SRPSKA POLITIKA

Политички коментари

Француски пуковник примио православље у манастиру Високи Дечани

Патрик постао Стефан

Француски пуковник примио православље у манастиру Високи Дечани. Прве контакте са Србима имао сам 1993. године када сам као лекар француске војске у саставу Унпрофора стигао у Крајину.

Пред бомбардовање дошао сам као добровољац на Космет и радио у пећкој болници, када сам и одлучио да се покрстим. Француз Патрик Барио стајао је готово не дишући у порти Дечана у предвечерје уочи Светог Саве, док је глас монаха Илариона одзвањао манастиром. Босоног, у танкој ланеној белој кошуљи, овај бивши пуковник француске војске изгледао је готово нестварно док је на матерњем језику за оцем Иларионом изговарао речи свете тајне крштења које су га заувек везале за Србе и Србију. Ове свете речи испуниле су овом Французу жељу која га је водила од првог дана када је ушао у православни манастир - да постане православац.

Тридесетак Срба из српских енклава са Космета тискало се око њега да му честитају. Сенке људи, од пламена свећа, чудно су се поигравале по фрескама на зидовима манастира.

- Хвала… - прошапутала му је на уво старица љубећи га.

- Жив ми био - рекао му је човек из Велике Хоче, стискајући му руку.
- Хвала вам што сте били уз мене у овом, у мом животу, најрадоснијем дану, што сте били сведоци испуњења моје највеће жеље - одговарао им је Патрик на француском, коме је кум Бранко Ракић, професор Правног факултета у Београду, за крштено име изабрао име Стефан. Чудно, али то што он не зна српски добро, а Срби не знају француски, нимало није сметало да се разумеју.

Ноћ се већ навелико спустила над Косметом када се свечана вечера њему у част завршила у Дечанима. Целивајући руку владици липљанском Теодосију и осталим монасима Дечана, кренуо је пут српске енклаве Велике Хоче, надомак Ораховца. Тамо, у мрклом мраку чекало га је готово цело село окупљено испред парохијског дома. Припадници Кфора пентрали су се на кровове својих возилима покушавајући да таму разбију јаким светлима батеријских лампи. Као домаћин дочекао га је отац Миленко. У трпезарији парохије, Патрика су мештани тапшали по рамену, љубили, честитали… Отимали се у чијој кући ће да преспава. У надметању, ваљда што је био најгласнији, победио је Божа, који је срећан отрчао да јави жени да распреми кревет и угреје собу за Патрика. Отац Миленко после вечере очита молитву. Француз Стефан се, као и остали, прекрсти.

- За мене је Србија прва земља поред моје нације. Заиста се осећам као да припадам српском народу - прича Патрик, признајући да не зна напамет француску химну, али да зна одлично све речи песме „Тамо далеко“…

- Мислим да су Срби људи које је немогуће поробити. Људи који воле слободу и који се за њу боре. Мислим да ако је Европа данас слободна то је захваљујући српском народу, јер су се увек борили против сваког облика фашизма - објашњавао је он даље зашто се заљубио у Србе.

За Дечане је, прича он, посебно везан зато што се ту први пут у животу осетио као прави хришћанин.

- Прве контакте са Србима имао сам 1993. године када сам као лекар француске војске у саставу Унпрофора стигао у Крајину, тачније на Банију. Тамо сам видео истину о српском народу. Тако је и настала моја потреба да им помогнем - објашњава он.

Патрик каже да није могао да заборави Србе ни када му је истекао мандат у међународној мисији. Године 1998. дошао је као добровољац на Космет и радио у пећкој болници као лекар. Оно што је видео, само је, каже, додатно појачало његову одлуку да примим православну веру, и то управо у Дечанима на Космету.

У Дечанима је на Светог Саву прими и прву причест. Рођен у малом граду на југу Француске, у близини Монтељеа, овај човек, лекар, токсиколог по струци, каже да ће наставити да се бори да истина о српском народу изађе на видело, а један од тих начина биће и књига о Космету коју би ускоро требало да изда.

