SRPSKA POLITIKA

Politički komentari

Moguće unutrašnje i spoljno-političke posledice jednostranog priznavanja nezavisnosti Kosova

Nezavisnost Kosova i njene posledice

U svojoj imperijalnoj zajapurenosti ka nezavisnom Kosovu, ne čudi što su SAD ostale slepe prema Srbiji kao mogućoj „rupi” u bezbednosnom sistemu Balkana, ali zaista čudi da se EU, koja ima mnogo više senzibiliteta za bezbednost, dala „upecati” u SAD imperijalne nebuloze o nezavisnom Kosovu.

Srpska koaliciona vlada koju sačinjavaju Tadićeva Demokratska stranka (DS), Koštunicina Demokratska stranka Srbije (DSS) i Dinkićeva G17+, i pored svih napora da se to ne obelodani javnosti, teško je unutrašnje pocepana po pitanju odnosa sa Zapadom a u vezi Kosova. Na jednoj strani su Koštunica (i Velja Ilić), a na drugoj strani su tadićevci i dinkićevci. Ovi zadnji (DS i G17+), bez obzira na konačan ishod kosovskog problema, izjašnjavaju se za politiku totalnog uključenja Srbije u tzv. evro-atlantske integracije tj. ulazak u Evropsku Uniju (EU), Partnerstvo za mir i NATO, a povrh svega za što prijateljskije odnose sa SAD. Koštunica, pak, s druge strane, zalaže se za jedan, nazvao bih ga - „šizofreni” odnos prema ovim integracijama. I to: kad je reč o odnosu prema SAD i NATO taj odnos je skoro otvoreno neprijateljski dok je po pitanju učlanjenja Srbije u EU i Partnerstvo za mir, taj je odnos kompromisan. Da bi, međutim, ta „šizofrenost” predsednika vlade Koštunice bila jasnija, potrebno je napraviti jednu malu digresiju s vraćanjem u njegovu ideološko-političku prošlost.

Politički profil Vojislava Koštunice

Vojislav Koštunica, najkraće, jeste stoprocentni privrženik klasične demokratije. Ona, takva, jeste ne samo njegova vera već i praksa. Po njoj: narod -ne simbolično - već stvarno - je suveren jer zaista vlada! A kako to biva? Narod, bez prinude, krajnje slobodno i nepogrešno bira svoje najbolje predstavnike u Parlament. Iz toga otprilike izvire istinska njegova ljubav i privrženost prema klasičnoj demokratiji. Šta je uticalo da se pod uslovima sadašnjeg demokratskog sveta izrodi u Koštunici njegova „šizofrenost”? Najkraće - zloupotreba samog imena demokratije od svetskih moćnih sila, gde su SAD na prvom mestu, zarad svojih sebičnih imperijalnih ciljeva. Tako je Koštunica lično došao do za njega poražavajućeg saznanja da SAD nisu demokratija uopšte. Jer se istinska demokratija ne nameće, pogotovo ne silom; za nju su međunarodni ugovori bukvalna svetinja. A umesto ratova, bombardovanja itd., demokratija Koštunicinog tipa, nesuglasice, bez obzira na njihovu težinu, uvek rešava - kompromisom! Eto, otuda Koštunicino „neprijateljstvo” prema SAD i NATO.

I politički profil većine tadićevaca

Kad smo već kod psiholoških korena predsednika vlade Koštinice, da spomenem i one njegovih rivala (Tadića, Dinkića) odnosno koalicionih partnera. Dok je Koštunica jedini istinski i izvorno-idejni demokrata u toj koaliciji, ovi njegovi rivali, sa mogućim nekim časnim izuzetkom, „demokrate” su po sili stvarnosti. Hteo sam reći, po rušenju komunizma u SFRJ, oni bi prihvatili svaku trenutno vladajuću ideologiju, uključujući tu i fašizam, koja bi im očuvala privilegije «„zarađene” još u Brozovo vreme. Desilo se, pak, da je, u našem slučaju, ta vladajuća ideologija bila zapadna demokratija pa su, eto, oni tako postali „demokrate”. Treba se pak setiti, da je tada, u to vreme, Tito uzeo od Zapada dug od nekih 20 milijardi dolara (koje Srbija još i danas otplaćuje). U SFRJ se živelo kao nikada ranije, životni standard bio najveći. Jednovremeno s tim, SFRJ je dobila od strane SAD, zbog Titove uloge „trojanskog konja” kojim se drobio komunizam sovjetskog tipa, izuzetno povlašćeni položaj. SAD „pomoć” bukvalno je pljuštala, pa su ta komunistička gospoda, u vlasti ili pri vlasti, besplatno putujući po celom svetu i odsedajući u najluksuznijim hotelima, počela da žive kao i ceo ostali „civilizovani svet”. Ali su tu oni stekli i „buržoaske navike”.

