Предходна страна

Српска посла - Брана Црнчевић о Шешељу у Хагу, демократама, као и Тадићевом европском путу

Гуливер међу патуљцима

„Јеси ли гледао“, питају ме они који су добар део ноћи провели гледајући судски Шешељ шоу у Хагу. Људи су с разлогом одушевљени начином на који се највећи вербални „злочинац“ у српској историји, баш као што је одлазећи у Хаг и обећао, поиграва са Хашким трибуналом.

Реч је Шешељево оружје он се сјајно брани речима од речи, јер му се и суди због речи. Час се смеши час отворено смеје док га сведоци тужилаштва и тужилац гађају својим, дуго припреманим, ћорцима. Шешељ отворено одбија да унакрсно испитује заштићене сведоке, оне који не показују лице и купују право да изобличеним гласом, као глумци у каквој инквизиторском руком писаној драми, играју своју страшну анонимну улогу.

Шешеља занимају професионалци, ти дуго тренирани сведоци оптужбе. Он је с великим задовољством вратио експерта за војна питања тужилаштва Хашког трибунала белгијског потпоручника Тунеса тамо где му је место, у белгијске потпоручнике. Вратио је командира тенковског вода у командире тенковског вода. Толико је уздрмао господина Тунеса да се овај, хтео не хтео, више није слагао ни са самим собом, а некмоли са оптужницом у чијој је служби. Шешељ би могао и више од тога, могао би и каквог белгијског генерала вратити у потпоручнике јер је градиво које су савладали експерти заиста труло и смрди на лаж.

Ипак, Шешељ шоу, упркос томе што се Шешељ поиграва са сведоцима, није забавно већ озбиљно историјско питање. После упокојеног Слободана Милошевића Војислав Шешељ је други Србин који је изборио право да се пред Хашким трибуналом брани сам. И то ради бриљантно. Тешко је после пет година безразложног тамновања сачувати довољно здравља и апсолутну снагу духа да у Хашком трибуналу, тој кројачници нове српске историје, приучене експерте вратиш у шегрте, а јадну оптужницу доказано учиниш још јаднијом.

Шешељ то чини неодољиво. Он хвата сведоке у договореној лажи, зналачки упозорава суд на сугестивна питања тужиоца, а та питања ваља да подсете сведока на постигнути договор са читалачких проба за ову представу и претвара тужиоца у човека који прима прекоре председника судског већа, све занимљивијег судије, Француза Жан - Клод Антонетија. То је и природно. Судија Жан-Клод зна све о Драјфусовој афери и учешћу Емила Золе у том процесу и, за сада, води процес против Војислава Шешеља, колико је то могуће, непристрасно.

Сведока тужилаштва Младена Кулића, капетана прве класе и бившег комунисте Војислав Шешељ је професорски надмоћно и правно ингениозно, свео на оно што јесте, на нулу. По ономе како се судија Жан-Клод Антонети понашао сва је прилика да сведочење Младена Кулића не може и не сме бити узето у обзир приликом изрицања пресуде Воји Шешељу. Упркос брижљивим припремама сведочење Младена Кулића још једном се показало да тужилаштво ради свој немилосрдни посао упркос истини.

Не зна се каква ће пресуда бити изречена Војиславу Шешељу. Било би логично да буде пуштен на слободу као невин човек. Али у пракси Хашког трибунала догодило се и да невин човек какав је Милан Мартић добије тридесет и пет година робије. Било како било, сигурно је да господин Војислав Шешељ, отмено и војводски, брани истину о свом народу и себи и да ће, сад или касније, бити пример у уџбеницима међународног права како се брани национална истина од договорене међународне лажи.

Због тога Србија не спава у ситне сате чекајући снимак са суђења Војиславу Шешељу. Било би лепо и поштено да се Шешељ ускоро врати у бољу и лепшу Србију од оне коју је оставио добровољно одлазећи у Хаг да се бори за истину о свом народу и себи.
 

Сујеверје и лукавост

Виђао сам се и повремено дружио с председницима Југославије, имао сам прилику да разговарам с неколицином мање-више председника Србије, могао бих доказати да сам упознао више од четири премијера српске владе, сретао сам на стотине посланика југословенског и српског парламента и признајем да је моје драгоцено искуство ретко и слабо употребљиво.

