Momo Kapor
o bošnjacima, srpskom jeziku, ijekavici i ekavici, zabrinut što su
nekuda bez traga nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo
velikim slovom.
Muke sa jezikom
Radi
mimikrije naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer
reč nježnost zvuci mnogo nježnije od nežnosti, a svijetlost, svijetli
mnogo jače od svetlosti
 Čujem
da su me Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu, zajedno sa
mojom spisateljskom sabraćom, uvrstila u bosansko-hercegovačku
književnost, a jezik kojim smo pisali i pišemo još uvek, nazvali
bosanski. Na tom spisku su, dakle, svi koji su imali nesreću da se rode
u toj kolevci bratstva i jedinstva. Medu njima i Ivo Andrić za koga je
izvesni ideolog bosanskog jezika Tunjo Filipović (blistav um, kao što mu
i samo ime kaže), napisao u svoje vreme da su knjige nanele više zla
Bosni nego svi osvajači koji su prošli kroz nju. Naći se sa Ivom
Andrićem na istom spisku, čini me ponosnim – takvoj počasti se nisam
nadao; malo je reći da sam duboko zahvalan, ali da ne mogu prihvatiti
takvu čast.
I Andrić i Meša Selimović ostavili su više pismenih dokaza da pišu
srpskim jezikom i da pripadaju srpskoj književnosti, pa je reč da i ja,
ovakav nikakav, isto to učinim, ali i da usput pokažem kroz šta sam sve
morao da prođem u životu zbog jezika. Najpre da kažem da sam rođen u
gradu Sarajevu u Kraljevini Jugoslaviji i da sam progovorio na srpskom
jeziku. Nije zapamćeno šta su mi bile prve reci, ali valjda će neko
zapisati šta će mi biti poslednje, takođe na srpskom. I majka i otac,
govorili su, naravno, istim jezikom, kome su me i naučili. Usput, zašto
se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam očevi bili gluvonemi? Budući
da sam se rodio u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu, govorio sam srpski,
ijekavskom varijantom.
Govorio sam, dakle, tako sve do jeseni 1946, kada sam se preselio iz
Sarajeva u Beograd i bio upisan u prvi razred Treće muške gimnazije kod
Cvetnog trga, gde počeše velike nevolje. I dečaci sa Neimara gde sam
tada živeo, znali su da budu veoma svirepi, tukli su me onako slabašnog,
klempavog i rahitičnog zbog toga što se razlikujem i što govorim
drukčije, sarajevski. Bio je i to svakako deo pritajene mržnje prema
oslobodiocima koji su takođe uglavnom govorili ijekavski, pa su me ni
krivog ni dužnog strpali u Šestu ličku i Petu krajišku. Borio sam se
koliko sam mogao, sve dok nisam prešao na savršeni ekavski. Ali, pošto
su me u šestom razredu gimnazije izbacili iz svih škola u zemlji, ne iz
političkih razloga, kao što bi trebalo da slažem, već zbog neopravdanih
časova (čitav moj život je samo jedna velika zbirka neopravdanih
časova), preselih se prisilno ponovo u Sarajevo gde su nastavili da me
biju i da mi udaraju “klempe”, sada zbog toga što sam govorio ekavski, a
oni svi ijekavski. U to vreme, ne zna se kako, srpski se pretvorio u
srpsko-hrvatski, SH, tu su se, takođe, susreli moj život i život Ive
Andrića, jer smo učili gimnaziju u istoj staroj austrougarskoj zgradi
gde su nas profesori iz dana u dan ubeđivali da nismo nizašta i da nismo
dostojni velikog Ive Andrića koji je sedeo baš u našem razredu, i to baš
u istoj izrezbarenoj klupi u kojoj sam ja sedeo. Ivo Andrić mi je
kasnije priznao da je ponavljao sedmi razred zbog matematike, baš kao i
ja koji sam ga sledio u svoje vreme i ne znajući za to. Radi mimikrije
naučih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer reč
nježnost zvuci mnogo nježnije od nežnosti, a svijetlost, svijetli mnogo
jače od svetlosti. I kada sam se posle tri godine provedene u toj spravi
za mučenje koja se zvala gimnazija, u tom prisilnom izgnanstvu u rodnom
gradu, vratio u Beograd i upisao na Likovnu akademiju, otpočeše ponovo
neprilike i tuče oko jezika; sada sam govorio savršeno ijekavski, a oni
svi ekavski.
