Реаговање на писмо Вили Вимера
Герхарду Шредеру о намерама и начину разбијања Србије
Завршни чин разбијања
Србије тек следи
Србија треба да буде уведена у
кризу дугог трајања, при чему ће се политички живот до крајности
поларизовати, а политички живот и политичке снаге терати да највећи део
енергије троше на унутрашње сукобе и размирице, како би што мање националних
снага преостало за одбрану државе. На тај начин Србија ће постати подесна за
нове територијалне прекомпозиције
 Из
писма којим се маја 2000. године Вили Вимер, некадашњи потпредседник
Парламентарне скупштине ОЕБС-а обраћа савезном канцелару Немачке Герхарду
Шредеру, као на длану се виде основне ставке и опредељења стратегије
доминације коју је Запад на челу са САД применио према Србији и српском
народу на самом крају 20. века и коју, нажалост, ево врло предано примењује
и данас.
Савезну
Републику Југославију су главне силе Запада на челу са САД сматрале државом
која се налази изван светског и европског правног поретка, а пре свега изван
Завршног документа из Хелсинкија.
То ми одмах
изазива неке асоцијације. Присећам се једне „интелектуалне'' расправе која
се у неким круговима Немачке водила средином 90-их година прошлог века на
тему '' Империја и лимес ''. Империја, разуме се, једнако је западна
цивилизација.
Сместивши
Србију с ону страну лимеса цивилизације, а Србе међу варваре, као да су ти
нови-стари европски расисти најавили сва зла која ће се сручити од стране
западних инквизитора на плећа нашег народа. И при том ће мртви хладни
устврдити како смо то заслужили зато што се варварски понашамо према
другима, што не баштинимо и не поштујемо европске вредности. Према таквом
народу свако насиље је легитимно и пожељно.
Агресија
Сведимензионална агресија Запада на челу са САД, како то следи из Вимеровог
обраћања Шредеру, имала је, и још увек има, своје геополитичке и
геостратешке циљеве и аспирације. Наметањем Косова као друге албанске државе
на Балкану мења се геополитика Балкана, разбија се једна међународно
призната држава и за дуже време се инсталира једно опасно кризно жариште
које ће закономерно налагати потребу страног војног присуства. Управо у
томе, то јест у стварању услова за трајно војно присуство САД и НАТО на том
осетљивом месту Европе, Вили Вимер види основни мотив којим се руководи
савремена америчка стратегија доминације. И он је у том погледу потпуно у
праву.
Од разарања
његове државе, отимања његове колевке, преко поништавања његовог идентитета,
до изазивања унутрашњих сукоба и управљања тима сукобима у сагласности са
глобалним стратешким интересима савремених управљача света итд.
Према српском
народу на делу је, ево већ готово две деценије сведимензионална агресија.
Најпре у форми идеолошке дискриминације и деструкције против наводно
последњег бастиона комунизма, потом као народа који тежи хегемонији у
региону и на тај начин производи сукобе који угрожавају светски мир, а друге
суседне народе и националне мањине подвргава насиљу које је етничко-верски
мотивисано.
Напокон,
према народу који не показује, нити је спреман да покаже, разумни и
очекивани степен кооперативности (читај вазалност) према стандардима по
којима је уређен савремени свет. Тиме су нови варвари Запада настојали
оправдати сведимензионалну агресију коју су према нашем народу испољавали
током 90-их година прошлог и коју испољавају у првој деценији овога века. Та
агресија је почела као политички притисак и сваковрсна претња и блокада да
би се српском народу онемогућило да очува Југославију коју је он изграђивао
сопственом националном енергијом из два светска рата. Та агресија се
наставила незапамћеном економском блокадом и санкцијама које су требало да
доведу до економског урушавања земље и драстичног слабљења њене одбрамбене
моћи. Агресија је кулминирала оружаним нападом 19 најразвијенијих земаља
Запада окупљених у војној алијанси НАТО, која је имала све карактеристике
свеобухватног терористичког насиља у основи којег су били кажњавање и
одмазда према једном слободоумном народу, промовисање доктрине новог
интервенционизма изван граница НАТО земаља и потпуно негирање и рушење
међународног правног и политичког поретка.
Завршни чин
те стратегије тек следи: увести Србију у кризу дугог трајања, до крајности
поларизовати политички живот и политичке снаге у Србији и терати их да
највећи део енергије троше на унутрашње сукобе и размирице, а да што мање
националних снага преостане за одбрану државе. На тај начин Србију треба
учинити подесном за нове територијалне прекомпозиције.
Услов свих
услова био је да се на власт доведе гарнитура која нема свест о виталним
националним и државним интересима која ће се понашати крајње поданички по
оној познатој народној '' ко је купљен, он мора да слуша''. На ту карту
Запад (читај ЕУ) спреман је да игра до краја и да би се на власти одржала
гарнитура која је спремна да поданички слуша, Запад ће бити спреман на све.
Тек када буде успео да окрене Србе на Србе, Запад ће бити спокојан. Дакле,
све приче о европској перспективи, о благодети с ону страну границе Елдорада
који се зове ЕУ, само да се одрекнемо Косова и себе самих, празне су приче
за лаковерне. Што се пре то препозна и у складу са тим почне деловати,
Србија ће пре стати на зелену грану. А до тада... видеће ко преживи.
Радован Радиновић генерал у пензији |
