| Политички коментари |
Подсећање на чудесни одговор
Поглавице Сијетла Великом белом поглавици у Вашингтону
Ноћ и дан никада неће моћи становати заједно
Поодовано смо зашли у недане који дану никако не дају да буде дан. Наш
једини шар никада ваљда није био угроженији о обезнађенији но као што то
данас изгледа. Бадава беше Нинива, Содома и Гомора.
 Белзебуб
никада није био толико и тако незајажљив у производњи глобалног зла и
свега што уз то иде, као што је то запамћено у последњих двадесетак
десетлећа. На сваком кораку ништаци и нишчи духом, уз ништење свих
људских светлих и светих трагова у човековом дуговеком двопапкарском
батргању кроз разисторију. Тамо где беху Семирамидини висећи вртови и
где су се писали први људски закони, попут оних Хамурабијевих и тамо где
је Шехерезада у Хиљаду и једној ноћи успела са својим причама да
умилостиви крвника, тамо данас бесни необјашњив злочин, уз стотине
хиљада жртви.
За данашњег неуког и полуписменог
крвника не постоје Шехерезадине приче, јер му оне ништа не значе. Он
Данас разуме само шуштање зелених новчаница које доноси нафта или
опијум, као што је звецкање сребрњака Јуче за Јуду из Скариота то била
најумилнија музика. На ствари око нас, али и у нама, треба гледати
процесуално. Није ли на време мудри и бескомпромисни читач нечитљивих и
слабо видљивих надолазећих хисторијских цунамија, какав је био Оскар
Шпенглер, готово пророчански упозорио у свом чувеном уџбенику
дијагностике "Пропаст Запада" - "Америка је Картагина
савременог доба". Ко је могао тада,
пре стотињак година, чак и натрунити или наслутити у какву ће се
незајажљиву алу прометнути тек излегло змијче са Потомка. Оно ће, пре
свега, уз непојмљиве еколошке проблеме, нашем једином шару донети висе
од 150 ратова и војних интервенција и то само у последњих шездесетак
година. Међутим, цело то људско зло што је прекрило нашу планету, у
самом заметку примећено је и знатно раније.
Има томе стотинупедесет и неку годину како је горостас људскости и
умности, сопственик спознања о свевремености људског усуда, какав је био
Поглавица Сијетл (1786-1866), одржао свој историјски говор-одговор,
упућен Великом белом поглавици у Вашингтон и пророчански указао шта ће
се десити са људским родом ако настави путем најогољелије
деструктивности и саможивља, не поштујући законе природе.
- "Шта је човек без животиња? Ако све животиње оду, онда би и човек умро
од велике усамљености духа. Што год се деси животињама, ускоро ће се
десити и човеку.
Све ствари су повезане."
Поглавици индијанских племена Сукуамиш и Дуамиш дошао је омалени (за
стопу нижи од Сијетла) и ситноглави гувернер Исак Стивенс са "предлогом"
Великог белог поглавице из Вашингтона, да Поглавица Сијетл прода своју
земљу хранитељку. Малоглави Стивенс, иначе од Вашингтона задужен за
"индијанска питања" и типичан представник незајажљивих
вашингтонско-викторијанских апетита, био је прилично кратак у свом
"објашњењу" шта је Велики бели поглавица хтео са својом "понудом" да
каже. Ми Срби смо такве понуде-диктате доживели чак у два наврата - 27.
марта 1941. и свирепи "Кумановски споразум" из 1999. заједно са једном
другом неподношљивом лакоћом свирепости која још увек траје, познатом и
злочувеном у народу као - Досманлијски Пети Октобар (Пети Бример Луја
Бонапарте, ако ме меморија памћена не вара).
