SRPSKA POLITIKA

Politički komentari

Da li u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša, postaju puke sluge međunarodnog tržišta

Budućnost države Srbije

Tajkuni, političari, ambasadori, optužbe, kontraoptužbe i demantiji, Srbija zaista uvek ima čime da se zabavlja. Samo je pitanje gde je u toj „zabavi” i država?

Da li je dorasla novom tipu izazova? Čini se da skoro svaka diskusija o državnoj politici počinje i završava istom tezom: država je u defanzivi, njena moć da vlada topi se. Da li, dakle, u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša, postaju puke sluge međunarodnog tržišta? Na „levici” i na „desnici” u Srbiji svi se danas rado, ili nerado, klanjaju globalnom kapitalizmu. Prave debate o „globalizaciji”, bilo da je to loša ili dobra stvar, bilo da smo protiv nje ili je prihvatamo. I onda, naravno, imamo afere kojih smo svedoci ovih dana.

Dakle, hajde da problem pokušamo da sagledamo optimistički i pesimistički. Optimisti bi rekli da je vlada izgubila deo slobode da rukovodi privredom po svojoj volji i da je smanjeni ekonomski suverenitet države logičan rezultat pobede međunarodnog kapitalizma, koji, opet, ubrzava tehnološki napredak i ublažava globalno siromaštvo.

Pesimisti smatraju da je potrebna ravnoteža između efikasne države i ekonomske efikasnosti koju mogu da obezbede tržišne snage. Pesimisti kažu da je korist od globalizacije mnogo manja nego što optimisti pretpostavljaju, a šteta mnogo veća.

Po njima, ako koristi ima, ona se nepravedno deli unutar društva, što je ključni momenat koji optimisti ignorišu. Pesimisti priznaju da se u globalnom kapitalizmu bogate kapitalisti, a ne radnici, i da će među radnicima najgore proći nekvalifikovani. Globalizacija će povećati nejednakosti, pogoršati siromaštvo i sve više voditi u socijalnu „isključivost”. Danak će biti plaćen, čak i da globalizacija uspe pod svojim uslovima, u trenutku kada sposobnost vlade da odgovori na nju slabi. A nesposobnost bilo koje vlade da deluje potkopava temelje demokratije, i kada napredovanje tržišnih snaga uvuče kapitalizam u novu krizu – Marks će se poslednji smejati.

Najnoviji talas štrajkova u Srbiji je, zapravo, to. Ko je onda u pravu, optimisti ili pesimisti? Možda država, pa i srpska, i nije toliko u defanzivi, možda globalizacija i neće odigrati odlučujuću ulogu u određivanju budućnosti države, a možda i slabljenje ovlašćenja države i nije taj danak za odgovarajuće koristi, konačno, možda su efekti globalizacije preuveličani, jer globalizacija glavni zadatak ne izvršava dovoljno temeljito?

U državama razvijene ekonomije osnovno pitanje nije da li je demokratija kompatibilna sa globalizacijom, već, naizgled malo čudno, da li je demokratija uopšte kompatibilna sa slobodom? Jer, demokratija i sloboda su, naizgled, dve strane iste medalje: može li biti jedne bez druge? Zapravo, sloboda i demokratija svakako su povezane, baš kao sloboda i kapitalizam, ali su pesimisti u pravu kada postavljaju pitanje može li kapitalizam i dalje srećno opstajati paralelno sa demokratijom.

Naime, pesimisti smatraju da će se kapitalizam na kraju pokazati toliko socijalno katastrofalan da će demokratske države biti naprosto ugušene u talasu štrajkova i protesta, a umesto njih će doći nedemokratski režimi. Moguć je i nešto drugačiji scenario: popustljive prema antiliberalnim vrednostima, demokratske države će možda kapitalizmu postaviti takve zahteve i ograničenja, pa će on, zajedno sa slobodom, i lagano slabiti. Novonastali politički poredak bi opet mogao da bude „demokratski”, ali zato ništa manje disfunkcionalan i, u krajnjem slučaju, ništa manje tiranski.

