Предходна страна

У шиптарској побуни и нападу на Србе у Митовици је 1903. године убијен и руски Конзул Григорије Степанович Шчербина кога је Русија тамо посла да утиче на Турску власт и спречи сталне нападе и злочине над Србима
 

Убиство конзула Шчербине

Историја на Космету као да се понавља. Актери злочина над Србима су опет они исти Арбанаси, касније Шиптари а данас Албанци (име су мењали према потреби) само су се заштитници и подстрекачи тог насиља мењали. Некада Турци, данас Американци, а једино је Беч задржао континуитет антисрбизма

Због словенског порекла и православне вере, Србима је било најтеже од свих околних народа у времену откако су изгубили своју стару државу. Ипак, најтеже им је било на Косову, јер Шиптари су од Турака добили повлашћени статус у односу према Србима због сталних покушаја Срба да се ослободе. Стање на размеђу деветнаестог и двадесетог века постаје неподношљиво. Дипломатија српске државе покушава да бар донекле ублажи невоље својих сународника, али то остаје без ефекта. Представници Русије могли су на том плану да учине више, јер иза њих стоји ауторитет моћне државе.

У последње време и бечка влада се нашла у улози заштитника шиптарских силника. Страх од утицаја српске државе на њихове поданике чини да се аустријски и турски интереси донекле подударају. Ипак, толика умешаност Аустрије на Косову не оставља Турке равнодушним. Мешетарења Беча по Косову позната су и султану, који „није одрицао да у томе прст има и једна страна сила која преко својих тајних агената то ради“.

Долазак конзула
За стање на Косову донекле је заинтересована и руска дипломатија. Поред конзулата у Скопљу и Призрену, одлучено је да се отвори и конзулат у Митровици. Званично то је учињено седмог маја 1902. године. За конзула је именован Григорије Степанович Шчербина. Он је уживао углед стручњака за балканска питања, а искуство је стекао радом у Цариграду, Цетињу и Скадру. Већ током рада у Скадру истакао се својом заштитом Срба од шиптарског насиља. Још пре ступања на своју дужност у Митровици изјављивао је да ће „свим силама настојати да заштити српски живаљ у додељеном му делокругу, да ће при томе међутим, морати бити веома обазрив, нарочито у прво време, докле унеколико утврди свој ауторитет“.

Према Митровици Шчербина креће преко Рима, Петрограда и Цариграда. Турцима и Арбанасима стало је да се долазак новог конзула што више одужи. Са Србима је потпуно другачије. Притиснути насиљем, са доласком Шчербине очекују олакшице. Зато српски изасланик у Цариграду настоји да он што пре крене, јер „његово скорије присуство тамо народ српски очекује као озебао Сунце“. Да би се то решило, требало је да прође неколико месеци. Шчербина за Митровицу из Скопља креће 26. јануара 1903. г. Због ровитог стања у околини Порта је предложила руском изасланику да Шчербину и за извесно време позове у Цариград. Тако је Зиновјев већ постао забринут и за живот свог конзула:“Сиромах Шчербина, положај му је заиста незавидан, али као добар војник мора да издржи тамо као на мртвој стражи... Ако Шчербина погине, Срби треба да га причисле у своје свеце“.

Конзулат је отворен тек почетком марта. Бројне делегације Срба посећују Шчербину и саветују му да се „причува и својим шетњама по вароши не излаже опасности“. Од њега се чуо и овакав одговор: „Нисте ви Срби срећни да ја погинем. Моја смрт донела би вама слободу“. Чим је дошао као искусан човек, одмах се прихватио посла и почео да шаље извештаје. На лицу места могао се конзул уверити шта Срби доживљавају. Без насиља не могу да прођу ни погребне поворке. Опасност је висила у ваздуху. Припреме Шиптара за напад на град биле су очигледне. Први талас беса се сручио на Вучитрн, а онда долази ред на Митровицу. Шчербина је стигао да јави о арбанашкој опсади Митровице. Стање Срба је било очајно: „Говорило се да војска нема наредбу да пуца и да ће Арбанасе пропустити у варош, где би их једва дочекали митровачки Турци, спремни да нападну и изврше покољ Срба и протеривање руског конзула. Због тога су се Срби, чији су домови слаби, склонили по тврђе зиданим кућама да би се тако удружени могли боље бранити“. Митровица је нападнута 30. марта поподне. Дошло је до сукоба са турском војском. Током окршаја Шчербина је на положају и прати ток борбе „презирући све опасности и не водећи рачуна о томе...“. Зна се како је Шчербина провео следећу ноћ: „Покојни Шчербина је целу ноћ провео на ногама. Ишао је од куће до куће и тешио Србе да се не плаше. Све што је било заплашено и што није могао задржати од бекства, смештено беше у руски Конзулат, а децу је и сам носио на рукама, па их је склањао у своје одаје да се не плаше“.

Следећег дана шире се вести о поновном нападу на град и конзул са пратњом креће у обилазак положаја. При повратку, у близини Железничке станице, бива рањен од каплара турске војске хицем у леђа, што довољно говори о менталитету нападача. Атентатор свој поступак у почетку правда жељом за осветом, јер је претходног дана тобож погинуо један његов рођак. Каснијим испитивањем дошло се до сазнања да је то урађено по наговору.

Рањени Шчербина је пренет у конзулат и убрзо је пао у грозницу. Турци све чине да ублаже стање. Послати лекар дуго путује до Митровице. Из Србије је, по наредби краља Аклександра, упућен у Митровицу др Војислав Суботић. Док се Турци и Шиптари плаше последица атентата, бечки агенти и даље подстичу на сукоб: „Ако умре Шчербина, то није ништа. Цар ће платити одштету 8.000 лира. Русија неће да ратује због смрти једног конзула, јер за рат и није спремна“.