Broz je, međutim, nestao, ali „buržoaske navike” kod te gospode ili njihovih sad već uveliko stasalih sinova, svejedno, nisu. Naprotiv, povećale se stopostotno. U demokratiju, NATO, evropske i sve moguće druge integracije - bio je njihov moto - pa će pare (bez motike) i sve ono što ide uz njih - ponovo pljuštati! Pokojni Zoran Đinđić je poleteo s tom namerom u integracije, ali se ljuto prevario: pare nisu zapljuštale, a koštala ga je ta avantura, možda, čak i života! Tadić, Dinkić i ostalo društvo pred tim činjenicama je zatvaralo oči: Mafija... a i Zoran nije dovoljno gurao; mi, bre, celu srpsku vojsku dajemo u NATO - besplatno!

Zahtev novih izbora produbljuje krizu vlade

Nazad na temu sa početka. Naime, kao što smo videli, u koalicionoj srpskoj vladi, koju vodi Koštunica, postoji ozbiljna napuklina. Tadić i društvo, bez obzira na ishod kosovskog pitanja, opredeljuju se za NATO i što tešnje odnose sa SAD. Koštunica, s druge strane, neće u NATO a, u slučaju da Kosovo postane nezavisno, same SAD stoje na čelu država sa kojima Srbija prekida diplomatske odnose. Reč je ovde, dakle, ne o jednom sporednom već o fundamentalnom razlazu koalicionih partnera. Ako partneri postojano stoje na svojim pozicijama, pitanje je koliko dugo još koalicija može da opstane?

Ovaj već sad komplikovan odnos partnerstva Koštunica - Tadić, dodatno je opterećen, Tadićevim insistiranjem da se predsednički izbori u Srbiji održe do kraja godine. Najnovije, pak, vesti kažu da je DS predodredila izbore za 9. decembar. Koštunica se ovom odlučno suprotstavio. Zašto? Vreme održavanja izbora u Srbiji kako bi htela DS - kaže Koštunica -najgore je moguće. To je tačno ono vreme, kad pitanje Kosova ulazi u završnu fazu i kad bi trebalo srpsku poziciju po tom pitanju braniti krajnje jedinstvenim stavom svih koalicionih partnera. Održavati izbore u to vreme, neosporno znači bezpotrebno rasipanje tog neophodnog jedinstva zarad postizanja jeftinih poena kod biračkog tela što je neminovno u svakoj predizbornoj kampanji. Koštunica je tako za održavanje izbora tek pošto se pitanje Kosova konačno reši, što će reći, izbore bi trebalo održati tek negde početkom 2008. godine.

Na ovakav stav Koštunice, Tadić, međutim, nema neki kontra-argumenat, ali je ipak za izbore u decembru jer, kaže, tako nalaže prošlogodišnji Ustavni zakon - ne može se on kršiti! Tadićevi protivnici iz DSS na to kažu - tačno!; ali može i mora se, zbog specijalnih okolnosti oko Kosova, promeniti; istina, potrebna je u Skupštini dvotrećinska većina, što nije problem jer će i Radikali kao najveća stranka u Parlamentu biti za to. Naravno, Koštunicina aritmetika u pogledu dvo-trećinske većine je vrlo optimistička. Ona podrazumeva da će iz Tadićevog tabora bar 24 poslanika (od ukupno 106) glasati za promenu ustavnog zakona (168 glasova potrebno), što je vrlo riskantna propozicija, kad se uzme u obzir da je za ove (DS i G17+) od suštinske važnosti održavanje izbora 9. decembra.

Dali Tadić izborima spašava Kosovo, ili svoju fotelju, oslanjajući se na glasove koalicionih partnera.

Neobjavljeni DS razlozi za izbore 9. decembra

Zašto izbori 9. decembra kad se po Ustavnom zakonu izbori moraju raspisati do 31. decembra, a obaviti ih treba najkasnije 90 dana po raspisivanju? Postoje kod Tadića nekoliko razloga, koje, naravno on ne želi da obelodani.
Prvo, Tadić je lično uveren da je Kosovo izgubljeno, a može biti da taj scenario i sam priželjkuje jer bi ga takav ishod konačno oslobodio „kamena” pod imenom Kosovo koga mu je Koštunica vešto obesio oko vrata, tako da on svoje političke potencijale u pravcu „evro-atlanskih integracija” a specijalno tesno prijateljski odnos prema SAD, ne može potpuno da ispolji.
Drugo, konačno, 10. decembar (jedan dan po obavljenim predsedničkim izborima u Srbiji), jeste, kao što se zna, i dan prestanka mandata Kontakt grupe za Kosovo. Tadić, pak, lično očekuje (verovatno na osnovu informacija iz Vašingtona) da od ovog dana počinje klupče šiptarskog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova naglo i nezadrživo da se odvija.
Treće. Jedini način, dakle, da bi se gubitak Kosova mogao maksimalno uspešno kapitalizovati u pravcu Tadićeve dominacije na srpskoj političkoj sceni, jeste da izbori u Srbiji budu pre desetog decembra a da se ipak koalicija ne raspadne jer je Koštunicina pomoć suštastvena za njegov reizbor za predsednika Srbije. A ovaj je „obavezan” za tu pomoć: prvo, kao koalicioni partner i drugo, važnije, jer ga je Tadić formalno svojski pomagao da se ostvari jedinstven stav koalicije po pitanju Kosova. Održavati, pak, izbore posle 10. decembra - misli Tadić - nema smisla jer će glavni korisnik gubljenja Kosova biti SRS - šešeljevi radikali.