Поглавица Сијетл, горостас у физичком смислу (како су записали
савременици), али отменог и племенитог изгледа, огрнут индијанским
ћебетом, изгледао је нестварно попут старих римских племениташа и
патриција.- "Ми ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. То неће бити лако. Свако парче ове земље је свето за мој народ. Како можеш купити или продати небо или топлоту земље? Ми нисмо власници свежине ваздуха и блистања воде." У свом историјском говору Поглавица Сијетл се сећао ближе прошлости када је његовог народа било као таласа на узбурканом мору, а сада их је преостало врло мало. Но, људи долазе и одлазе, баш као морски таласи, казао је он. Знао је, да, ако не прихвати "предлог" Великог белог поглавице из Вашингтона, да ће бледолики доћи са пушкама и топовима (као што је и било). Он види да је њих сада као траве у прерији, али да дан и ноћ неће моћи никада становати заједно. Он се са својих небеских висина неопогањене људске чистоте понадао да се непријатељства између црвене и бледолике браће неће више вратити, јер у том случају - "Ми би могли изгубити све и добити ништа". - "Нема смрти. Само промена светова... Узми само сећања, остави само трагове својих стопала..." Са нама се десило и дешава управо тако. Једина наша попутнина била су наша сећања, када су нас истерали из наших станова, кућа, па чак и гробаља. Почев од Караванки и Триглава, потом су дошле Плитвице, па Пакрац и на крају цела Република Српска Крајина. Једна од подрепних мува Белзебубовог НАТО ата, иначе текући председник текуће НДХ је, уз готово литерарни сарказам, великодушно понудио да прогнани Срби осим сећања могу још понети са собом и блато на опанцима. Убрзо се Белзебубова пљачкашка и злотворска динамика спустила на Ћопицеву “Петровачку цесту”. Колоне обогаљених српских избеглица нису се ни прекидале. Да је ђаво дефинитивно дошао по своје и по оно што му је “неко” обећао могло се лако прочитати већ 17. фебруара 1992. године и “онога” што ће после да следи до овогодишњег и осталих 17. фебруара. У сред среде сарајевског караказана Алија Изетбеговић, бивши есесовац и припадник злогласне 13. СС “Ханџар” дивизије као ново неизабрани (на изборима је заправо победио Фикрет Абдиц Бабо) председник Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и један од челника исламског екстремизма у Европи прихвата иницијативу млађаног саксофонисте и гувернера државе Арканзас В. Ј. Клинтона о успостављању блиске сарадње ових двеју држава у области културе, образовања, привреде, науке и других облика сарадње. У том смислу Изетбеговићева влада реченог 17. фебруара 1992. године доноси и одлуку о прихватању речене иницијативе, док се фебруар проглашава “Мјесецом Босне и Херцеговине и Арканзаса”. Први припадници Ал Каиде, хамаса, Хезболаха,… већ су били у Сарајеву и то са прописним БХ дрзављанством (!). У овом месецу Арканзаса и већ увелико алкаидисане Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине након 16 година на исти дан дошло је до оверавања те и такве сарадње и на прастаром косовско-метохијском српском југу. Једна улица у Приштини је чак понела и име поменутог саксофонисте Белзебуб вишедеценијске најсуровије масовне арнаутске злочине над српским народом, уз бројне најбезочније инсценације , оверава са државним инсигнијама. Пре су се користили Видовданима, када су чинили масовне злочине над Србима и када су хтели ујести Србе за душу, а сада више нису важни ни такви “детаљи”. Довољан је сада и 17. фебруар. Узми само своја сецања, остави само трагове својих стопала. Десетогодишњу Зорицу Милатовић Арнаути су истерали са родитељима 1999. године из њиховог стана у Приштини, тек да се зна да је Белзебубов НАТО стигао. Сместили су се у напуштену ветеринарску станицу у Чаглавици , која је за стоку постала неусловна. Дошли су са само са једном кесом у рукама, а сада немају ни за кесу, каже њена бака Гордана. После 17. фебруара када је Белзебуб оживотворио своје најновије нато-ношће по ноћи долази распомамљени арнаутлук и испаљује рафале преко крова њиховог новог дома, алакајући – “Уриме павресија” (Срећна независност). Мала Зорица сања како иде сама улицама Приштине и пита се да ли ће више икада шетати улицама њеног слободног родног града. Не сме да изађе пред кућу јер се плаши да је Арнаути не украду и продају у робље. У Новом Саду су сахрањени земни остаци Зорана Вујовица (21). Овај узорни студент и спортиста и избегли косметски Србин пошао је са братом у Београд да протестује против најновијег и најбеспримернијег међународног злочина који је починио Белзебуб 17. фебруара 2008. године после Исуса Христа. Белзебубове досманлије су стигле да опогане и овај достојанствени крик вапијућег у пустињи. Изгорели остаци Зорановог тела су нађени у улазном делу америчке Амбасаде, који је био оштећен пожаром. Узрок Зоранове смрти није утврђен као што нису утврђена ни имена починиоца паљевине америчке амбасаде. Зоран је сада горе са својом баком који су 1999. Арнаути заклали у кади у њиховом стану у Приштини. Нема смрти. Само промена светова. Узми само своја сецања, остави само трагове својих стопала. Марко РУЦНОВ |
Предходна страна |
