Predhodna strana

B92 smatra da su sve stranke u Srbiji, osim LDP i DS, puki produkt zaostalosti nacije i žalosna greška koju bombarderi nisu uspeli da isprave.

Piše: Aleksandar Vulin

Zato je Čedomir Jovanović na B92 dobio tretman predsednika republike. U „Utisku nedelje" bio je jedini gost, što je do sada bilo rezervisano za predsednika ili ministra spoljnih poslova. Jovanović je mimo svog običaja rekao veliku istinu, Objasnio je da Koštunica i ostali ne smeju da ga uhapse „zato što znaju sa kime imaju posla". Nije pokušao da kaže „zato što nisam kršio zakon", znao je da nema potrebe da govori ono što smatra nevažnim. Poštovanje zakona u Srbiji obavezno je samo za slabe, za one koji se ne zovu na prijem u američkoj ambasadi ili bar nisu toliko bogati da mogu da otkupe vernost nekog od članova Vlade. Pošto Jovanović uživa poverenje u svakoj ambasadi koja ume da ceni što član parlamenta Srbije glasa za smanjivanje sopstvene države, on ne mora da poštuje besmislene odredbe zakona i još besmislenijeg Ustava. Dozvoljeno mu je da čini po svojoj volji i da ne strahuje da će mu neki grešni sudski pozivar uznemiriti porodično gnezdo. Čak i da proba, tu su telohranitelji, kojima je, po sopstvenom priznanju, okružen. Od koga ga čuvaju ostala je tajna, policije ne mora da se plaši.

Tajna je i ko ga finansira. Dok svako ko ima makar trafiku mora da pokaže svaki fiskalni račun, Jovanović može da bude tajanstven i da jednostavno odbije da objasni poreklo miliona za kampanju, telohranitelje, nekretnine i ostale sitnice koje mu život znače. U pravu je, ako to ne zanima državne organe, zašto bi građani trebalo da budu obavešteniji od države.
Pošto ne znamo ko ga finansira saznali smo ko to ne čini. Mišković, verovatno je uz američku ljutnju to glavni razlog što ga odnedavno kritikuje. Dok se Mišković bogatio, nije mu smetao niti je pitao za načine njegovog bogaćenja, ali kada neće da deli sa njim, eto razloga za žestok sukob, Jovanović se ovlaš podsetio da je u prostorijama „Delte", uz prisustvo njenog vlasnika, održana intimna proslava kada je predsednik Milošević otet i odveden da se više ne vrati, valjda da dokaže da ga je sretao samo u srećnim časovima kada se ne bira sa kim se sedi. Na zabavi je bio tek nekoliko minuta da vidi Dušana Mihajlovića, a ostatak vremena je proveo pričajući sa Dačićem, jeste Ivicom Dačićem (i ja sam se čudio), kao što sam se čudio zašto je predsednik SPS čest gost na porodičnim okupljanjima porodice Mišković. Sada se više ničemu ne čudim.
Očekujem da Dačić demantuje tu vest, ali takođe da i Jovanović kaže o čemu i kako su pričali, i da li je razgovor bio vredan pamćenja i uopšte ljudskog pominjanja.

Divim se toleranciji dvojice političkih divova, živo me zanima šta bi njih navelo da prestanu da govore, koja bi to radnja ili događaj bili vredni da prestanu da pričaju. Otmica Miloševića nije hapšenje brojnih članova SPS-a za vreme „sablje" i posle nje, nije, možda neki zalutali kofer učini što nisu mogla sva ova nasilja i natera ih da u međusobnom odnosu budu onakvi kakvim se predstavljaju u javnosti.

Jovanović ne mora da se plaši zakona, on je jednostavno iznad njega, dozvoljeno mu je da ne priznaje Uotav, da raopolaže novcem nepoznatog porekla, da poznaje najveće narkodilere u Srbiji, da ih obilazi i sa njima razmenjuje nežnosti, dopušteno mu je da se smeje na izjave zaštićenih svedoka čija reč je za sve druge koje pomenu presudna, ne mora da se osvrne kada ga baš ti svedoci optuže da im je donosio oružje i pravio spiskove za likvidacije, ne kažnjava se zato što je slušao snimke na kojima se osumnjičeni isleđuju lopatama u šumama, ne mora da se pravda što je u vreme njegove vlasti uhapšeno dvanaest hiljada ljudi, a podneto tek nekoliko stotina optužnica, nije dužan da se opravda što je u vanrednom stanju zabranjivao novine i dopuštao privatizacije.

On ne mora ništa, osim da ponavlja da su svi osim njega kriminalci i da Srbija treba da bude manja i još manja, on ne mora ništa jer oni koji su na vlasti „znaju sa kim imaju posla". Verovatno i znaju, imali su oni sa njim više posla nego što bi voleli da se svi mi sećamo.

Pravda

Predhodna strana

  Štampa