Завера, непријатељи,
издајници: време је за
рехабилитацију речи које адекватно описују шта се догађа у Србији и око
ње
Евро-перфидија
и домаћа жутица
Др.
Срђа
Трифковић:
Свестан да ћу се рехабилитацијом тих речи изложити оптужбама за
призивање злих духова мрачних 1990-тих, то ипак чиним јер је адекватан
опис политичких збивања, на семантички неутралан начин, предуслов за
тачну дијагнозу и благотворну терапију.
 Милошевићева
деценија оставила је многе несрећне трагове на српској политичкој и
културној сцени. Један од тих трагова, додуше секундарног значаја, јесте
зазор учесника у јавном животу од коришћења извесних речи које имају
јасно значење и несумњиву употребну вредност у српском језику, али које
су на лошем гласу јер су биле прекомерно трошене и олако
злоупотребљаване у информативним програмима РТС-а и на страницама
Политике и Експреса пре петнаестак година.
Свестан да ћу се рехабилитацијом тих речи изложити оптужбама за
призивање злих духова мрачних 1990-тих, то ипак чиним јер је адекватан
опис политичких збивања, на семантички неутралан начин, предуслов за
тачну дијагнозу и благотворну терапију.
Само деидеологизацијом српског политичког дискурса можемо на
одговарајући начин описати оно шта се са Србијом и око ње догађа
протеклих месеци.
Као прво, имали смо на делу ЗАВЕРУ администрације Сједињених Држава и
лидера Европске Уније и њених водећих чланица да „на овај или онај
начин" (како рече Кондолиса Рајс) створе независну државу Косово.
Збивања на релацији између Вашингтона, Брисела, Приштине и престоница
појединих земаља-чланица ЕУ делимично су нам позната захваљујући сада
већ бившем директору политичког одељења Министарства иностраних послова
Словеније. По формалним и супстантивним критеријумима та збивања
класичан су пример ЗАВЕРЕ, тј. тајног удруживања и дволичног деловања
зарад остварења илегалних циљева
Уротнички карактер понашања једног Данијела Фрида („нека Косово прогласи
у недељу, да Руси закасне са захтевом за састанак Савета безбедности")
неупоредиво је доказивији од, рецимо, натегнутих хашких оптужница које
Србе терете за „злочиначко удруживање" у циљу стварања тзв. велике
Србије.
Америчко-бриселска урота уперена је не само против Србије, Русије и оних
земаља ЕУ које се противе независности Косова. Као што указује
децембарска изјава Карла Билта о очувању „пуког привида"
међународно-правне утемељености политике ЕУ, урота је пре свега уперена
против темеља светског правног и политичког поретка, па самим тим и
против мира као таквог. Реч је о злочинима подложним нирнбершкој
оптужници.
Као друго, имали смо на делу НЕПРИЈАТЕЉЕ српске државе и српског народа
који су наведену заверу детаљно ковали и систематски спроводили.
Тежња за одвајањем дела суверене територије државе једног народа у циљу
доделе те територије другој држави и народу, еклатантно је НЕПРИЈАТЕЛЛСКИ
чин. На њега се кроз историју легитимно одговарало свим расположивим, па
и војним средствима. Сви поборници независног Косово ипсо фацто
српски су непријатељи. Они су српски непријатељи у вредносно строго
неутралном смислу тог термина, баш као што су и поборници доделе
Судетске области Трећем рајху септембра 1938. били објективно чешки
непријатељи.
Као треће, имали смо на делу ИЗДАЈНИКЕ унутар српског политичког
естаблишмента, који су у дослуху са наведеним иностраним завереницима
и непријатељима систематски уговарали и усклађивали низ потеза – а
све у циљу остварења сопствених политичких циљева, који су од починилаца
прихваћени као априорно нераскидиви од туђих интереса.
„Издају" у вредносно неутралном смислу дефинишемо као криминалну
нелојалност земљи од стране њених држављана који својим деловањем
угрожавају њене државне и националне интересе. Уколико је то деловање
спровођено у дослуху са спољним непријатељима те земље, реч је, пак, о
велеиздаји.
Конкретних примера понашања и деловања које у најмању руку
prima facie
потпада под ове дефиниције, има на претек:
1.
Сазивање председничких избора у критичном тренутку за земљу, без
консултација са коалиционим партнерима или њихове сагласности, али зато
у дослуху са Бриселом и Вашингтоном.
2.
Темпирање потписивања ССП-а, у договору са истима, за 28. јануар: измећу
два круга избора, а у циљу манипулације изборног тела.
3.
Инсистирање на потписивању ССП-а, пре него што га је Холандија
осујетила, упркос томе што би тај чин био у супротности са скупштинском
резолуцијом усвојеном месец дана раније.
4.
Усрдно упућивање молби представницима једне изразито непријатељске
велике силе да се приштинско проглашење независности одгоди, зарад
остварења циља из тачке (3).
5.
Прихватање ад-хок произведеног и суштински безвредног супститута за ССП
са захтевом да буде сместа потписан, упркос тада већ познате одлуке о
слању илегалне мисије ЕУ.
