Predhodna strana

Poznati Ruski filozof, sociolog i pisac Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev o rati u Iraku i odnosima u svetu

Zloslutna epizoda trećeg svetskog rata

Aleksandar Zinovjev razgovara sa komentatorom moskovske “Pravde” Viktorom Kožemjakom o iračkim događajima u kontekstu naše nedavne istorije i o našim perspektivama.

Beše rat “hladan” i ”mlak”

•        Dakle, Aleksandre Aleksandroviču, kako gledate na ono što se u Iraku desilo i kako ocenjujete ono što se tamo sada dešava?

- Aleksandar Zinovjev. Na rat u Iraku se ne sme gledati kao na samostalnu pojavu. To je samo delić ogromnih događaja započetih krajem prošlog veka, koji se sada dešavaju i verovatno će se protegnuti barem tokom prve polovine XXI veka. U tom periodu je otpočeo treći svetski rat. On je otpočeo još u doba “hladnog” rata, postepeno prerastao u “mlaki” rat i, najzad, prešao u stadijum “vrućeg” rata. A taj stadijum se odvija ne samo uz primenu svih dostignuća savremene tehnike, to jest sredstava za uništavanje, on uz to u socijalnom pogledu predstavlja novi rat: treći svetski rat je prerastao u imperijalistički stadijum. Tako da ono što se sada dešava u Iraku - jeste epizoda trećeg svetskog rata, vrućeg rata u punom smislu reči, i imperijalističkog rata.

Svi znaju šta je to “hladan” rat. Šta ja zovem “mlakim” ratom? Tu etapu su svi prevideli, kao da je nije ni bilo. Zapravo je to bila etapa prelaska sa “hladnog” rata na ”vrući”. Kao rezultat “mlakog” rata uništena je naša zemlja i uništeno socijalno uređenje naše zemlje.

•        Koji period “mlaki” rat približno obuhvata?

- To je period kada je došlo do preokreta u “hladnom” ratu. Ja ga datiram dolaskom Gorbačova na vrhovnu vlast. U tom periodu su sredstvima “hladnog” rata, to jest ideološko-propagandističkim i drugim sredstvima pritiska, pa i trci za naoružavanje, pridodata sredstva kao što su operacije diverzija ogromnih, globalnih razmera. Operacije diverzije primenjivane su i u drugim ratovima, ali su u ovom slučaju po razmerama i karakteru znatno prevazišle sve što je bilo pre.

Evo primera operacije da tako kažem “mlakog” perioda - dovođenje Gorbačova na vrhovnu vlast. To je bila operacija diverzije od strane Zapada, i to unapred pripremljena. Gorbačov se nije slučajno pojavio, on je bio predviđen za tu ulogu svog čoveka za Zapad. Kada je Gorbačov otputovao u Englesku, a ja sam onda upravo tamo bio, desila se ona čuvena epizoda kada nije otišao na Marksov grob, to jest tada prvi komunista nije otišao osnivaču komunizma na grob, već je otišao na prijem kod Tačerke. Onda sam to ocenio kao početak istorijske izdaje.

•        On tada još nije bio Generalni sekretar CK KPSS...

- Već je bio predviđen. I, obratite pažnju, Gorbačov nikad nije bio biran tako da ima konkurenta u izbornom procesu. Nekako je uvek bilo bez toga. Setite se, Ščerbinski je otputovao u SAD. Zašto je odgođen njegov povratak odatle i zasedanje Politbiroa na kome se birao Gorbačov, održano bez njega? Romanova su uputili na odmor, a veza sa njime je sasvim bila prekinuta. On čak nije ni znao da se održava za to doba takav presudan događaj. Po mom mišljenju, da su i Romanov i Ščerbicki bili prisutni, teško da bi Gorbačov postao Gensek, i onda bi se mnogo toga moglo desiti drugačije.

