Предходна страна

Србија је подељена на ону уплашену и на ону која плаши

На шта паде кућа Петровића

Србија је подељена на ону уплашену којом влада страх, и на ону која плаши. Ону у којој њене вође владају страхом и уценом, мада су и вође преплашене али само за себе и своје интересе те своје приватизационе пљачке. Они тако препаднути воде Србију која у страх утерује све остале.

Избори су завршени, избори почињу. Само сада у још дубље и више подељеној Србији. Војводина и Београд су прегласали централну Србију и Космет. Муслимани, Мађари и неке друге мањине су се ујединиле око Бориса Тадића, а Срби се поделили. Албанци су бојкотовали изборе. Све снаге су употребљене да се за други изборни круг мобилишу млади, али само у два велика града. За остале никог није брига. И млади су подељени. Старост и зреле године су проглашене срамотом и бруком, сама чињеница да је неко у годинама била је подозрива. Јасно је да ће сваки наредни председник морати да обезбеди двотрећинску подршку у српском бирачком телу ако хоће да победи без подршке мањина.

Наравно, нико не запажа чињеницу да Албанци овога пута нису били део бирачког дела Србије. Они се припремају за нешто друго, али то Срби не примећују. Они би у Европску унију па нека кошта и 15 одсто територије и још 5 одсто приде и још персонална аутономија за Мађаре у Војводини и још понешто...

Нашим аналитичарима и неким несретним професорима који се издају за стручњаке, попут оног несретног Јове Бакића који се просто "упљује" од мржње према Коштуници, па, мученик, не види ништа друго, не пада на памет ни да региструју ову појаву бар на нивоу чињеница. Влада страх да просто уочавање овог факта не буде основ за најгоре оптужбе. Уосталом, кад видимо какве професоре имамо онда је јасно зашто добар део њихових студената мрзи и Србију и српски народ и зашто им је знање тако крхко, а незнање острашћено.

Србија је подељена и на ону уплашену којом влада страх и на ону која плаши. Ону која влада страхом и уценом, тачније њене вође, такође су преплашене али само за себе и своје интересе те своје приватизационе пљачке. Они тако препаднути воде Србију која у страх утерује све остале. Тек у овој најгорој од најгорих кампања постало је јасно да су прави власници Србије њен гувернер, директор трезора и неколико функционера владе. Они дају и узимају милионе евра, они одлучују колико ће грађани или неће добити пара за своје акције, колике ће бити итд. Они су јавно признали да је све што су они у ових осам година власти "створили" обичан провизоријум који почива искључиво на бескрупулозној продаји свега што су генерације Срба стварале кроз векове и политичкој самовољи.

Србија је и даље у ситуацији у којој се одржава једна потпуно неодржива ситуација да убедљиво најјача политичка странка не носи никакву одговорност за вршење власти. Она се унапред ширењем потпуно ирационалног страха искључује из власти што ће Србију чинити трајно нестабилном, а они који их прегласавају остају већи дужници неком антидржавном захтеву и ЕУ и мањина него самој Србији.

Посебан случај када су председнички избори у питању су Војислав Коштуница и његови сарадници и саветници. Они су урадили дословно све да победи Тадић, режим на чијем челу је председник владе је учинио све за Тадићев избор. Све су одлуке владе и сва активност министара биле укључене у Тадићеву кампању. Сви медији, сви потези, сав потенцијал јавног сервиса. "Лидери" Срба у расејању од дичног Додика, коме је Коштуница дао национални и људски педигре, агитовали су пуном снагом против Николића. Чак се влада у само предвечерје избора позабавила "белом кугом", рађањем и трудницама. Сав погон власти радио је пуном снагом за Тадића. Коштуничини најближи пријатељи и политички саветници су дефиловали, са својим пристанком, кроз спотове Бориса Тадића, агитовали за њега. И заиста онда остаје необјашњиво зашто га није и изричито подржао.

Урадити све могуће и немогуће, дозвољено и недозвољено за Тадића, а изриком га не подржати то одиста могу само ДСС и Коштуница! Ко ли их то научи? Просто се не усуђујем да то припишем његовом "трусту мозгова и саветника", за то се надахнуће морао побринути неко далеко виши, већи и паметнији.
Али, сва ова и читав низ других питања не заокупљују наше политичаре и новинаре те њихове директорске и уредничке налогодавце, све су се снаге и очи упрле у потписивање Политичког споразума који је понудила ЕУ. Прво, такав документ у класификацији докумената у ЕУ не постоји, нема га у номенклатури и не може се ни завести у Ренов и Соланин деловодник. Друго и важније, тај "документ" је нешто лошији од Закључака ССРН из месног одбора Крушчића из 1972. године. Ту су неки студенти, "радне групе", "неговање односа" и "остајање у блиском контакту". Ништа јадније, бедније и испразније скоро нисам видео. И то је Србију поделило? Ту се ломе копља, о томе се воде спорови, та шарена лажа се сматра нечим капиталним. То је одиста дно дна.

Када је после читања Резолуције Информбироа на седници Политбироа 1948. завладала тишина, први се за реч јавио, да прекине мук, Моша Пијаде речима: "Изненађује ме пре свега низак ниво Стаљиновог писма...". Било некад. И то на онакав документ онакве силе!
Што би рекао српски народ: "На шта паде кућа Петровића"!

  Штампа