6.
Изазивање политичке кризе у земљи и паралисање институција у тренутку
непосредно предстојећег једностраног проглашења независности, опет зарад
потписивања истог документа који је од стране завереника и
непријатеља отворено смишљен да би се Срби приволели да „потпишу
нешто, ма шта".
Плус
ça change,
плус
c'est la même chose;
вукови звања мењају али ћуд никако. Наведено понашање само представља
наставак одавно уходаног манира.
Присетимо се да је астријски канцелар
Гузенбауер тако пролетос изјавио да „тренутно радимо са нашим
пријатељима у Србији, Борисом Тадићем и његовим људима, да се примени
суштина Ахтисаријевог плана" о будућем статусу Косова. „Његови људи"
подразумевали су Вука Јеремића, наравно, који је тада био Тадићев
саветник. Деманти из кабинета г. Тадића није одагнао сумње, а уследила
је и оставка Леона Којена чим је са гађењем сазнао за именовање министра
иностраних послова. Неко је
лагао: или Тадић, са тврдњом
да никакви разговори нису вођени ван оквира државне платформе, или
аустријски премијер.
Додатно светло на решење ове „дилеме" баца чињеница да је 18. маја 2005.
Вук Јеремић у Вашингтону сведочио о Косову пред Спољнополитичким одбором
Представничког дома америчког Конгреса, да би потом у неформалним
разговорима са својим америчким домаћинима прихватио отцепљење Покрајине
као свршен чин који само треба што безболније представити Србима. Као
што сам шест недеља касније навео у Политици, рекао им је „да је
независност неминовна и да је најважније наћи формулу да се то спроведе
на начин који би спречио превелики политички добитак за радикале".
Као и сви фанатици, ови људи су непоправљиви. Њихов мит о „Европи"
представља одраз исте оне тежње за есхатолошком пречицом ка
инстант-бољем-сутра која је мотивисала комунисте све тамо негде до краја
1940-тих. Тај мит, као и онај претходни о Првој земљи социјализма,
неподложан је критичкој анализи. Свака сумња у неминовност без
алтернативе доказ је отпадништва.
Непријатне истине – о глади у Украјини 1932-33, о московским процесима
1937 – порицане су исто онако хистерично онда као и све сумње у
економске, социјалне, културне, или демографске експерименте ЕУ данас.
Као и компартијски фанатици онда, њихови плаво-жути потомци своју издају
сопствене земље и народа поимају као хвале достојан доказ сопствене
зрелости и дораслости изазову времена.
Постнационални фанатизам евроинтегратора прикрива се током данашњих
изборних кампања причом о живљењу-као-што-живи-сав-нормалан-свет,
завијоре се национални симболи, а корифеји „невладиног сектора" се мало
склоне у страну. На исти начин, бољшевички жар њихових претходника –
уочи и за време грађанског рата који су изазвали – био камуфлиран
реториком о Мајци Русији и фразама о укидању пореза.
У оба случаја, према српском бирачком телу данас присутан је исти презир
као према српском топовском месу онда. Барем једном недељно намеравају
да му тријумфално саопштавају најаве господе Оли-Хавиера Рен-Солане и
њима истоветних клонова да ће најдаље до краја године (која год да је!)
бити парафиран споразум о најави потписа предуговора о условној намери
прелиминарног придруживања Србијде кандидатима за надзирани приступ
чекаоници „Европе".
И данас се, као и онда, уз фанатике шверцују хохштаплери, комбинатори,
опортунисти и хуље. Онда су тежили УНР-ином џипу и дипломатском
магацину, а данас теже наставку приватизације која им је већ донела лепе
дивиденде. Облио их је хладан зној после прве рунде председничких
избора, када је на тренутак изгледало да им „њихове" бриселске милијарде
и домаћи милиони могу измаћи, али сада бахато мисле да су опет своји на
своме. Странку којој све дугују, тај добро уходани механизам пљачке
изнутра и издаје споља, већ виде на курсу млевења „народњака" – ако
треба и уз помоћ црног ђавола, тј. радикала – баш као што су њихови
црвени претходници били спремни на пакт са црним ђаволом августа 1939.
јер циљ оправдава средство.
Коалиција из маја 2007. никада није имала много смисла. После свега шта
се десило, сви изговори за њен опстанак су отпали. Та је коалиција данас
гротескно шизофрена у Јанусовски непомирљивој двојности својих
„партнера".
Са иностране осматрачнице незахвално је процењивати или препоручивати
која је алтернатива боља и којим путем до ње треба доћи. Одговорно
тврдимо, међутим, да је и лоша алтернатива (нпр. у виду скорих избора)
боља од наставка статуса кво. А на тим изборима странке и лидери којима
је стало до спаса Србије и до опстанка политичке опције коју заступају
имаће дужност и обавезу да брутално, без резерве и остатка, народу
саопште целу истину о Завери, Непријатељима и Издајницима.
Др.
Срђа Трифковић
|