Eto, to je primer operacije globalnih razmera u koju su bile uključene ogromne snage kako u našoj zemlji, tako i na Zapadu. Pa onda posle toga, uzmimo događaje iz avgusta 1991. godine. Ja sam avgustovski takozvani puč i način obračuna sa njim pratio iz iznostranstva, ali mi je već tada bilo jasno - sve je to Zapad u potpunosti izmanipulisao. Zapravo su se odigrala dva puča: jedan fiktivni - ono što je nazvano pučem, i pravi politički puč na čije čelo je doveden Jeljcin. Kao rezultat tog puča se i odigrao politički prevrat u vrhuški. Takvog puča bez Zapada ne bi bilo. Gorbačov je u to vreme kao čovek Zapada već bio potrošen. Potrošen ne u smislu da je prestao da se sviđa Zapadu, već u smislu da je prestao da se sviđa Rusiji i protiv njega je na pomolu bio izuzetno snažan otpor. Gorbačova je trebalo zameniti prikladnijim čovekom. Bio sam u prilici da se srećem sa ljudima na Zapadu manje-više angažovanim u sovjetske stvari, za njih to nije bilo tajna. I upravo su tako i govorili: Gorbačova ćemo skloniti i postaviti prikladnijeg čoveka.

Tada sam često istupao i neko me je upitao...

•        Boljšakov?

- Da, da. Upitao je: može li se taj proces zaustaviti? Odgovorio sam da takve ljude kao što su Gorbačov, Jakovljev i drugi, treba za 24 sata obesiti. Sećate se, tada su me zvali filozofom linča? A u dotičnom slučaju, rekao sam, dovoljna su dva hica. Jedan hitac uvis preko Jeljcina i njegove kompanije, a ako se ne razbeže, u njih. Tada bi zemlja bila spašena barem za 25 godina. Ali, eto, to nije učinjeno.

Zapad je slične operacije diverzije želeo da ponovi u Kini, međutim, to im je propalo.

•        Svakako imate u vidu događaje na trgu Tjenanmen. Eto šta znači ispoljiti političku volju i odlučnost!

- Tačno. Pucanje u naš parlament 1993. godine - i ta se operacija odvijala uz znanje Zapada i njegovu podršku. Svi znaju šta je to Jeljcin. Nije valjda da bi se on bez naloga Zapada rešio na takav korak kao što je pucanje u Vrhovni sovjet? Suština svih tih operacija uopšte nije proučena, izbegavaju da o tome govore kao o diverzijama. Trude se da sve to prikažu kao čisto unutrašnju stvar. Međutim, ja tvrdim: to su bile operacije Zapada u kojima je on manipulisao svojom “petom kolonom” u našoj zemlji.

A sad - na “vrući”

•        To je bio period “mlakog” rata. Ali, već je tada planirana primena sredstava “vrućeg” rata?

- Posle uništavanja Sovjetskog Saveza došlo je do kapitulacije, započela je demontaža sovjetskog socijalnog sistema, a rat je prešao u treći stadijum, to jest u stadijum “vrućeg” rata i u stadijum imperijalističkog rata. Pre toga, rat ne mogu nazvati imperijalističkim, pre bih rekao da je to bio rat sistema u kome je Sovjetski Savez po snazi sučeljavanja bio faktički uporediv sa Zapadom. Ali eto, posle njegovog poraza je započeo imperijalistički period, kada je Zapad, izvojevavši pobedu, počeo da primenjuje sredstva “vrućeg” rata. To je najpre bio prvi rat sa Irakom, očito rat u Jugoslaviji, kada nikakvog povoda za bombardovanje Srbije nije bilo. Bio je postavljen sasvim određen zadatak - uništiti, dezintegrisati Jugoslaviju i uništiti sva žarišta otpora, pre svega Srbiju. Što je uz primenu sredstava “vrućeg” rata i ostvareno.

No, to je bio samo početak. Zapad još nije bio spreman za prelazak na opsežan “vrući” rat, pošto još uvek nije bila jasna ideologija. Pre toga je čitav “hladni” rat i “mlaki” rat proticao pod parolama antikomunizma. U izvesnoj meri je tako bilo i u Srbiji, u Jugoslaviji. Istovremeno je u Rusiji već počelo da se priča o terorizmu, međutim, Amerikanci ideologiju antiterorizma još uvek nisu uzimali za ideologiju rata.

•        Mislite - u vezi sa Čečenijom?

