Нада да тежак - али привремени -
губитак Косова, може да породи
Стварање истински народног и патриотског фронта
У вези с крајње критичним заоштравањем косовског питања, поставља се
једно иначе врло просто питање, како то да САД и ЕУ безбедносни експерти
не виде да политика коју они сугерирају својим респективним политичким
администрацијама, води потпуној безбедносној дестабилизацији прво
Србије, затим Балкана и вероватно чак и много шире.
Виђење Косова из украјинског угла
 Идеју
за ово питање дао ми је украјински недељник „Огледало недеље" у чланку
насловљеном Балканска игра са бакљама на бурету барута (09. фебруар
2008.).
Ефекат „експлозије бурета барута осетиће чак и они који за покрајину
(Косово) никад нису ни чули". Недељник истиче да ће независност Косова,
имати за последицу сличне проблеме у непосредном украјинском окружењу
као што су Придњестровље, Абхазија, Нагорно-Карабах и, нешто даље,
северни Кипар, па саветује да је "време да се сви који то нису учинили
определе у погледу позиције о Косову". Јер "буре", мада је сакривено,
"није деактивирано" и "данас многи покушавају да уцењују једни друге у
опасној балканској игри", пише украјински недељник, те додаје да "у том
случају није важно ко ће први принети бакљу". Како ће Албанци већ у
фебруару, после председничких избора у Србији, прогласити независност,
наставља недељник, многи у ЕУ се теше „надом да су Срби победом Тадића
на изборима" „прогутали удицу евро-интеграција у замену за Косово" али
догађаји у самој Србији сведоче „да се исход балканске драме неумољиво
приближава" и „да он неће бити једноставан". "У Бриселу су заборавили -
пише даље Огледало недеље - један не безначајан аспект: упућивање
(цивилно-полицијске) мисије не може бити обављено без сагласности
Београда" јер Резолуција 1244 Савета безбедности УН јасно прописује да
свако међународно присуство мора бити усмерено на то да "становници
Косова уживају пуну аутономију у оквиру федеративне Југославије, читај -
Србије".
Како ће „експлозија (косовског) бурета" погодити Украјину, овај недељник
није много сигуран, али је ипак узео оптимистичку позицију. Њу темељи на
изјави Кремља да ће се Русија супротставити намерама САД и ЕУ о
независном Косову искључиво одбраном међународног права, али никако
енергетским санкцијама против ЕУ. Формално је то вероватно тачно: неће
бити застој у испоруци руског гаса ЕУ што се Русије тиче, али да ли ће
испорука стићи до ЕУ, то не зависи од Русије већ од Украјине. Гаспром је
већ Украјини, за њен контигент гаса, наметнуо светске цене плус захтевао
је измирење заосталог дуга за гас од преко једне милијарде долара, па је
то натерало украјинског председника Виктора Јушченка да лично оде у
Москву. „Лопта" је, значи, у рукама Украјине: ако она пристане на
светске цене за свој гас и измирење дуга, ЕУ ће имати свој по већ
уговореним ценама; ако је, пак, супротно - нема од гаса ништа - ни
Украјуни ни ЕУ. Зато, наслућујући такав негативан обрт ствари по
Украјину, недељник заговара да је за Кијев најбоље, због могућих
последица, да формира своју позицију, како би „адекватно реаговао на
могуће изазове" (енергетика) и судбина својих трупа у оквиру Кфора које
су већ на Косову. Изгледа да је Јушченко свршио ствар с Путином. Обећао
је исплаћивање дуга и уверио овога да Украјина неће имати никаквих
страних војних база (НАТО) на свом тлу, јер би у противном, по Путину,
руске нуклеарне ракете могле бити окренуте и према Украјини.
За разлику од Украјине, ЕУ и САД нису песимисти
Што САД у својој империјалној зајапурености или не виде или неће,
свеједно, да виде - по опомени већ цитираног украјинског недељника - да
ефекат „експлозије бурета (косовског) барута осетиће чак и они који за
покрајину (Косово) никад нису ни чули", још се да донекле разумети, јер
ништа, значи, нису научили из свог ирачког дебакла, који је такође био
плод њихове империјалне занесености.