Гађали су ме братством и јединством, а ја сам видео да братство није јединствено, баш као што и јединство није братско. Не знам ко је први преминуо, да л’ братство да л’ јединство, али знам да леже у истом гробу. Јадиковао сам и у поезији и у прози за другачијом и бољом Србијом, и ево, још јадикујем. Давно сам, још под Брозом, утврдио да је тешко бити Србин, али касно. Чекао сам дан да се Срби, ако је могуће, врате у Србе, и ево, још чекам. Питао сам својевремено, у записима из Дуге, све своје синовце колико Србија треба да буде мала да не би била велика? И, ево то се градиво у ЕУ, у Хагу, и на другим местима, још проучава и утврђује. Српски „вирус“ проглашен је опасним за Европу и цео свет, и ево, вакцинишу нас упорно, а ја остајем међу Србима који одбијају да приме сумњиву вакцину. Кад нам је најтеже, неколико мојих пријатеља и ја заарлаучемо ону: „Радоване, сађи ...“, а неки нови и другачији Срби гледају нас као последње Мохиканце. Радозналци ме питају знам ли где је Радован, а ја кажем: „Побогу, човече, не знам ни где сам ја, а некмоли где је Радован“!

У међувремену, иду дани. Где иду, нико не зна. Демократори гадљиво описују прошлост гадећи се националних митова и других историјских глупости. Демократори су против старих историјских глупости, оне их ометају да се баве новим, свежим историјским глупостима. Стално утврђују колико им прошлост смета да смело закораче у будућност. Свети Лазар, у историји српски кнез који је у српској епској поезији заслужио царску титулу бранећи Косово, смета им више од провереног српског пријатеља Џорџа Буша, који Србији одузима Косово. И демократори повремено признају да су проглашењем независног Косова срушени основни принципи међународног правног поретка. Али, будимо реални, такав је однос снага у свету. Није наше да пореметимо однос снага у свету неразумним понашањем. Лукавом дипломатском политиком, верују демократори, можемо постићи више него неразумним ремећењем одлука Џорџа Буша. Умиљавањем Џорџу Бушу, ако имамо стрпљења, можемо од америчког председника направити србофила Ђорђа Бушића, који ће се покајати због онога што је његов двојник Џорџ Буш урадио Србима.

У међувремену, иду дани. Господин Дулић покушава да урекне резолуцију СРС о европском путу Србије, под условом да Србија на то путовање пође у међународно признатим границама. Заседање скупштине заказано је за 13. дан марта. Ако је господин Дулић сујеверан, изабрао је лично тај датум, а ако је лукав, то је учинио због наставка притиска на премијера Коштуницу не би ли одустао од резолуције СРС којој је дао подршку.
Председник Тадић покушава да подели пата карте. Рачуница председника Тадића је динкићевски чудна и сумњива. Господина Тадића уверавају, а можда и сам у то верује, да су председнички избори били референдум на којем је Србија безусловно изабрала европски пут. Ваљда је због тога, баш као да је референдум обављен и да га је Влада овластила за такав поступак, рекао да је спреман да колико сутра потпише неке папире с ЕУ, ако ЕУ понуди те папире. То би требало да поплаши премијера Коштуницу, као што би требало да га обрадује Тадићева порука да лично не намерава да руши Владу.

Чак и ако Влада Србије, у којој Тадић има занимљив број министара више од премијера Коштунице, чак и ако таква Влада изађе пред Скупштину с неповољним мишљењем о резолуцији СРС, Скупштина после дебате може усвојити ту резолуцију.
Демократоре брине да ли ће се премијер Коштуница одважити да се, упркос већини Тадићевих министара у својој влади, определи за нову парламентарну већину, која се не допада господину Тадићу. Зашто би се премијер Коштуница одрекао историјске прилике да докаже да му је целовита Србија, она с Косовом и Метохијом, ближа него владајући савез с господином Тадићем?

Кад гледам кандидате за српске државнике који говоре да се за национални идентитет ваља борити кад томе дође време, увек се присетим једне лепе даме која је свом неверном супругу рекла: „Буди искрен, лажи ме до краја“.

Ако борба за национални идентитет српске државе, без обзира на сујеверног или лукавог господина Дулића, не почне 13. марта, победиће они који су спремни да искрено лажу до свог краја.

Брана Црнчевић

  Штампа