- Sa Čečenijom i terorističkim akcijama.

•        Zapad je to ipak podržao?

- Tek kasnije. A dotad su SAD podržavale teroriste. Čečenije bez podrške Zapada ne bi ni bilo! To je upravo i bila operacija diverzije i uporedo s tim primene sredstava “vrućeg” rata. SAD su i u ratu protiv Jugoslavije podržavale albanske teroriste. Tek je kasnije počelo da se govori o ratu civilizacija, hrišćanske civilizacije protiv islamske. Budalaština! Upravo su u to vreme bombardovali hrišćane-Srbe, podržavajući muslimane-Albance, podržavajući teroriste.

Amerikanci su ideologiju antiterorizma prihvatili tek posle 11. septembra 2001. godine. To je za njih bilo kao otkriće. Neću se sada podrobno zadržavati na tome zašto su se odigrali ti događaji 11. septembra, već smo o tome govorili. Ja sam 100 odsto uveren: ako Amerikanci to već nisu sami priredili, onda barem nisu ni ometali. Za njih je to bio zgodan, vrlo zgodan povod za prelazak u stadijum “vrućeg” rata! Pogledajte samo šta se posle toga dešava. Buš dobija neograničenu mogućnost da vodi “vrući” rat na bilo kojoj tački planete gde god hoće, da dobija kolosalan novac izdvojen za taj rat, pravo da uništava političke protivnike u bilo kojoj zemlji. Posle toga su SAD počele da sasvim ignorišu Organizaciju ujedinjenih nacija, raznorazna “ljudska prava” i tako dalje. Rečju, otvoreno su prešle na zloslutan rat.

Da, uzgred budi rečeno, zaboravili smo da spomenemo njihov rat u Avganistanu. To je već bila epizoda “vrućeg” rata.

•        To je bila epizoda koja je sad nastavljena u Iraku?

- Vrlo očito. Osobenost tog novog svetskog rata je u tome što on nema jasno naznačenu liniju fronta. Kako je bilo pre? Ovde su jedni, tamo su drugi - neprijatelji. Rat se sada vodi i može se voditi ma gde na planeti, gde god to nađe za shodno agresor u ovom ratu.

•        To jest SAD.

- Oličen u zapadnističkom naddruštvu* čija se metropola nalazi u SAD. Ono što se dešava u Iraku - već je odavno planirana epizoda tog rata. Uzgred, u mojoj knjizi “Globalni čovečinjak” koja uskoro treba ponovo da se pojavi u izdanju “Algoritma”, taj sam rat predvideo. Tamo se taj rat opisuje, navedeno je kako je planiran. Samo sam tamo ovako postupio: umesto da kažem Irak, govorio sam Kari - obrnutim redom, umesto Husein pisao sam Niesuh. Tamo je dato nekoliko epizoda - kako se rat priprema, koja se vojna sredstva primenjuju, do čega je to dovelo.

•        I to ste pisali pre jedno deset godina?

- To je bilo moguće zato što se već odigrao onaj, prvi rat protiv Iraka, i tada sam u nizu intervjua govorio da je to samo početak, svejedno će Amerikanci zauzeti Irak. Da, ovaj rat koji se vodi raspada se na mnoštvo epizoda, i nemoguće je povući jasnu granicu između fronta i pozadine. Sada se taj rat vodi u Iraku, naredna etapa će možda biti u drugim arapskim zemljama, možda u Severnoj Koreji. Već je sad unapred manje-više jasno gde će se voditi. Kako će se rat tehnički voditi, takođe je jasno. Amerikanci nastoje da ratuju uglavnom tehnikom. Ako se u velikom broju uvede pešadija, smesta će početi neuspesi, i sami žitelji zapadnih zemalja će onda postati glavni neprijatelj agresije. Obratite pažnju, sada se protesti protiv tog rata uglavnom održavaju u samim SAD i zemljama Evrope, to jest u taboru samih učesnika rata. To je vrlo karakteristično obeležje ovog rata...

Maskiranje i cinizam

•        Aleksandre Aleksandroviču, a šta je u perspektivi?