Čini mi se da niko nije toliko prepatio i nastradao zbog jezika, kao ja.
Ipak, dešavaju mi se mala čuda: čim predem Karakaj i udahnem miris
planina i borovine i začujem huk divljih reka, istog časa počinjem da
govorim ijekavski, to je jače od mene. Moje prve ljubavi govorile su
ijekavski, moje poslednje – ekavski. Još su mi u ušima, kao već starom
čoveku, njihovi melodični glasovi puni nježnosti i nežnosti. Onda sam,
1967, potpisao jedan važan dokument, već odavno zaboravljen, Predlog za
razmišljanje, u kome smo se zauvek otresli u jeziku slova H. Bio je to
odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, čije je
potpisnike u Zagrebu predvodio Miroslav Krleža. Nastala je velika frka
oko toga, progoni i zabrane, pa sam da ne bih morao da povučem potpis,
pobegao u Veneciju, odakle sam slao razglednice u kojima sam pisao
“Sedim kod ‘Florijana’ i odmaram se od domovine!”
Onda je jednog dana eksplodirao bosanski lonac, raznevši najpre kuhinju,
zatim čitav stan i na kraju kuću, ulicu i gradove, pa sam se našao na
ratištu, kao ratni reporter. Pogodite s koje strane? Gledao sam kroz
dvogled sa prve linije na Trebeviću kuću u kojoj sam se rodio. Borci su
me sklanjali da me zbog bele kose kao laku metu, ne zvizne neki
snajperski metak. To je čudno osećanje; gledati rodni grad, ulicu i kuću
pokraj Katedrale, u koju više nikada nećete smeti da uđete.
Onda je jednog dana tvorac Republike Srpske Radovan Karadžić proglasio
za zvanični jezik nove države ekavski, a pismo ćirilicu. To je izazvalo
prilično komentara i smeha, ali što se mene tiče, najzad sam bio na
pravoj strani; svi su tamo gde sam se rodio morali da govore ekavski i
više niko nije smeo da me bije, kako jedanput reče nesrećni Slobodan.
Ali, Radovana optužiše uskoro za ratne zločine, pa se na ovu odluku brzo
zaboravi, a na bosansku scenu, ponovo, posle više od sto godina, stupi
ukleti duh Benjamina Kalaja, koji je u ime Austrougarske više od
dvadeset godina vladao Bosnom, baš kao danas gospodin Lajčak. On je,
naime, prvi izmislio reč bošnjak. Kao da ga vidim: plesnjive, iskežene
lobanje pod natrulim cilindrom, odeven u poluraspadnuti frak prekriven
odlikovanjima i rozetama, ova avet ponovo uvodi bosanski jezik i
proždire svakog pisca rođenog na tlu kojim vlada.
Kao da je zaboravljena stara pesma “Ubistvo nadvojvode Ferdinanda u
Sarajevu”, gde Gavrilo Princip, koga danas neke nevladine organizacije
proglašavaju teroristom, skače na papučicu nadvojvodinog otvorenog
automobila i kaže:
“Pošao si Bosnu pohoditi,
Srpski ne znaš dobro govoriti...
Evo tebe srpska gramatika,
Iz mojega avutomatika!”
Tako me duh Benjamina Kalaja uvuče, ni krivog ni dužnog, u tu virtuelnu
biblioteku, u kojoj su, inače, strogo zabranjene moje knjige. U mom
rodnom gradu, naime, nikada nije štampana nijedna moja knjiga, niti
izložena i jedna jedina slika, čak ni crtež. A sad sam, pod starost,
postao bosanski pisac. Bosanski su inače dosad govorili jedino Mujo i
Haso, niko pristojan. Međutim, ono što me brine je to što su nekuda
nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo velikim slovom.
Nestali bez traga, tako da sam zabrinut za neke od svojih dobrih
prijatelja. Džamije su ih, naime, u vreme molitve još uvek pune, ali
njih nema, jer su ih zamenili Kalajevi bošnjaci. Plašim se da im se nije
šta desilo?
Nadam se da je ova moja poslednja nevolja sa jezikom, koja me prati još
od prvog gimnazije. Molim zbog toga pronalazača bosanskog jezika da me
izbrišu iz svojih registara, baš kao što su me izbacili i iz mog rodnog
grada Sarajeva.
Unapred, zahvalan!
Momo
Kapor
|
