Књижевник
Предраг Анђелић
отвара питање
који је дух
подредио животе читавих народа малобројним појединцима,
и да ли ћемо
када то
будемо разумели бићемо мудри
– само да
већ
не буде
исувише
касно.
Капиталистичка алтернатива
Капиталистички жрвањ је
једном давно кренуо са микро плана, од два појединца, Авеља и Каина, и
жеље овог другог да буде супериоран над рођеним братом,
те да су његови
производи лепши,
вреднији
и
конкурентнији.
Не могавши да
поднесе супериорност
свог рођеног
брата,
Каин убија
Авеља и на себе
навлачи тешко проклетство, казује библијски извештај.
 Има
једна чувена изрека, која је већ стекла универзалну примену а приписује
се Денг Сјаопингу,
(Deng Xiaoping)
патрону кинеских економских реформи, доцније прозваних привредним чудом.
Та изрека гласи: “Није важно које је боје мачка, важно је да лови
мишеве.“
Оставићемо по страни то да је својевремено поменути Денг Сјаопинг биран
од глобалног магазина Тиме за личност године (мислим више него једног
пута) ваљда као први из комунистичког дела света, и пре знаменитог
Михаила Горбачова, потоњег познатог промотера западно-европских фирми у
ТВ рекламама; заинтересујмо се за смисао и суштину горе цитиране изреке.
Она, наиме, претпоставља једне вредности другима, учинковитост начину на
који је до учинковитости дошло. Средство подређује циљу.
Шта је онда ту толико епохално важно, запитаће (се) неко?
Тек чињеница да је Кина овим начином размишљања усвојила капитализам.
Хајде
да направимо корак даље, па да покушамо ући у основ, подлогу капитализма
самог. Ако ћемо консултовати кинеске изворе којима како видимо читав
свет одаје признање, онда је добра полазна тачка за размишљање управо –
ефикасност. То је, наиме, била наводна бољка свих социјалистичких
планских система.
Дакле, имати испред себе циљ, и немати никаквих идеолошких или других
предрасуда о боји мачке (читај начину да се циљ оствари) задужене за
лов. Да ли се човек или привредни субјект, свеједно, може и у којој мери
(ако може) одрећи норми које је затекао по рођењу а које одређују и
његову властиту егзистенцију? Ако бисмо били консеквентни а вредносно то
јест идеолошки неутрални и неоптерећени како учи новокинеска мудрост,
може и мора, и то свих које би га омеле да до постављеног циља дође.
Једна од могућих болећивости била би можда приврженост некој од мачака
(није важно које боје) која се није истакла ни прославила по питању
броја уловљених мишева. Можда је већ остарела, слабије види и чује, а ни
покрети јој нису као некоћ. Другим речима речено, постала је
непродуктивна јединка а стара слава, као што је познато, не води у
светлу будућност. Овде запажамо другу одлику капиталистичког модела –
компетитивност. Или јеси – или ниси. Тешко теби ако ниси, чак и не
властитом кривњом, јер објашњења су непотребна а изговор је сувишан. Ти
си, брајко, жртва транзиције макар се она звала глобализација. Оно што
се броји је резултат, гол или кош, комади, тоне или проценти. Егзактном
свету егзактни показатељи. Компетитивнији ће потиснути оне мање
способне, по формули о већој и мањој риби, те ће оне веће (рибе)
постајати још веће да им се крај не види, а оне мање и малене премда их
је море, нестајаће кроз чељусти великих те тако ишчезавати за неке више
циљеве историје.
Капиталистички жрвањ је једном давно кренуо са микро плана, од два
појединца, Авеља и Каина, и жеље овог другог да буде супериоран над
рођеним братом у ствари чији су производи лепши и вреднији,
конкурентнији – данас би рекли. Не могавши да поднесе да је други, Каин
убија рођеног брата Авеља и на себе навлачи тешко проклетство, казује
библијски извештај.
Како год то сурово звучало, капитализам и са њим повезани начин мишљења,
до данас није изумео боље “решење“ од Каиновог.
Са сукоба једног пастира и једног ратара, рођене браће, тај дух-црв
историјског развитка многа је људска прегнућа и предузећа оставио на
сметлишту истих, док је друга подигао отуда, све док није (по Хегелу)
постао свестан себе и пожелео да се тријумфално наметне целом свету. Не,
није то било оне ноћи кад су багери и бројни клинови рушили велики зид
што је раздвајао уверења. Све је почело Каиновом несрећом и проклетством
изазваним жељом да је први између двојице.
За њега је тада, исто као и за нас данас, историја била завршена јер се
остварила.
Капитализам више нема спољног непријатеља коме је потајно завидео попут
болесника од најтеже болести, и сада се немирни дух-црв окренуо против
домаћина у којем пребива откривајући своју праву, уништитељску природу.
То је зато јер нема АЛТЕРНАТИВУ својој пропасти, како је то уобичајено
да се каже ових дана и овде.
Уистину, што је мање капиталистичко-каиновско-компетитивног духа у
човеку, у њему има више људскости. Најлепше ствари су бесплатне а човек
је највећи када се сведе на своју праву меру. Прави човек је биће
кооперације а не компетиције.
И као
што паразит умире смрћу
домаћина, тако је и овај дух-црв осуђен на пропаст у тренутку кад је
настао. У ту истину нас могу упутити речи које носе значење. У корену
социјализма јесте socies,
латинска реч за друштво, читаво без изузетка, а у појму капитализам само
– капитал. Капитал наравно није бестелесан ентитет, он има своје
носиоце. То су капиталисти, поседници истог. Тако би, у идеалном случају
на свету после краја историје преостао последњи хуманоид, највећи
капиталиста, окружен еколошком пустињом и бесмислом.
Заиста, који је дух подредио животе читавих народа малобројним
појединцима?
Једном када то будемо разумели бићемо мудри, али ће већ бити исувише
касно.То је ваљало знати пре првих слободних избора који су нас одвели у
ропство.
Без алтернативе.
Предраг Анђелић
www.predrag-andjelic.com
|