- Rat je planiran na više decenija, i presudnu bitku u njemu će, svakako, predstavljati rat s azijskim komunizmom, sa Kinom. Amerikanci su došli u Irak, oni odatle neće otići, to im je u vojnom smislu, kao i Avganistan, pogodna baza za predstojeći rat u Kini. I ako oni nešto učine sa Severnom Korejom, onda će i tamo imati svoju bazu, i jasno je kuda će to biti upereno: to je pretnja Rusiji i direktna pretnja Kini.

Ne treba biti veliki vojni stručnjak da bi se to shvatilo, sve su to očigledne stvari. Zapanjujuće je to što se sve to dešava skoro sasvim otvoreno. Sada Amerikanci skoro da i ne pribegavaju više političkoj demagogiji.

•        Sve čine krajnje cinično!

- Da, sve rade cinično. Za sve ih baš briga, svesni su svoje nadmoći u vojnom pogledu.

•        Druge zemlje to u suštini gutaju. Eto, i Putin je izjavio da Rusija iz političkih i ekonomskih razloga nije zainteresovana za poraz Amerike. Sve u svemu, sagli se ničice. Svet faktički ćuti, a ako se i čuju nekakve antiameričke izjave, onda nekako bojažljivo.

- To je zaista bojažljivo, i to je prosto maskiranje. Ako, opet, govorimo o stavu Rusije, on je proamerički, bez obzira na sve. I to se objašnjava time što je Rusija u periodu “mlakog” rata uništena, ona sad ne može ozbiljno sprovoditi antiameričku liniju, ona zavisi od SAD i proamerički orijentisanih zemalja. Novouspostavljeno socijalno uređenje u Rusiji uvedeno je pod pritiskom Zapada. To socijalno uređenje Americi odgovara. I ako se Rusija bude ritala, sadašnji vlastodršci će brzo pasti. Svi oni koji su postali gazde sadašnje Rusije. Izgubiće svoje položaje.

•        I toga su, dabome, svesni.

- Svesni su toga i samo zamlaćuju ljude svojim ponekad naizgled smelim izjavama. Evo, recimo, uzmite prethodnu Putinovu izjavu: rat protiv Iraka je greška. Kakva greška? Kakva je to ocena? Evo sad smo upravo o tome pričali: moguće je dati jasnu sociološku ocenu rata! To je imperijalistički rat, vodi ga zapadnističko naddruštvo na čelu sa SAD. To je rat za osvajanje teritorija, za uništavanje svih žarišta otpora - eto kakva bi trebalo da bude ocena, a ovde, jelte, greška. U kom smislu? Šta, zar su Amerikanci izveli nešto protiv svojih interesa? Ili greška protiv koga? Nema nikakve greške! To je odavno planirana agresija, ona se izvodi u skladu s dugoročnim namerama SAD, s njihovim planovima za dalju budućnost. Ponekad čak pokušavaju da prikažu kao da su Amerikanci navodno, započevši rat, nešto izgubili - sve su to budalaštine.

•        Možda su, u krajnjoj liniji, izgubili u očima svetskog javnog mnenja.

- Ni u čemu nisu izgubili. Svetsko javno mnenje im je bilo od samog početka poznato. Sve se to uzimalo u obzir, pa i protestne demonstracije.

•        I njih svesno baš briga za sve to.

- Baš briga, zato što imaju toliku nadmoć u svakom pogledu. I ako im zatreba, oni manipulišu javnim mnenjem na Zapadu. Šta mislite, eto ako na izborima na Bušovo mesto dođe neko drugi - odmah će se već sutradan rat završiti? Nisu oni budale, oni shvataju da će to biti ocenjeno kao slabost SAD, kao poraz. I onda će u čitavom svetu započeti takve stvari da kao rezultat toga SAD stvarno mogu mnogo toga izgubiti. To oni vrlo dobro shvataju.

•        I zato šta?

- Zato - nema tu nikakve greške. I trenutak početka rata je prilično precizno bio odabran. Zato što bi odlaganje bilo još gore, a i da je ranije počeo - opet bi bilo gore. Sada je pogodan trenutak, ideologija antiterorizma još uvek daje efekte, pre svega u SAD. Bušu su data sva prava, daju mu sredstva, a sve te demonstracije nikako ne utiču na njihovo ponašanje. Ne, nije tu bilo nikakve greške. To je unapred strateški promišljen rat, i on se vodi sa stanovišta interesa Amerike.

