Може ли Србија попут Сејшелских
оства
Председник и демократија
Грађани
Србије,
поштовани предсједниче Србије - господине Тадићу,
 Прије пар мјесеци приказан је на ТВ Београд интервју са господином (не
сјећам се његовог имена) који је својевремено био предсједник Сејшелских
Острва. У тој земљи, након добијања независности, били су организовани
избори за предсједника Државе. Била су два „противника“. Господин који је
интервјуисан добио је нешто изнад 50 % гласова, а његов „противник“
нешто испод 50 %. Побједник је одмах рекао: „Нећу и не могу да владам
Државом која је подијељена“ и његов „противник“ постао је предсједник
владе Сејшелских Острва!!! Земља је кренула ка просперитету. Знамо сви
каква је данас та земља.
Данас је Србија у сличној ситуацији као што је била и ситуација на
Сејшелским острвима прије тамошњих избора. И још горој. Можда у најтежој
у својој историји: подијељена политички, регионално, економски,
национално, и тд. + нападнута са свих страна да јој се територија смањи
и очерупа. Пола Србије тријумфује, пола тугује. Срби, због те ситуације,
са обе стране Дрине, са обе стране Уне, преко Баре, у Европи, и ко зна
гдје, такође, тугују. Противници се веселе. И они тријумфују. Једном
рјечју, тешко у души да теже не може бити свакоме ко воли Србију, ко у
њој једе хљеб, ко жели да она буде стабилна и просперитетна, која је
свјетионик свима који је воле, а у њој не живе.
А како да Србија оздрави, да се крене ка просперитету, да се све ово
врло брзо превазиђе, да се сви радујемо у цијелом свијету, да нема сеоба
и деоба, да побиједимо зло у душама наших непријатеља (што рекао отац
Тадеј)? То је Сејшелски модел, тј.:
Господине Тадићу, повјери мандат за састав Владе господину Николићу.
Тиме смо сви побиједили, сви се ујединили, сви смо радосни, весели, орни
да Србију поведемо ка просперитету, ка Европи, Истоку, Западу и Југу.
Другачије са нама тада прича цијели Свијет! И Косово је тада лакше
рјешавати!
Господо, ви који сте примили ову поруку, молим вас да је прослиједите
свим другим медијима (ако је не објавите у својим властитим), познатим и
утицајним личностима, челницима политичких партија, академијама наука, и
тд. и тд. - јер нисам успио да дођем до њихових е-адреса.
Молим Његову Светост, г-дина патријарха Павла, да нам, ако може (због
здравствених разлога), упути ријечи охрабрења и савјете како даље.
Е, да је било среће, као што је није било, па да цијели свијет види (па
нека је то и у изборној трци) како на Балкону Ноле стоји између Тадића и
Николића, а оба Кандидата дижу му руке у вис! Цијели поштени свијет би
се дивио тој сцени! И показали бисмо на дјелу шта је Србија и шта је
истинска Демократија!
Лука Видовић
Пензионер – Бијељина
Сенке око
Владе
Предлог за размишљање
 Треба
отклонити једну заблуду. То што Брисел није био вољан да са одлуком о
слању мисије на Косово сачека барем инаугурацију Бориса Тадића није, као
што се код нас мисли, знак „глупости” европских бирократа. Не –
Вашингтон је тај који Бриселу дахће за вратом, наваљујући да мисија ЕУ
што пре оде на Косово, како би послужила као правни основ за признање
независне државе Косово. А Брисел се није хтео супротставити, чак ни по
цену да Србија буде уздрмана.
О томе постоје докази, од којих је неке открио и лист који управо
читате. У вашингтонским белешкама у међувремену смењеног словеначког
дипломате, које је „Политика” недавно објавила, наведено је америчко
упутство Европи. Помоћник државног секретара Данијел Фрид каже свом
саговорнику, дипломати земље која председава Европском унијом, да за
Америку није најбитније колико ће земаља чланица ЕУ одмах по проглашењу
независности признати Косово. Најбитније је да на Косово што пре оде
мисија ЕУ јер ће она бити неопходни корак ка признавању независности.
Државни врх Србије још у децембру назвао је ту мисију актом угрожавања
суверенитета и уставног поретка земље. Скупштина Србије је то изгласала
и тиме обавезала коалициону власт у Србији, али наравно није утицала на
планове Брисела и Вашингтона.
Овде ваља цитирати нашег колумнисту Бранка Милановића, који је из
Вашингтона објаснио дилему пред којом ће се Србија ускоро наћи: „Потпуно
је ван памети разговарати о учлањењу у неку организацију која признаје
вашу територију као део независне државе”.
Можда. А можда и није ван памети, али о томе ће, у најмању руку, морати
да се, опет, изјасни Скупштина Србије. О разрешењу те дилеме се на
председничким изборима није одлучивало. Као што се није одлучивало ни о
томе да ли потписивање Политичког споразума који Брисел сада нуди
Београду значи признавање независности Косова, као што упорно тврди
премијер Војислав Коштуница.
Горан Свилановић, додуше, тврди да су сви грађани који су гласали за
Тадића самим тим исказали своје опредељење да Србија по сваку цену што
пре дође до ЕУ. Треба се, ипак, надати да председник Тадић није тако
уско протумачио широки фронт грађана који су заокружили његово име на
бирачком листићу. Као што у Николићевом табору нису све редом српски
националисти и антиевропљани, тако ни у Тадићевом нису сви спремни да
размене Косово за визе и стипендије студентима.
Западне агенције тумаче бриселски предлог као надокнаду Србији за скори
губитак Косова. Како год човек тумачио резултате избора, понуду ће и
највећи евроентузијасти тешко видети као великодушну. Имам предлог за
размишљање. Ако Оли Рен жели да нам олакша губитак Косова, можда би са
својим европским колегама могао да размисли о следећој надокнади:
катедрала Светог Павла у Лондону, Богородична црква у Паризу, црква
Светог Петра у Риму.
И, за добру меру, Ескоријал у Шпанији.
Смисао ове неозбиљне поруке је озбиљан. Предочити Европљанима кроз
њихову културу и традицију, емоције које спречавају Србе да буду
практични, модерни и лежерни када се ради о Косову.
Љиљана Смајловић
|
