Обраћам се
уредништву веома читаног сајта „Српска политика и свим људима добре воље
да спасимо још једног бескућника Србије
Бескућници Србије
„Писао сам Тадићу и
Вељи и Томи, сад су избори па да ми помогну, до сада од тога ништа….“
 Многи
грађани ће Нову годину дочекати на неком од градских тргова сиром
Србије. Уз звуке добре музике и још бољег слављеничког расположења.
Многима ће дочек Нове 2008 године бити један од најлепших. Хладноћа,снег
и ветар ће те вечери бити мање приметан проблем. Бескућници или скитнице
како сами себе називају не мисле тако.
- Само да и ова зима буде блага као прошла иначе нећу моћи да издржим у
овом аутомобилу. Хладно је и дува са свих страна-каже Марко Тошковић,
најпознатији бескућник у Алексинцу.
Марко већ 4 године живи у напуштеном аутомобиле поред градског Суп-а у
Алексинцу.
- Нисам имао где. Живот у Алексиначком дому за децу без родитеља је био
неподношљив. Тукли су ме старији домци, управници истеривали и слали у
психијатријске болнице од Топонице до Ковина преко Лазе Лазаревић.
Лекари су говорили да сам нормалан али васпитно запуштен. Ја сам од
васпитача тражио да ме науче да нешто радим, да будем способан за
самосталан живот али…
Напунио је 18 година, новембра ове године. Тог дана за државне органе
Србије Марко је постао збринут случај. „Одгојили“ су га до 68 кг тезиме
и 178 цм висине. Платили су му таксу за личну карту у којој пише адреса
становања Шуматовачка 17 и препустили га Божијој вољи.
Иако годинама нико не брине о њему он покушава да преживи.
-Жицкам за храну, цигарете. Алексинчани знају да сам поштен, не крадем
па ми дају старе ствари да се обучем. Најгоре ми је кад је зима јер
немам где да се окупам а волим да будем чист иако сам скитница.
Разговор настављамо у једном од градских кафића где је Марко маскота.
Сви га познају. Да није добрих људи ни сам не зна како би преживео.
Лета проводи у Београду а зиме у Алексинцу.
- Много сам захвалан Тета Нини Вагнер, мајци Катарине Ребраче и Саши
Илићу, фудбалеру Партизана. Пре пар година сам у току једног лета два
пута могао да умрем. Док сам просио у Кнез Михајловој ухватила ме
сунчаница, пао сам у несвест. Тета Нина ме је нашла и одвела у болницу.
После ме је недељу дана свакодневно обилазила.
Други пут сам заспао испод једног аутомобиле поред Партизановог
стадиона. Био сам гладан, уморан и поспан па сам побегао од Сунца под
аутомобил. Сећам се само да ме је неко пробудио и одвезао у
прихватилиште. Из разговора са запосленима у прихватилишту сам сазнао да
је то био Саша Илић. Много сам им захвалан.
Марко се нада да ће једног дана стати на ноге и да ће имати прилику да
им се одужи.
Разговор завршавамо након краће шетње градом. Марко нас води до једне
напуштене куће поред мини депоније у самом центру града. Планира да
презими у тој кући. Полако је сређује. Засад има само кревет.
- Писао сам Тадићу и Вељи и Томи. Сад су избори па да ми помогну. Да ми
купе једну пећ на дрва. Жив се смрзавам сваке ноћи. Спавам у јакни.
Покријем се са 3 ћебета али џабе, заледим се од хладноће. Чим добијем
пећ све ће да ми буде лакше. Могу да скувам неко јело,да оперем,ствари
да осушим. До тад ћу и даље бити обична скитница.
Колико је само таквих прича у Србији??!! Долазе дани празника, сетимо се
и помогнимо бар једног бескућника на свој начин.
Надајмо се да це и „држава“ учинити свој део обавеза према свој деци без
родитеља, да ће их описменити и бар мало оспособити за живот на слободи.
Аутор
др Дусан Остојић
064 115-6856
stomatolog77@gmail.com
П.С.
Ја сам лекар по професији а новинарство је моја велика љубав и данас.
Посматрао сам једну причу из свог окружења и написао сам овај текст.
Објавите га. Можда ће се наћи неки људи добре воље и помоћи да се збрине
бар један бескућник у Србији. Стојим Вам на располагању за сваку додатну
намеру или информацију.
Срдачан поздрав уреништву сајта са жељом да Вам Новогодишњи и Божићни
празници буду испуњени радошћу.
др Дусан Остојиц
|