Da li su pitanja statusa Kosova i ulazak u EU povezana

Bez obzira, međutim, na Tadićeve želje da se gubljenjem Kosova maksimalno kapitalizuje za svrhu svoje sebične dominacije nad političkom srpskom scenom, važnije je objektivno osmotriti odnos države Srbije prema Zapadu i svetu uopšte a pod uslovom da Kosovo: (a) bude nezavisno; i (b) da ostane, kao i dosad, u okviru Srbije. Da bi ipak sve bilo jasnije, pre, međutim, gornjih pitanja, trebalo bi se ukratko pozabaviti trenutnom Evropskom unijom, dok još odluka o Kosovu nije doneta.
Mada svi govore (i relevantni Srbi i sami administratori EU) da ulazak Srbije u EU nema veze sa pitanjem Kosova, stvarnost sa terena kaže suprotno. Jedan, međutim, „trik” od strane EU je učinio da samo izgleda kao da te dve stvari nemaju veze, mada je veza, u smislu: vi nama Kosovo, mi vama ulazak u EU - očita. U čemu je trik? Prosto: Kosovo kao oblik pritiska se ne pominje jer je zamenjen udvostručenim pritiskom na Srbiju pod imenom već starog znanca -Hag!

S tim, pak, u vezi, a po najnovijoj vesti B92, vlada Srbije je raspisala nagrade od 1 milion evra za hvatanje i izručenje Mladića (Karadzić nije u njenom domenu; ako ipak dođe i do njegovog hapšenja i on „vredi” kao i Mladić - 1 milion evra) i po 250 hiljada za Stojana Župljanina i Gorana Hadzića. To su još preostali srpski optuženici čije izručenje traži Hag.
Zaista čudi da je Koštunica, kao predsednik vlade, dopustio ovaj bukvalan zločin nad srpskim nacionalnim interesima, koga je „režirao” Tadićev potpredsednik srpske vlade, Božidar Đelić, zadužen inače za evropske integracije. Pogotovo čudi to Koštunicino učešće u ovom zločinu, kad se uzme u obzir da on nije hteo, u svom prethodnom mandatu, ni da čuje za nasilno izručenje, ukoliko optuženi sami dobrovoljno ne prihvate Hag a kamo li da daje velike nagrade za njihovo hvatanje.
Ne može se, dakle, taj - sad već i njegov -, zločin ničim pravdati, ali se može delimično razumeti s obzirom na njegov strah da se Kosovo ne izgubi usled mogućeg nejedinstva srpskog vođstva koga bi sigurno doneli Tadićevi izbora od 9. decembra. Da bi sprečio gubljenje Kosova usled nejedinstva, po Koštunicinom mišljenju - veće zlo, on je pristao da bude učesnik, opet po njegovom sudu, u manjem zlu - u zločinu nad srpskim nacionalnim interesom?!

Upitaće neko: nije li Hag srpska međunarodna obaveza, pa otud - zašto bi to bio zločin? Odgovor je vrlo prost. Hag je stvoren od SAD da, u vezi razbijanja SFRJ, dokaže dve stvari: (a) SAD učešće u tom procesu je bilo „humanitarno” i (b) Srbi su krivci za razbijanje i ratove u SFRJ. Kako ni prvo ni drugo nije tačno, onda je predavati Srbe Hagu protivustavno i zbog toga zločin. Tako bi postupile same SAD. A što srpske DOS-ovske vlasti nisu imale hrabrosti da sa Haga skinu „nalepnicu” - naša međunarodna obaveza, to je već drugo pitanje. Sud, pak, nezavisne istorije sa njihovih obraza ne može skinuti nalepnicu: „saradnja sa Hagom” - jeste zločin protiv srpskih nacionalnih interesa!
Bilo kako bilo, taj očevidan nesklad (dupli Hag) u pritiscima na Srbiju, a s obzirom da kosovsko pitanje ulazi u završnu fazu, izgleda da je naterao i EU ambasadora u kosovskoj „trojci”, Volfanga Išingera (zadužena od strane Kontakt grupe za „uspešno” rešenje kosovskog statusa po formuli „kako se dogovore” Srbi i Šiptari), da tu nedavno javno zatraži od EU neke vidne ali i spektakularne, što će reći - ne i suštastvene, olakšice za Srbiju, ne bi li Srbi zbog duplog Haga bili u pregovorima sa Šiptarima „konstruktivniji”, što po EU rečniku znači - blagonakloniji prema Ahtisarijevom planu! Tako su ove olakšice, bez spominjanja Haga, „prošvercovane” u pregovore. Znajući za, još iz Brozovog vremena „buržoaske navike” vladajućih Srba, što će reći, vole da putuju naročito u EU, ambasador Išinger, im je ponudio kao kompenzaciju za udvostručeni Hag, vizne olakšice (doduše, uz još neke uslove i ne baš odmah) ili još bolje tzv. „šengenski status” - bezvizni ulazak Srba u EU!?