На растанку, додао је да се нада да ћемо се идуће године, када буде славио славу коју је на крштењу прихватио за своју, Свети краљ Стефан Дечански, поново видети на Космету.

Аутор: Бранкица Ристић

Од Марка је остануло Мари

Канађанка Марлеј Лежер након смрти супруга Даниела, српским повратницима у Доње ливањско поље, где је службовао као наредник Сфора, обновила школу, амбуланту и порушени храм Свете тројице

Бањалука – Седма је година како су Миле, Илија, Стеван, Петар, Милан и Лука кренули пут Доњег ливањског поља како би дедовини вратили живот. Дању би се скривали по шумама, а током ноћи силазили у села и чистили родна згаришта припремајући их за повратак и живот бар мало достојан човека. А живот, и те како достојан човека, улепшали су им њихов Марко и његова супруга Мара.

Марко је заправо био Марк Даниел Лежер, наредник канадског батаљона Сфора који је, првог дана када је видео српске повратнике, са пушкама на готовс привео Луку и његове пријатеље који су се вратили у завичај.

– Мислио је да смо ми, у најмању руку терористи. Али када смо се представили, све је кренуло другим током. Марк нас од тога дана више није напуштао. Сваки дан је навраћао. Саосећао је са нашим патњама, донео нам је кревете и шпорете, дао нам је и транзистор на соларну енергију... Зближили смо се до те мере да је Марк са нама и рушевине рашчишћавао. Посебно је био радостан када смо се коначно уселили у разрушене куће – прича Лука Давидовић.

Кад год би ишао на одсуство кући у Канаду причао би својој породици, пријатељима и свима које је сретао, како у Босни, поред друга два народа, пате и тешко живе и Срби.

– Причао би им и о непријатностима на које наилазимо. А они? Нису му веровали пошто су тамо у Канади, о Србима чули све најгоре. За многе од њих били смо само злочинци и убице. Марк их је разуверавао и у томе успео – наставља Лука.

А онда – трагедија. После двогодишње мисије у Босни, Марк одлази у Авганистан. Тамо гине. Ракета, испаљена из америчког авиона, грешком је погодила транспортер у коме су били Марк и његови војници.

– Када смо чули за то, упутили смо телеграм саучешћа његовој супрузи Марлеј. За нас је она била Мара. Мало касније она у Канади оснива фондацију која почиње да прикупља новац намењен српским повратницима у Доње ливањско поље – прича Петар Вујановић један од шесторице првих српских повратника у овај крај.

Од тада је средствима фонда који носи Марково име, у Врбици, једном од девет српских села Подинарја, финансирана изградња и обнова месне школе и амбуланте. Пошто деце српских повратника нема, школска зграда постала је парохијски дом.

– Марлеј потом обнавља и три пута рушену цркву Свете тројице, изграђену поткрај 19. века. Током последње посете Подинарју, обећала је да ће купити и звона за цркву. Доћи ће опет међу нас – опет ће Лука.

Љубав Лежерових и српских повратника у Доње ливањско поље никако се не гаси. Електронска пошта и контакти путем канадске амбасаде у Сарајеву, то потврђују. Марк и Марлеј односно Марко и Мара део су свакодневице српских повратника и незаобилазна тема о хуманим људима.

– Био је са покојним Марком и неки наредник Пол. Кад год би дошао код мене увек би се загледао у икону светог Јована која је стајала на зиду. Када сам га питао зашто га то толико интересује рекао је да му је деда у Канаду давно дошао из Горњег Милановца. Радио је као рудар у Канади и, каже Пол, славио Јовањдан – радосно ће на крају Лука Давидовић.

Данас у Бојмутни, Врбици, Богдешима, Челебићу, Чапразлијама, Прову, Сајковићима, Губину и Радановцима, селима Доњег ливањског поља, има око 350 Срба, од око хиљаду и по колико их је било пре рата.

Славиша Сабљић

Предходна страна

Штампа