac Zoran Lazarević, osnivač ikonopisačke kolonije u manastiru Tresije, kaže da danas u Srbiji ima mnogo onih ikonopisaca koji su to praktično postali preko noći. „Poznajem ženu iz Beograda koja je za 11 godina naslikala oko 2.400 ikona. Moj učitelj živopisa slika 14 godina, a oslikao je manje ikona od mene. Mladim ikonopiscima uvek savetujem da kopiraju velike majstore, jer to izgrađuje umetnike. Nekad je u tim ikonopisačkim radionicama majstor učeniku davao bar dve godine da struže pigmente da bi osetio materijal, a potom su još dve godine pripremali daske za oslikavanje. Danas ikonopisačke radionice jedva da sastave godinu. Učenici tih škola trče za novcem, njih osećaj, duhovnost i molitva ne zanimaju“, tvrdi Lazarević. Interesovanje za ikone raste, komercijalizacija te umetnosti je očigledna. Da li time raste i broj ikonopisaca? „Reč je zaista o pravoj poplavi ikonopisaca, a prema podacima SPC-a ikonopisanjem se u Srbiji danas bavi oko deset hiljada ljudi“, kaže on. Lazarević navodi da je video jako dobrih ikonopisaca, tek će ih biti, među njima ima i žena, ali ogromna većina su kopisti, indigo majstori. „Likovi naslikanih svetaca nisu i ne mogu biti mehaničko ponavljanje jednog istog lika. Na ikoni se ne prikazuje nekakav apstraktan, idealan ili uopšten čovek, ne slika se, takođe, neodređeno, nestvarno viđenje čoveka, nego se molitveniku uvek dočarava verno osećanje živog prisustva jedinstvene, autentične i neponovljive ličnosti“, kaže on. „Kopiranje na mehanički način oduzima ikoni značajan portretni element, te ikona počinje da se ponavlja u crtežu i bojama, počinje da preovladava manir i da slabi autentična autorska intervencija i duhovni nivo ikonopisca. Ta činjenica je posebno u naše vreme postala ideologija, pravilo, jedini način rada, a posledica takvog odnosa jeste da se ikona smatra čudnim i samosvojstvenim slikarstvom u kome se sveci prikazuju na stereotipan i među sobom sličan način. Ikona je dovedena do formalizma i kada je analiziram, imam osećaj da ne gledam živu pojavu konkretnog čoveka, nego simboličku predstavu, dekorativan, obojen crtež ili neodređenu viziju.“ Goran Tarlać |