U siromašnijim državama, poput Srbije, narod strepi od globalizacije i ekonomske nesigurnosti. Bilo koja vlast u Srbiji sklopila je mir sa svetom biznisa. Naravno, era velike vlade mrtva je u celom svetu, pa ni naša vlada ne vidi sebe kao branioca organizovanih sindikata, niti kao pristalicu javnih troškova. Reči kao „preduzetništvo” i „šanse” potpuno su se odomaćile. Naši postsocijalistički levičari, ako su još uopšte i levičari, odbacili su tradicionalne retoričke figure, pa čak i omiljene instrumente ekonomske kontrole, iako levica u Srbiji tvrdi da se njene tradicionalne vrednosti u odnosu na kapital i radnike nisu promenile. U predizbornim obećanjima u Srbiji svi se pomno čuvaju bilo kakvog obećanja da će ojačati ulogu države. Iako su privlačne strane kolektivizma i antiindividualizma očigledno popularne kod birača, posebno kad nemaju veze sa diskusijama o politici neophodnoj da bi se sproveli u delo. Demokratiji odgovaraju takve vrednosti. Kapitalizmu ne odgovaraju.

No, čak i da je ova procena potpuno ispravna, zašto zvuči uverljivije pretpostavka da će demokratija potkopati kapitalizam, a ne obrnuto, kako kažu pesimisti globalne ekonomije? Odgovor je jednostavan: zato što se to upravo zbiva poslednjih 60 godina.

Pokušajte u svemu tome prepoznati naše tajkune, političare, akreditovane ambasadore, optužbe i demantije. Demokratiju i globalizaciju. U državi Srbiji.

Kraj loše godine

SNN opisuje atmosferu na Kosmetu kao napetu poput one u vesternu „Tačno u podne” sa Garijem Kuperom. Samo ne znam ko je kosovski Gari Kuper? Kapetana Lešija smo već videli.

SAMITI ŠEFOVA VLADA ZEMALjA EVROPSKE UNIJE sada su tako česti i tako predvidivi da su postali dosadni. Naime, lideri država EU se prvo sastanu, zatim se svađaju, onda se otarase nerešenog pitanja tako što sklope neki sporazum u poslednjem trenutku ili ga prebace za sledeći samit, pokrenu novu inicijativu i odu kući. Od sporazuma iz Rima, zapadnoevropske zemlje bile su spremne da ustupe sve više odgovornosti nadnacionalnim telima i taj je sistem dobro funkcionisao sve do „velikog praska”, odnosno naglog proširenja EU državama bivšeg Varšavskog ugovora. Sada ima mnogo pitanja, od bezbednosti, poljoprivrede do broja glasova u parlamentu EU, o kojima jedna unija koja se proteže od zaliva Galvej do Turske sve teže nalazi zajednički jezik. Evropska institucionalna struktura sve teže dominira i EU će morati da potraži nove mehanizme efikasnosti.

Što se Srbije tiče, posebno kada je Kosmet u pitanju, EU kao da ponavlja nesrećno iskustvo iz 1991: nije važno da li će problem biti dobro i održivo rešen, važno je samo jedinstvo država EU. Ili privid tog jedinstva?

ČEČENSKI FRONT SE PRESELIO NA KOSMET, javljaju ruski mediji. Prema informacijama koje je prikupio list „Sevodnja” iz izvora ruske obaveštajne službe FSB, u periodu od 1998. do 2001. godine na teritoriji tadašnje Jugoslavije registrovano je nekoliko firmi na lica s lažnim imenima, koja su se bavila kupovinom nekretnina na Kosmetu i u Crnoj Gori. Vlasnici kupljenih vila i stanova postali su doseljenici iz Čečenije. Početkom avgusta 1999. čečenski teroristički komandant Hatab potvrdio je da su njegovi ratnici učestvovali u borbama u Jugoslaviji na strani kosovskih Albanaca. List „Sevodnja” tvrdi i da ima kopije dokumenata koji potvrđuju činjenicu da su plaćenici iz Čečenije sudelovali u kosovskom džihadu.