Српске новине су пратиле здравствено стање Шчербине. Има у тим извештајима и ведрине, више као производ жеље, него стварног стања. Атентат је био повод да се разговара са врхунским стручњаком за питања Балкана, Јованом Цвијићем који је Шчербину знао од раније. О његовом знању српскога језика каже: „Српски лепо говори са нешто руског нагласка“, а затим додаје: „Шчербина необично воли Србе. Више пута сам мислио где се та и таква љубав зачела у њега. Чини ми се да ће то бити у Скадру. Они Срби тамо су красни, народ старог типа и карактера, готово заборављени и ваљда у првом реду топло словенско сажаљење је овога честитога Руса учинило да заволи Србе“.

После десет дана агоније, Шчербина умире. Српски изасланик у Цариграду Сава Грујић тим поводом сећа се оног шта је претходило овом догађају: „Шчербина је морао на наше наваљивање да се крене на своју опасну дужност, јер је очајно стање нашег народа у Старој Србији његово присуство неопходно захтевало. Господин Зиновјев, упућујући Шчербину у Митровицу, тада ће ми као у шали рећи... да он иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у своје свеце, ако би га Арнаути убили. Нажалост, ово се предсказање брзо испунило и Шчербина ће доиста у спомену српског народа стати у ред осталих његових косовских јунака“. После смрти говорило се да су његовом крвљу преливени гробови косовских јунака Обилића Милоша, Косанчић Ивана и Топлице Милана.

Смрт Шчербине косовски Срби су доживели као националну несрећу. На успутним станицама приликом превоза конзуловог тела масовно су улазили да му и мртвом укажу поштовање. У Скопљу су га дочекала 24 српска свештеника. Званични пратилац био је руски јеромонах Арсеније из ћелије Светог Јована Златоуста са Свете Горе у својству заступника игумана манастира Високих Дечана, којима тада управљају руски монаси. За разлику од свога сабрата по крви и послу, некадашњег конзула у Призрену, такође познатог заштитника Срба Ивана Јастребова, који умире у Солуну и жели да ту буде сахрањен, Шчербина је пренет у родни Чернигов и тамо је сахрањен тринаестог априла 1903. године. У почетку се веровало да ће бити сахрањен у Светој Гори.

По црквама у Србији одржани су парастоси конзулу Шчербини, а затим издата и споменица посвећена његовој успомени. Срби из Старе Србије и Маћедоније покојном Григорију Степановићу Шчербини 20. априла 1903. године. Београдски митрополит почиње своју беседу речима Јеванђеља: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,13). Помен Шчербини у Бечу био је повод за српске студенте да пред станом слависте Јагића протестују и изразе незадовољство његовим писањем о Србима. Долази полиција и са ухапшенима брутално поступа. Било је и говора да се Шчербини подигне и споменик у Београду, али од тога се није кренуло даље.

Говор одржан на 40-дневном парастосу износи тешко стање Срба Старе Србије. Иако је одржан пре више од сто година, звучи савремено: „Србинове се светиње руше и обесвећују, да би се повредили најнежнији осећаји верски и национални... У самој Рашко-призренској митрополији порушено је преко 40 манастира и 290 цркава... Огњиште се раскопава, а имовина насилно отима само зато да би се Србин нагнао да напусти колевку своју и земљу отаца својих па да бега у туђину...“.

Од људи који су сарађивали са Шчербином и ценили његово познавање Арбанаса остало је сведочење: „Делио је Арнауте на две групе: муслимане и римокатолике. Првој групи су припадали сељаци и са њима је Шчербина увек био задовољан. Извором зла он је углавном сматрао Арнауте римокатолике, у које спадају трговци, занатлије и чиновници, и уопште варошани. Ова група највише сеје ненавист и непријатељство. Несумњиво је то да Арнаути римокатолици не раде самостално, него под туђим утицајем“. Очигледно је да Шчербина види у њима само испружену руку Беча.

Цетињска штампа је писала о раду Шчербине у Скадру и о његовој заштити тамошњих Срба: „Православно село Врака, будући опкољено и притешњено са свих страна Арнаутима, није могло држати своју црквицу како треба. Шчербина је снабдео ту цркву свим нужним стварима и често пута је Враку посећивао особито у недељне дане... Кад је народ чуо да он из Скадра полази, свакоме је било жао. Многи његови пријатељи, знајући на какво опасно место полази, саветовали су га да се тамо боље чува него у Скадру, а он им је то одговорио: ‘Српски  народ није тако срећан да ја као руски конзул у Митровици погинем’“.

Штампа бележи још један пример старања Шчербине за православне: „У Елбасану налази се у селу Шпата око сто православних кућа, али они нису смели јавно исповедати своју веру, те не знајући шта да раде, хтели су да се предају под заштиту римског папе. Кад је то Шчербина чуо, пошао је право код њих, те учинио да они и даље остану православни и слободно своју веру исповедају“.

Конзул Шчербина није једина жртва безакоња у овим областима. Неколико месеци касније, у Битољу гине конзул Ростовски. У приликама кад се Русија спрема за ратовање на Далеком истоку, није могла да се одлучније заложи за заштиту свог особља на Балкану, што Беч не пропушта да искористи. Успева да косовску област изузме из подручја захваћеног реформама турске власти и тако омогући даље несметано бујање насиља над Србима. И тад су међународни чиниоци водили рачуна о шиптарском бесу као нечем од чега треба стрепети: „Арнаути су ионако јако раздражени, па би ово могло изазвати разне неприлике“.

  Штампа