Предходна страна

Како просечном Србину у предизборној кампањи објаснити све предности Европе

Србија на месецу

У коју Европу би Србија можда била примљена? У Централну која је богата и стабилна или у ону са периферије, сиромашну и рањиву на инвазије и империјалне доминације? Идеја и идеал Европе нејасни су као и раније, то је нешто више од географског термина, али одговор ипак није потпун.

Таман сам помислио како је амерички амбасадор Камерун Мантер много суптилнији дипломата од свог претходника Мајкла Полта, кад оно његова екселенција, заправо, и прва започе предизборну кампању у Србији. Јер, по речима америчког амбасадора „САД ће на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима и наставиће да економски помажу Србију”. Да је тако нешто изговорио амерички амбасадор у некој другој држави то би изазвало дипломатски протест због страног мешања у унутрашње ствари суверене државе. Но, како су САД сувереној Србији око Космета већ учиниле то што су учиниле, дође нам некако као „нормално” да екселенција јавно најављује кога ће све подржати на изборима. И то на „све начине”? Баш ме интересује који су то „сви начини”?

Дакле, можда су се Американци предомислили, па нам врате Космет? Или ће, као што неки злобници тврде, финансијски и медијски подржати одређене странке? Не верујем у то, јер то би било исувише отворено мешање у унутрашње ствари Србије, ми бисмо оштро протестовали и нашег амбасадора не би вратили у Вашингтон следећих шест месеци. Овако ће натраг у САД за три месеца.

Но, ни амбасадор Мантер није сигуран ко ће победити на изборима 11. маја, па најављује да ће „САД без обзира ко победи на мајским изборима судити о њима на основу онога што буду радили и да ће наставити са инвестицијама”. Тиме је амерички амбасадор знатно сузио простор онима који ће у предизборној кампањи махати терминима и паролама типа „изолација”, „крај страних инвестиција” и слично.

Иначе, његова екселенција је оценила да „Влада Србије није пала због неслагања око политике према Косову, већ због фундаменталних разлика унутар саме владе”. Како је премијер Војислав Коштуница изјавио да је „изгубио поверење у досадашње коалиционе партнере из ДС и Г17 због политике према Космету”, признајем да сам збуњен. Јер, по америчком амбасадору, питање Космета очито није фундаментално за Србију, што би могло да значи да је влада пала због питања теоретског суверенитета над оним делом Месеца који припада Србији као и свим другим чланицама УН, процентуално према величини државне територије. Како су нам наши драги пријатељи са Запада смањили државну територију на Балкану, то се аутоматски смањила и српска територија на Месецу. И зато је и пала српска влада, само амбасадор Мантер не жели да нам још саопшти и ту тужну вест. Било би много одједном.

Могу само да претпоставим шта ће све Македонцима рећи амбасадорка САД у Скопљу – зашто је, заправо, пала влада Македоније? Можда је спорно и име македонског дела Месеца? Бивша Југословенска Република Македонија на Месецу? А тек Босанци, који имају и песму „Мујо кује коња по месецу”. Како све то Европа да прихвати у своје редове?

И која Европа: медитеранска, атлантска, северна, главна Европа и она маргинална Европа? И како просечном Србину у предизборној кампањи објаснити све предности Европе? Како га приволети да гласа за Европу „тамо где народ жели, а то је европски пут”, како рече његова екселенција амбасадор САД у Београду. Јер, у Централној Европи, ЕУ је више пројекат, решење за националне дилеме, него нови начин живота. А у „спољној” Европи, од Летоније до Србије, Европа је још жестоко оспоравани појам, космополитска аспирација једног дела локалне елите коју огорчено оспоравају други за које национална опција има предност. Линија поделе у данашњој Европи, што важи и за Србију, пролази кроз земље, а не између њих. Све оно што је несумњиво европско у погледу мисли, праксе или укуса на континенту, одувек је и кроз историју било ограничено на транснационалну елиту. Од познавања заједничког језика, кроз слободу кретања, такви људи су одувек били Европљани и тако су се и осећали. Модерни пословни људи, професори и политичари који путују Европом само су нова верзија некадашњих трговаца, теолога и изасланика, који су уз мањи комфор некада путовали истим путевима. Такви европски космополити одувек су имали више заједничког међу собом него са својим мање образованим сународницима који су знали само свој језик.

За ту другу Европу пољопривредника, чиновника и власника радњи Европа је још увек нешто апстрактно. Ту је и величина државе, од Немачке са 80 милиона становника до Естоније са нешто више од милион људи. Велике државе ЕУ воде рачуна да не буду анонимно апсорбоване у паневропске пројекте, док мале државе улазе у ЕУ из различитих побуда. Рецимо да је Грчка наглашено европска и због схватања других о коренима европске цивилизације, док Чешка и Мађарска у ЕУ виде одбрану од демона из њихове историје.

У коју Европу би Србија можда била примљена? У Централну која је богата и стабилна? У ону са периферије, сиромашну и рањиву на инвазије и империјалне доминације? Као и у Србији, и у ЕУ постоји подељеност између богатих и сиромашних, између „Европљана” и „националиста”. Идеја и идеал Европе нејасни су као и раније. Свакако да је то нешто више од географског термина, али одговор ипак није потпун.

И сада ти Србине гласај...

Мирослав Лазански

  Штампа