Чуди много, међутим, да ову опасну, сад већ
„va
bank“
- све или ништа - САД игру с Косовом, ЕУ није била у стању да растумачи.
А у њеним рукама је био и још увек јесте (мада за кратко - кад се овај
текст исписује - свега неколико дана) „адут“ да САД доведе, по Његошу, „познанију
права“. Само је ЕУ требало да каже: наша косовска мисија - да, али само
с новом Резолуцијом СБ УН у том смислу. Не верујем да би САД, на своју
руку, отварала још један нови фронт, јер баш ових дана отворено „кукају"
и
Гејтс
(одбрана) и Конди Рајс, да им је
неопходна помоћ, у смислу „топовске хране“, НАТО савезника у
Авганистану, јер и тамо, као у Ираку, све се јасније разазнају контуре
општег отпора већ шест година дугој САД агресији.
Чуди, дакле, поготову то што је и самој ЕУ јасно, да САД не желе да се
ЕУ уздигне политички, војно, економски и утицајно у светским размерама
до мере потенцијалног САД такмаца. Ето, Косово им је била прилика да
САД-у на дипломатски начин кажу - доста нам је вашег патерналистичног
односа - хоћемо слободу!
Исти однос ЕУ и САД према Сбији
Сличан патерналистички, пак, однос који ЕУ жели да избегне у погледу
САД, међутим, она намеће Србији. Истина, мора се признати, на један
финији, више цивилизован начин, у одређеним конкретним ситуацијама; на
пример, недавни избори у Србији.
Не као САД, на пример, у вези словеначког шестомесечног председавања
Савету министара ЕУ. Данијел Фрид, подсекретар Стејт департмана - како
су документовано објавили љубљански Дневник и београдска Политика -
мешајући се директно у оперализацију косовске политике ЕУ, буквално је
наредио Димитрију Рупелу, министру спољних послова Словеније, тренутно
председник Савета министара ЕУ, да мора да следи политику САД на Косову
и да је неопходно да Словенија прва призна његову независност. Ово је,
по мом мишљењу, због тога да би се „уживо" демонстрирало колебљивим
државама ЕУ али и шире - свету, да кад Словенија, један непристрасан и
непосредан, уз то, као република бившег СФРЈ, и отворени противник "геноцидног"
поступка Срба и Милошевића према Албанцима, прва признаје албанско
Косово, имплицитно се потврђује исправност садашњег САД става о њему.
 Уплитање
ЕУ у српске изборе - ради Косова
После горње диверзије, најзад на „финоћу" ЕУ уплитања у српске
председничке изборе. Као што се зна, ове изборе, насупрот коалиционом
договору владајуће коалиције о консензусном одлучивању а не
надгласавањем у влади и уопште, бесправно је прогласио за 20. јануар
председник Скупштине Србије Оливер Дулић.
Да је овај сценарио био усаглашен са ЕУ недвосмислено говори чињеница да
су се косовски Албанци „обавезали" да неће проглашавати независност до
после српских избора. Ову шиптарску „кооперативност" према Србији,
једино је могла ЕУ да извојује; Срби - никако. Била је она неопходна да
Тадић не би изгубио изборе, што би се сигурно догодило да су ови били „некооперативни“.
Опет као што је већ познато и предвиђано, први круг избора добио је Тома
Николић са 39.9%; другопласирани био је Борис Тадић са 35.4%. Тадић није
добио изборе али му је остављено да изборе, опет предвиђено, добије, као
што јесте, у другом кругу, 03 фебруара.
Једна погрешна ЕУ оцена
Било је за други круг још једно усаглашавање с ЕУ. Наиме, било је
предвиђено да се између првог и другог круга, тј. 28 јануара, потпише
између Србије и ЕУ Споразум о сигурности и придруживању (ССП) или, како
неко рече, улазак у пред-предсобље ЕУ.
