| Политички коментари |
У
помен
мученички
пострадалом
ђенералу
Дражи
Михаловићу
који је у време другог светског рата писао управо о оном што нам се сада
догађа
Поводом великог
митинга у Београду
Данашњи митинзи за одбрану Космета много ме подсећају на митинге за
одбрану Космета из Милошевићевог доба. Овај београдски, централни,
одржан 21. фебруара, дође као онај на Газиместану, Видовдана 1989.
године. Само што је Милошевић окупио више људи. Говорило се - цели
милион. И што је, ипак, место било прикладније.
 Занимљиво,
само један човек је све ове године остао у првом плану: Емир Кустурица.
Није говорио на Газиместану, као данас у Београду, али је причао и прича
исту причу. Критиковали су га да подржава Милошевића, а сада ће га
критиковати да подржава Коштуницу, Николића, или кога већ. Истина је,
међутим, да човек разуме суштину приче.
А у суштини је све исто: велике силе отимају српску земљу. Истицање
политичара и њихових партија у први план није ништа друго до замагљивање
приче.
Пре
20-так година није се баш јасно знало за намере великих сила, па је бес
усмераван према хрватским и словеначким политичарима, који су подржавали
албанске сепаратисте. За улогу комуниста у том процесу знало се и онда,
као што се зна и данас, али је она некако скрајнута. Зато што би се
морало рећи ко се комунистима највише супротстављао. Због комунистичке
прошлости, и комплекса које она подразумева, то је политичарима
неизрециво. Супротстављали су се, дакле, српски војници и политичари на
челу са ђенералом Дражом
Михајловићем.
Овако
је, примера ради, писао Дража крајем 1943. године:
''Југословенски комунисти обећали су Косово Албанији да би привукли у своје редове и Арнауте против Срба. Ово обећање дао је Тито и исти онај жилави Хрват који удружен са Павелићем систематски истребљује српски народ у Лици, Кордуну, Банији, Далмацији, Хецеговини и Срему... Тито данас обећава Арнаутима славно српско Косово, понос наше историје, а сутра ће Јужну Србију обећати Бугарима, а Бачку и Банат Мађарима, да би Србе свели на Београдски пашалук''. Писао је и ово: ''Да би се овом злу једном стало на пут, наређујем: Прво, да се у целој земљи, у свим нашим покрајинама, прогласи: сви Срби на окуп у заједничку борбу против најопаснијег нашег непријатеља комуниста, у чијим се редовима налазе усташе и цео остали олош ове земље''. Шансе комуниста да победе Дражу биле су једнаке шансама Тачија да победи Павковића. Али, умешале су се велике силе. ''Посматрајући садање догађаје у земљи ми смо мислили да енглеска пропаганда не зна шта ради... Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока... Цео овај блок имао би форму комунистичку, или, како они кажу, партизанску ради легитимности пред савезницима'', писао је, још Дража. Према томе, и онда су једну паравојну терористичку групу велике силе ставиле изнад легалне војске и легалних политичких структура. Политичке структуре - скупштина и влада - ипак су радиле свој посао, настављајући тамо где је претходна генерација стала. Тражиле су да се на новој мировној конференцији Србима врати оно што је одузето на претходној, после Првог светског рата: излаз на море код Скадра Тада се на челу српске делегације налазио Никола Пашић. Рекао је да је српска војска 1912. године ослободила Скадар од Турака и да је морала да га напусти под претњом Аустроугарске. Црно-жуте монархије више није било, међутим, велике силе су зацементирале њене тековина. Велике силе биле су сложне и 1878. године. У минулом рату, српска војска је ослободила Косово од Турака. Под притиском великих сила морала је да се повуче, иако је свима било јасно да српском народу на Косову и Метохији прети геноцидни талас већи но икада. Према томе, има једна линија од краља Милана Обреновића и његовог најбољег дипломате Јована Ристића (1878), преко краља Петра Карађорђевића (1912), Николе Пашића (1918), Драже (1944) и Милошевића (1989), до Коштунице и Николића данас, као што има једна линија од Бизмарка и лорда Биконсфилда, преко Фрање Јосифа и Лојда Џорџа, Черчила, Рузвелта и Хитлера, до Клинтона, Буша, Солане и осталих. Боље је кад се зна да не почиње све 05. октобра 2000. Пише: Милослав Самарџић |
Предходна страна |
