Предходна страна

Бискуп Призрена Доде Ђерђи говори као да је члан Владе Косова, и као да не зна шта је позиција Свете столице, или је управо саопштава

Ватиканске косовске дилеме

Док папа у Риму води високу дипломатију одговарајући на јасне поруке руског патријарха, његов бискуп у Призрену говори као да је члан Владе Косова. Однос римокатолика према Космету није исти као према Словенији и Хрватској, али тешко да садашње нијансе сугеришу различиту акцију

Вероватно први пут од када је римски папа, Бенедикт XVI је поменуо и Косово. Примајући 07. јануара дипломатски кор акредитован при Ватикану, на француском је одржао беседу у 13 тачака, у којој се пре глобалних тема данашњице, осврнуо на стање у појединим деловима света. Пред представницима 176 држава са којима Света столица одржава дипломатске односе, папа је рекао да га забрињава нерешено питање Блиског истока, како између Израелаца и Палестинаца, тако и стање у Либану и Ираку. Потом помиње проблеме Пакистана, Авганистана и Бурме. Потребна је међународна помоћ и Африци, посебно у вези са Суданом, Конгом, Сомалијом, Кенијом.

У Европи тече процес уједињавања, како би она била „угодан дом за све”, изграђен на чврстом културном и моралном темељу заједничких вредности, које налазимо у историји и традицији. То је могуће ако се не негирају хришћански корени континента. У тачки седам папа изражава радост због „прогреса постигнутог и у разним земљама Балкана”, а у коначном статусу (status definitiv) Косова, морају се узети у обзир оправдани захтеви обеју страна и загарантовати безбедност и поштовање права свих становника који живе у тој земљи, како би се дефинитивно уклониле претње насилног сукоба (spectre des confrontasions violentes) и учврстила европска стабилност.

У истој тачки помиње се Кипар, где се север острва још пре тридесетак година отцепио од југа и тада прогласио независну државу, коју осим Турске, нико не признаје. Наводећи да га је недавно посетио нови поглавар Кипарске православне цркве, архиепископ Хризостом II, папа тражи да ЕУ не штеди напоре како би се изнашло решење за кипарску кризу, која „већ предуго траје”.

Аналитичари нису сигурни да ли је помињање Косова и Кипра, једног за другим, за папу у некој вези. Ако је кипарско питање „криза која веома дуго траје”, око које ЕУ треба да се посебно ангажује, остаје неодговорено које решење понудити за прву кризу. ЕУ никада, као ниједна њена чланица, није допуштала да „коначан статус” за ову острвску државу може бити признавање сецесије и самопроглашења независности. Паралела између ова два случаја има подоста; питање је да ли ће се према њима слично поступати.

У делу о општим питањима, папа истиче да људска слобода није апсолутна, већ заједничко добро за које су сви одговорни. Црква жели служити истинском људском достојанству, та права се морају спроводити, а не само прокламовати. Мир не може бити обична реч, нека нејасна, на њему треба радити, задовољити оправдана очекивања свих.
Ватикан званично годинама не говори о Косову. У службеним изворима помиње се да тамо има 2,1 милиона становника, од тога римокатолика 64.000, за чије душе се брине преко педесет свештеника.

Почетком децембра папа Бенедикт XVI имао је ретку прилику за размишљања о Косову. Нови председник Албаније Бамир Топиј желео је током аудијенције да разговара и о стању у српској покрајини. Детаљи нису саопштавани, сем да су саговорници били сагласни да се у коначном решењу мора водити рачуна о основним захтевима обеју страна и да не сме доћи до насиља.
Пошто све бискупе именује лично папа, за њих је надлежна Конгрегација за бискупе. Она их може опоменути, упозорити, казнити, како по питањима вере, тако и дисциплине, морала, али и за изговорене речи. Ниједан бискуп не може да даје изјаве које нису у складу са званичним ставом Ватикана.

Бискуп Призрена Доде Ђерђи као да не зна шта је позиција Свете столице, или је управо саопштава. Од његових последњих изјава протекло је нешто времена, а није било никаквих демантија, нити је укорен. „Независност је за Косово једина опција”, изјавио је на конференцији католичке организације „Црква у невољи” у Минхену, како су пренеле црквене новинске агенције. „Ако би та област међународно-правно и даље остала под Србијом, дошло би до рата, а рат више не желимо.” Бискуп је критичан према настојањима српске владе да независност спречи. Нарочито за младе људе на Косову је одлука о коначном статусу посебно значајна. Шездесетак посто становништва је млађе од 35 година, због недостатка перспективе многи одрасли одлазе. Католичка црква се нада, наставља бискуп, да ће независност допринети да млади остану у земљи. Самосталност ће, нада се он, побољшати односе Римокатоличке и Српске православне цркве. Католичка црква на Косову може да одигра посредничку улогу између различитих етничких група и религија, а и муслимани га све више воле и називају „нашим бискупом”.
У Минхену је речено да на Косову поред шездесетак хиљада католика, како су од Ђерђија обавештени, има и „криптокатолика”, хришћана који су у турском периоду примили ислам, но сада се све више интересују за стару веру и враћају јој се.

У другој изјави бискуп је истакао да му свакодневно долазе делегације из разних села да га замоле да их крсти, примајући их у католичку веру, како би се вратили „старим коренима”, но не усуђује се да помене примере. Радује га да се у Приштини гради катедрала, која ће бити посвећена Мајци Терези, која је проглашена блаженом, али за сада не и светом. Она је косовским Албанцима „као сестра, као члан породице”. Бискуп помиње да њени родитељи потичу са Косова, мада не каже да је њен отац Никола био Цинцар, а не Албанац.
Ђерђи у овој изјави наглашава да су односи између народа на Косову „добри”, Католичка црква после катастрофе рата себе подразумева као „мост пријатељства”. Моли све католике света да помогну његовим верницима.
Изјаве бискупа Ђерђија пренели су бројни католички медији, такође и званични орган Ватикана, његов радио.