Овај, међутим, акт имао је двоструку накану. Прво, требало је да
цементира Тадићеву победу - ето, ми само што нисмо ушли у ЕУ; - гласај,
дакле, за Тадића да би се то засигурно одмах и брзо остварило. Друго,
можда важније, била је то намера да се „свршеним чином“ - потписивање
ССП - торпедује Коштуничин ултиматум ЕУ по коме, ако би она отпослала
своју већ најављену мисију за спровођење од стране ЕУ „надгледану“ (по
Ахтисаријевом плану) независност Косова, онда би ЕУ имала да бира између
целовите Србије, с Косовом наравно, у свом чланству или ову мисију. Јер
би, у овом другом случају, потписивање ССП, значило прећутно српско
признање независност Косова од Србије. Да би иронија била већа, Србија
би уствари - по овом дијаболичном плану ЕУ - била прва држава која би
фактички признала његову независност.
Срећом по Србију, догодио се тад и холандски „вето" (без Ратка Младића у
Хагу, нема ССП) који је осујетио његово потписивање. Лично мислим да је
овај холандски вето био планиран од стране Брисела. Наиме, да је дошло
до потписивања, српска Влада би, због Коштиничиног напред поменутог
„ултиматума“ ЕУ, вероватно пала и као резултат све би дошло у питање:
Тадићева победа у тек долазећем другом кругу; могућа нова српска влада с
Николићем и Коштуницом док би то дефинитивно осујетило српски улазак у
ЕУ за врло дуго и неодређено време. Да би ЕУ ипак пред светом „опрала
образ" од неуспеха у погледу српских евро-интеграција, дошао је
холандски вето.
ЕУ план Б
Што се тиче ЕУ уплитања у српске председничке изборе, наравно, све до
сад речено не значи његов крај. Значи само да је контигентни план Б,
ступио на снагу. По њему, треба као прво и тренутно најважније Тадића по
сваку цену помоћи да добије изборе јер без њега отпадају све ЕУ „лепе"
жеље о Србији и Косову. Психолошки експерти ЕУ, тачно знају моменте на
којима ће се „истопити" карактер српских буржујских квази политичира и
квази интелектуалаца. Кад они виде стварност у тим ЕУ понудама, њихове
медије ће надати такву дреку у правцу тог циља, да ће мало ко бити у
стању да не поклекне пред тим медијским српским баражом.
Дакле, 28. јануара је пропао план о потписивању ССП-а. Истог дана,
међутим, понуђен је Србији Привремени политички споразум (ППС) да се
потпише по хитној процедури већ 4 фебруара, један дан после другог
круга. Мада је њиме стварно Србији понуђена, како неко рече - „магла" о
бољем и богатијем животу, инвестиције, школовање 500 студената плус што
у њему нису помињани ни Косово ни улазак у ЕУ - све је то ипак од Срба
прихваћено са дозом сумње, али оно што је изазвало преокрет код српске
буржоазије, то је обећање олакшање визног режима за путовања у ЕУ и
свет.
Мањине а не Срби одлучили председничке изборе
Где је на председничким изборима побеђивао Тадић а где
Николић
|
Све у свему, Тадић је победио Николића за око 120 хиљада гласова, од око
4,4 милиона изашлих на изборе - један неоспоран рекорд за српске услове.
Мада је ова Тадићева победа означена као српски „референдум" на питање
уласка Србије у ЕУ, избори стварно нису показали да је улазак Србије у
ЕУ, чак ни у општим размерама, пут коме, како се пропагирало, „нема
алтернативе“. Ако се, пак, критеријум ограничи на само Србе, онда би
изборе добио Тома Николић, што значи да би референдум о ЕУ за кога „нема
алтернативе“ био за свагда покопан.
Упитао би ме неко: где су чињенице? У целој Србији, као грађани Србије -
живи око 1 милион Мађара, Хрвата, Албанаца (ван Косова), санџачких
муслимана и других мањина. Под претпоставком да 70% имају право гласа, а
при изборној излазности од 66%, то чини око 450 хиљада мањинских
гласача. Како је највероватније да ни један од њих није гласао за
Николића, овај би без мањнских гласова имао предност над Тадићем од око
330 хиљада гласова.
Хтео сам рећи, да је у свету Србија ваљда једна једина истински
мултиетничка држава, у којој Срби чак и кад је реч о њиховим
највиталнијим интересима не могу да имају коначну реч. Хтео сам још
додатно рећи - једини Срби, приликом разбијања СФРЈ, нису „етнички
очистили“ своју територију, зашто су највише оптуживани.