Uzmimo sledeću činjenicu tog rata. U američkoj propagandi se govorilo da će biti blickrig i da će se sve brzo završiti. Ali, eto, izgleda da blickrig ne polazi za rukom, i odmah u tome vide nekakav promašaj Amerikanaca. Kada se ratovi planiraju i stvara se strategija vođenja rata, onda se sve do u tančine promisli. Uzimano je u obzir i to da se rat može otegnuti. Nisu o blickrigu govorili zato što su bili uvereni da će se rat za nedelju dana završiti. To je element propagande, element ideološkog zaodevanja rata. Mislim da nisu unapred računali na blickrig, niti im je blickrig bio potreban. Bilo im je potrebno stanje rata koje bi dovoljno potrajalo za stvaranje iluzije kako, eto, poteškoća ima, to je zaista ozbiljan rat, naši se vojnici tamo herojski bore. Glete samo koliko je tamo opasno. Eto, takva propaganda deluje. I potom - finansiranje rata. Buš traži od kongresa 80 milijardi...

•        A može i još zatražiti?

- Stalno držati zemlju u ratnom stanju. Sa svih stanovišta se to isplati, ako pretresemo i ekonomski, i psihološki, i ideološki aspekt. Iznenadio bih se da se rat stvarno za nedelju dana završi. I ne zaboravite da on predstavlja samo epizodu kolosalnog rata epohalnih razmera. A u tom konkretnom ratu mogući su svakojaki detalji: početak dan ranije ili kasnije, gubici vojnika za 100 više ili manje. To su sve sitnice kada se radi o čitavoj istoriji.

Otpor je neminovan

•        Ali mora postojati otpor toj svetskoj agresiji!

- Prirodno, otpora je bilo, ima ga i biće. Čim agresor nadire, narodi će se odupirati. To je, može se reći, neminovno. I arapski svet se nekako odupire. Eto, i terorizam je oblik otpora. Otpor u stadijumu očajanja... Isuviše su nejednake snage.

•        Kada na televiziji neko Buša poredi sa Hitlerom, a sadašnje SAD sa hitlerovskom Nemačkom, Pozner ili Svanidze** smesta izražavaju krajnje nezadovoljstvo i počinju žestoko da protestuju: kao, nije “politički korektno”. A smatrate li vi takvo poređenje normalnim?

- Naravno, analogija se sama nameće. Vodi se rat za pokoravanje čitave planete, na šta je računao i Hitler. Isto zarad “novog poretka”. I metode su apsolutno iste. Isti onaj krajnji cinizam, ista ona bezobzirnost, potpuno gaženje svih normi i ograničenja, recimo u vidu OUN.

Međutim, postoje i izvesne razlike. Ova agresija u ponečemu čak prevazilazi hitlerovsku, zato što rat (o tome sam već govorio) ne vodi samo država SAD kao takva, već stvoreno zapadnističko naddruštvo čija je metropola u SAD. I koje koristi SAD - između ostalog, njihovu armiju. Rat vodi međunarodni imperijalizam.

•        Ali ipak, ako se vratimo temi otpora...

- Ta zar ne vidite da je zasada slab. Amerikanci će, naravno, izvući svoje zaključke iz protestnih demonstracija održanih na Zapadu, uzeće to u obzir u svojoj propagandi.

•        A u Rusiji skoro da nije ni bilo protesta.

- Ulizice!.. Da, otpor je zasada slab, i mislim da do iole ozbiljnije promene na Zapadu može doći onda kada teške posledice rata oseti osnovna masa stanovništva zapadnih zemalja. Jer, nemoguće je beskonačno pljačkati, obavezno će nastati poteškoće, a ljudi su na Zapadu navikli da žive na visokom nivou komfora. I eto, kada počnu da gube taj komfor, e, onda će i sami moći da u pogledu budućeg novog rata postupe isto onako kao svojevremeno u pogledu rata u Vijetnamu...

Predhodna strana

  Štampa