PEKING IMA PARANOIČAN STRAH od izbijanja „kosovske krize” u Aziji, u formi nove američke snažne podrške sadašnjoj poziciji Tajvana, ili zbog eventualnog pokušaja internacionalizacije „humanitarnog problema” na Tibetu. Možda je najveći uticaj koji je kosovska kriza izvršila na kinesku spoljnu politiku to što je rukovodstvo u Pekingu privremeno napustilo diplomatiju „velike sile” da bi se priklonilo „diplomatiji dobrosusedstva”. Pre napada na Jugoslaviju 1999. godine strategija „velike sile” ili „daguo džanlue” bila je glavna komponenta po kojoj je Kina trebalo da udruži snage sa „teškašima” poput SAD i EU u krojenju novog svetskog poretka za 21. vek. Udari NATO-a i bombardovanje kineske ambasade u Beogradu zadali su i težak udarac toj koncepciji i od tada je glavni moto kineske spoljne politike „džubjan vajđijao”, odnosno diplomatija koja promoviše prijateljstvo sa susednim zemljama. U tom svetlu trebalo bi posmatrati i hlađenje kinesko-nemačkih odnosa i sumnjičavost Pekinga na osetno poboljšavanje relacija Pariza i Berlina prema Vašingtonu. Dalaj lama tu je samo povod.

VIŠE OD 6.000 VOJNIKA JE DEZERTIRALO iz oružanih snaga SAD. Nesumnjivo, najviše zbog ratova u Iraku i Avganistanu. Pentagon priznaje da su oružane snage prenapregnute, da se to ne može nadomestiti ni povećanim angažovanjem jedinica Nacionalne garde, jer jednostavno nema dovoljno ljudi. Ni novi modeli regrutovanja većeg broja Hispanoamerikanaca mnogo ne pomažu iako upravo Hispanoamerikanci čine većinu loše plaćene radne snage u SAD. To je posledica nižeg stepena obrazovanja u odnosu na belce i crnce, a vojska nastoji da bira visokoobrazovane kandidate, jer je i sama uslovljena visokotehnološkim napretkom. Hispanoamerikanci imaju najveći procenat odustajanja od daljeg školovanja, 30 odsto na nacionalnom nivou, 50 odsto u nekim državama u SAD, Teksas na primer. Iako uniforma u Americi predstavlja propusnicu za napredovanje na društvenoj lestvici, regrutni problemi se nastavljaju. Dolazi u pitanje i sposobnost SAD da vode i dobiju dva veća regionalna rata istovremeno. Trenutna sposobnost Amerike zapravo više odgovara jednom do jednom i po ratu. Vašington troši na stotine milijardi dolara za sukobe u Iraku i Avganistanu, a izlazne strategije iz tih ratova nema ni na vidiku. Istovremeno, pojačavaju se i „otadžbinske pretnje” upućene matičnoj teritoriji SAD, a eventualni predsednički kandidati za Belu kuću imaju hroničan nedostatak specifičnog znanja o vojnim pitanjima. U stvari, ponavlja se stara priča o nacionalnoj bezbednosti, sve je u sferi akademskih rasprava dok ne dođe do neke nove katastrofe.

JEDAN OD MNOGOBROJNE BRAĆE OSAME BIN LADENA, inače bogat čovek što za familiju i nije ništa neobično, lansirao je novi parfem. I hteo da mu da ime po dragom braci. Nisu mu dali. Morao je da se zadovolji samo svojim imenom. Bez prezimena na parfemu. Globalizam je čudo. Ne trpi individualizam.

Miroslav Lazanski

Predhodna strana

Štampa