Најзад, поставља се питање да ли је то фер? Дефинитивно - није! Шта би
требало урадити да би се отклонила ова аномалија бар кад је реч о
највиталнијим интересима? Пошто улазак Србије у ЕУ спада баш у такве, у
стварности заиста је реч о уставном питању да ли Србија може да отуђи
део свог суверенитета у корист неког другог ентитета - ЕУ, који је,
узето, јавно обелоданио да му је намера да помогне да се од Србије отуђи
15% њене територије. То се питање онда ставља на референдум на коме би,
поготову кад се ради о мањинама које су скоро 100% исказано
непријатељске према Србији, требало би им ускратити право гласа. А на
председничким изборима, али и на другим, ускратити у било којој форми
пропаганду којом се позива на измену уставности. У конкретном случају,
на садашњим изборима, да би и мањине могле учествовати на њима, Тадић се
не би у ни у каквој форми смео везивати за питање уласка Србије у ЕУ;
требало би, значи, обезбедити неку, дакле, врсту „изборне тишине“ по том
питању.
Кобна последица уплитање ЕУ у српске изборе
Да ли је тако бриселска ЕУ бирократија планирала или не, највећи
негативан учинак уплитања ЕУ у српске изборе јесте тај што су најважније
српске политичке институције, Влада и Скупштина, после Тадићеве изборне
победе, остале буквално узајамно блокиране. Србија је остала без власти
и то тачно у време кад питање Косова ушло у своју финалну фазу.
„Огромна“ (а видели смо да му победу нису донели Срби већ мањине)
Тадићева победа под слоганом „ЕУ нема алтернативу“, „понукала“ је (што
би рекли Хрвати) српске европејце да захтевају од Коштунице да сазове
седницу Владе да би ова, противно коалиционом "споразуму", надгласавањем
(ДС и Г17+ чине већину у влади) верификовала да је Тадићева победа,
уствари „референдум" о „евро-интеграцијама“, тј. и да она мора постати
службена политика владе без обзира на статус Косова. Коштуница, знајући
циљ те седнице, одбио је да сазове седницу, с образложењем да би
Скупштина требало да се састане најпре. Скупштински челник Оливер Дулић,
знајући опет да ће Скупштина са своје стране изгласати да Косово има
приоритет над „евро-интеграцијама“, одбио је да сазове седницу
Скупштине. Србија, дакле, сем Председништва Републике, остала је
паралисана. Значи, „лопта“ је бачена у Тадићеве руке. Претило се новим
изборима, падом Владе. Како је блокада Владе и Скупштине трајала неких
10 дана, а Тадић знајући да ако Скупштинап не проради, да он не може да
отпочне свој нови мандат без своје свечане Изјаве пред њом, најзад је
позвао Коштуницу и Дулића и, срећом, направљен је нов (изгледа
привремени) коалициони договор. Његове главне одредбе су: приоритет је
Косово, „евро-интеграције“ се не помињу, нити премијеров напред поменути
„ултиматум“ ЕУ. Било је дирљиво кад је потпредседник владе Божидар
Ђелић, иначе највећи поборник ових интеграција, изјавио да косовску
мисију ЕУ може да одобри само СБ УН.
После
17 фебруара Србији предстоје нова искушења и могуће - наде
Да ће овај компромис трајати кратко (неколико дана после 17 фебруара,
дан кад Шиптари проглашују независност) јасно је јер обе стране за
унутрашњу употребу настављају истом реториком као и раније: Тадићевци да
су „евро-интеграције“ најважније, Коштинца да Србија неће у ЕУ без
Косова. Све то указује да се дебата Косово / ЕУ не само, после сецесије
Косова, неће смирити већ ће добити нове, вероватно непожељне, облике. У
врло грубим цртама зато предвиђам следећи сценарио, који ће уследити
највише као последица Тадићеве опијености својом изборном победом под
слоганом „ЕУ нема алтернативе“.
Прво.