Odnos Srbije prema svetu u post-kosovskim uslovima

1. U slučaju da SAD i EU priznaju jednostrano šiptarsko izglasavanje nezavisnosti Kosova, kao prvo, vlada Srbije pada, jer se Koštunica i Tadić, kako smo videli, dijametralno razlikuju kako se odnositi prema ovom razbojničkom aktu SAD i EU. Možda će koaliciona vlada, sad kao prelazna, nastaviti da obavlja tekuće poslove, te Koštunica neće moći da ispolji svoju najavljenu srdžbu prema Zapadu. To je situacija do predsedničkih izbora. Ove može da dobije samo Tomislav Nikolić iz SRS, jer će Koštunica uskratiti svoju pomoć Tadiću a dati je Nikoliću. Posle predsedničkih izbora, Koštunica će sa radikalima, jer ima većinu u Skupštini, obrazovati vladu. Ova će kao prvu stvar prekinuti diplomatske odnose sa SAD i vodećim državama EU kao što su Francuska, Engleska i moguće Nemačka ali i uspostaviti srdačnijih odnosa sa Putinovom Rusijom. Već sami ovi diplomatski iskoraci Koštunice, znače, nema ulaska Srbije u EU, niti postoje bilo kakve obaveze Srbije prema Hagu. Ali znače još nešto: Srbija postaje „rupa” u zapadnjačkom bezbednosnom sistemu na Balkanu koju može vrlo lako da ispuni Rusija.

Takav jedan scenario izaziva, kod SAD i EU, jednovremeno odgovor u vidu „štapa” i „šargarepe”. „Štap” se može kretati od običnih pretnji do pretnji NATO invazije a po ugovoru koji je Vuk Drašković sklopio sa ovom organizacijom. Sreća je jedina što vlada odnosno predsednik Srbije mora da pozove NATO. Da je nešto Tadić još uvek predsednik, on bi to i učinio. Međutim, to ne isključuje mogućnost da NATO i nepozvat uđe u Srbiju. „Šargarepa” takođe ima dva kraja: jedan kraj je simboličan - nešto a la pomenuti Išingerov „šengenski status”; drugi kraj je suštinski a može se kretati - zavisno od stepena straha u zapadnjačkoj psihi zbog srpske „rupe” -, od ukidanje Haga, prekovremenog ulaska Srbije u EU do eventualnog ukidanje nezavisnog statusa Kosova i novih pregovora sa Šiptarima. (Ovo zadnje nije verovatno, ali ipak teoretski moguće.)

Sve u svemu, ovde nije pomenuto, jer se radi o osetljivim pitanjima na granici mira i rata, da može doći i do građanskog rata i u samoj Srbiji.

2. U slučaju da status Kosova ostane nepromenjen tj. ono ostaje integralni deo Srbije s širokom autonomijom za kosovske Albance i sličnom autonomijom u okviru Kosova za kosovske Srbe, dakle - autonomija u autonomiji!?. Moguće je da se u Srbiji, pošto je novi predsednik Toma Nikolić, formira nova koalicija sa Koštinicom, kao predsednikom vlade, tadićevcima i SRS. Ta bi koalicija imala normalne odnose i sa Rusijom i EU. A možda bi kao takva bila i primljena u EU. Hag kao sredstvo pritiska na Srbiju bi prestao da ima svoj daljni raison d'etre, pa bi mogao da opstane samo formalno.

U svojoj imperijalnoj zajapurenosti, promocijom nezavisnog od Srbije Kosova, ne čudi što su SAD ostale slepe prema Srbiji kao mogućoj „rupi” u bezbednosnom sistemu Balkana, ali zaista čudi da se EU, koja ima mnogo više senzibiliteta za bezbednost uopšte i Balkana posebno, dala „upecati” u SAD imperijalne nebuloze o nezavisnom Kosovu.

ISKRA

Piše: N. Ljotić

Predhodna strana

Štampa