Током децембра једна вест је побудила посебну пажњи и бригу римске курије. Руски патријарх Алексиј, кога папа Бенедикт, као и његов претходник, инсистира да сусретне, изјавио је да укупни односи православља и римокатоличанства зависе и од држања Ватикана према косовском питању. Уколико се заиста жели продубљавање дијалога са православљем, Москва очекује да се то изрази заузимањем за заштиту „православних хришћана и њихових светиња на Косову”, речено је у Москви, јер је то „духовна колевка српског народа”. Ово условљавање се на Тибру није очекивало. Између Москве и Ватикана постоји списак нерешених питања, коме се сада додаје још једно. Са кратким временским размацима, понеки кардинал, посебно Валтер Каспер, најави да су односи две цркве све бољи, да расту изгледи за сусрет двојице поглавара, но то увек бива од Руса демантовано. Да ће Московска патријаршија питање Косова укључити у списак својих међународних тема, показало се већ пре овога. Патријарх Алексиј је веома садржајно, али и емотивно, говорио за време врло кратке посете Стразбуру, пред Саветом Европе, почетком новембра. „Косово је за Србе света земља, не можемо да ћутимо о ономе што се тамо дешава”, рекао је, упућујући критику и црквама, али првенствено политичарима, који се тим питањем баве, а никада тамо нису ни били.

У Ватикану је бивши бискуп немачког Хилдесхајма Јозеф Хомајер, раније чест и радо приман гост у Београду, упитан шта он као „добар познавалац Србије” о овоме мисли. Добронамерни прелат сматра да се ради о „изразу солидарности Москве према СПЦ, што је разумљиво”. Косово, наставља он, има изузетан значај за идентитет Срба, разумљиво је стога да га не желе изгубити. С друге стране, већина становништва Косова, муслимански Албанци „на основу свог досадашњег искуства са Србима, осећају се угроженима и захтевају независност”. Цркве се труде да свима на Косову помогну. Предуслов за улазак у ЕУ, што желе и Србија и Косово, јесте да односи између њих не буду затегнути, сматра бискуп.

Представник Салезијанског реда, који живи и ради у Приштини, Матео ди Фиоре је директнији: нема сумње да народ жели независност! Стање на Косову је годинама толико затегнуто да народ не зна шта му је будућност. Људи пате од несигурности и страха, то стање има социјалне и економске последице. Косово је најсиромашнија земља Европе, 15 посто становника живи испод егзистенцијалног минимума. Иако су УН биле до сада знатно присутне, то можда није било ефикасно. Промена мора да наступи из народа. „С независношћу ће почети нова фаза политике, УН и Европа морају земљу да доведу у ред”, препоручује салезијански монах.

Католичка црква радо помиње пример свог успешног ангажовања на Косову. Ради се о изградњи Лојола гимназије, са интернатом, четири километра од Призрена. Радови су почели 2003. године. Њу похађа око пет стотина ученика, како се саопштава, 80 посто муслимана, остатак католика. Подухват води исусовац Валтер Хапел, послат од немачке католичке добротворне организације „Реновабис”. Као учесник међурелигијске конференције у Голупцу пре две године, он је многе присутне, не само међу домаћима, импресионирао, али – својом једностраношћу. У изјави почетком јануара, он свој пројекат сматра „примером за Балкан”. Иако је раније говорио да ће бити и српских ученика, сада признаје да их нема, но има Рома, Бошњака и Турака. „У разредима нема проблема са мањинама.” Има двадесетак предавача, готово сви су Албанци. Исламистичким круговима у Призрену школа није по вољи.

Хапел је јануара 2005. био примљен код папе и добио апостолски благослов за подухват. Надајући се да ће школа допринети „мирном заједничком животу људи различитог порекла и вера”, папа, преко свог Државног секретаријата охрабрује и обећава да ће се молити, о чему обавештава билтен школе (ALG -News 2/05). Специјални представник УН за Косово Јоаким Рикер је с пажњом пратио њену градњу.

Уколико већина земаља Европске уније призна независност Косова, Ватикан ће се наћи у неједноставној дилеми. Журба, као у случају Словеније и Хрватске, не очекује се, али ни велико кашњење. Не због савета бискупа Ђерђија. Оно што прижељкује „већина становника”, каже се, не сме се игнорисати, ради се о великим очекивањима. Непризнавање би можда угрозило албанску католичку заједницу на Косову и њене објекте.

С друге стране, довођење у питање односа са појединим православним црквама, посебно, мада не само са српском и руском, неизбежно је. После конференције у Равени, где је усаглашен документ којим је Ватикан сасвим задовољан, стреми се избегавању иритација, како би се овај акт „ратификовао” и признао од свих помесних православних цркава на њиховим саборима. До тада је он само препорука теолошких експерата, у чему Руси нису ни учествовали. Посета папе Београду, или Москви, вероватно више не би била тема.
Из кругова, на директан начин блиских Светој столици, може се чути, као „врло вероватно”, да је „неизбежно, али болно” одлучити се за, накратко, одложено признање. С препоруком бискупу Ђерђију, да, ма под којим притиском био, не учествује у јавним манифестацијама одушевљења „већине становништва”, као што би учинио његов претходник.

Живица Туцић

  Штампа