Пре или после биће расписани нови избори. Рачунају тадићевци да ће они и
парламентарне изборе засигурно добити, јер сад више нису „таоци" од
Коштунице наметнутог косовског синдрома па отворено заговарање
„евро-интеграције“ сигурно води у Европу. Кад су председнички избори
добијени упркос њему, онда је при следећим изборима, победа несумњива.
Друго.
Ови избори се морају добити јер постоје уставна ограничења (Косово је
неотуђиви део Србије), која не допуштају улазак Србије у ЕУ. Наиме,
садашња Скупштина је већ прогласила независност Косова ништавним.
Потребна је зато апсолутна парламентарна већина Тадићеваца, да би се ова
аномалија исправила. Јер да би се ушло у ЕУ, Србија, би морала да
прихвати њен захтев, по коме: са целокупним својим окружењем, укључујући
ту, дакле, и нову државу Косово, мора имати пријатељске односе.
Теоретски гледано то се никад не може десити, сем ако у овом конкретном
случају, ЕУ не начини изузетак, што би за њу био велики ризик и зато, у
овом моменту, цела та материја постаје непредвидивом.
Треће.
Оваква рачуница Тадићеваца, која ће се, највероватније приписивати
Коштуничиној „тврдокорности" у погледу неоспорне везе „евро-интеграција“
и „косовског питања“ ипак је резултирала губљењем Косова и сметњом
интеграцијама, засигурно изазива снажну реакцију тзв. „народњачког
блока" (ДСС - НС, Веље Илића и СРС Томе Николића), те отвара повољне
могућности њиховог успешног преузимања политичке иницијативе. Тадићева
страна је предвидела негативне последице губитка Косова, па су зато
његови људи, министар спољних послова, Јеремић, и министар одбране,
Шутановац, ишли да безуспешно мољакају америчког амбасадора да САД утиче
на Шиптаре да проглас једностране независности одложе за после српских
избора. Истовремено, мобилисали су београдске студенте демагошки
заведене обећањем стипендија у ЕУ, поменутим у непотписаном Политичком
споразуму, да отворено демонстрирају против Коштунице, а под слоганом
„Европа нема алтернативу“.
На све те нападе и изазове Коштуница је остао хладан и миран, упоран у
свом ставу безусловне одбране Косова и одбијања да у било ком виду
призна тамошњу нелегално проглашену „лажну“ шиптарску државу.
Једнострано проглашење независности Косова, 17. фебруара, уз свесрдну
помоћ и подршку САД и главних чинбеника ЕУ, било је ипак отрежњујући шок
за српску јавност, а истовремено и „испуцавање“ (као сапунични мехур)
главних Тадићевих политичких адута и тренутно тесно сужавање његовог
маневарског простора. Коштуница је и не хтејући већ преузео политичку
иницијативу. Он се, а не Тадић, 17. фебруара, срчано обратио грађанима
Србије, речима наде и охрабрења Мада у Влади, министри ДС и Г17 плус,
чине велику већину, Коштуница их у овом тренутку има под контролом. Јер
шта су Тадићеве опције у датим околностима?
1) Да толерише владу председника Коштунице и тако сачува постојећу
владину коалицију и део учешћа своје странке у власти;
2)Изазове кризу владе која може да има двојаке последице:
а) Владу Коштуница - Николић која може лако да обезбеди скупштинску
већину; и
б) Иде на нове скупштинске изборе, са великом вероватноћом да их,
заједно са својим другим про-европским партнерима, изгуби.
Нема сумње да сам Коштуница, у врло тешкој ситуацији Србије, за сада
вуче добре и мудре потезе. Али за успех његове опције на изборима - до
којих ће брзо доћи неминовном кризом садашње хетерогене и неприродне
владине коалиције - нужна је сарадња Николићевих радикала. А зато је
потребна, с једне стране, Коштуничина храброст да у такву „политички
некоректну“ коалицију искрено уђе; и, с друге, спремност и зрелост
радикала да понесу одговорност и државништво владања.
Тако, под срећнијом звездом дуго злосрећне Србије, губитак Косова
(надати се, привремен) може још уродити рађањем једне "народњачке" и
истински народне и патриотске коалиције.
Н. Љотић
Искра, 01. март 2008.
|
