Лажност Тадићеве идеје да улазак Србије у ЕУ и Косово немају везе најзад
је одвела свом логичном крају - пала је Влада!
Судбина Косова препуштена случају?
Прибегавши политичкој стратегији која је баш ових дана уродила губљењем
Косова за Србију, САД су дубоко биле свесне да је почињен један
недопустив међународни прекршај, који се може дугогодишње светити самој
Америци. Овакви изливи САД „гриже савести”, одмах су бивали ућуткивани.
Како? Једини начин да се трајно искорени овај„грех” јесте да сама Србија
прва призна независно Косово.
 Коштуница
и Тадић у Вашингтону
Уследио је тако пут премијера Србије Војислава Коштунице у Вашингтон
септембра 2006. године. Конди Рајс је остала дубоко разочарана, јер ни
на једну њену понуду, које су се кретале: од примиће вас председник
Буш... инвестиције ће покуљати у Србију... до Партнерства за мир, НАТО,
ЕУ, премијер Коштуница је остао незаинтересован. Болесни националистички
фанатик! - у чуду ће рећи Рајсова.
Увек инвентивни Американци, сетише се тад Тадића. Уследио је тако, две
недеље после Коштунице, и његов пут у Вашингтон. Опет Рајсова у чуду.
Уместо она њему, Тадић је њој „продао” као своју идеју како да САД оперу
свој грех у погледу независног Косова. Пре свега, рећиће Тадић, то је
дуг процес. Прво, да бих уопште дошао у позицију да вам прибавим Косово,
ја лично морам да будем најгрлатији у његовој „одбрани”. Друго, једино
тако могу да заиграм на карту свог „тројанског коња” - ЕУ, помоћу кога
ћу вам добавити Косово, али под условом да се те две ствари никако не
доводе у везу. Најзад, треће, бићу искрен с вама, нема од Србије
отвореног и спектакуларног признања Косова, сем ако бих имао
парламентарну већину, што је за сад немогућа пропозиција, већ вам једино
могу гарантовати, да ће ми се у игри око уласку Србије у ЕУ, указати
шансе да вам „на мала врата” ипак испоручим српско признање Косова. Буш
је примио Тадића. Сви одушевљени...
И поред успеха с Тадићем, САД „грижа савести” опет пробуђена. Добро је
то с Тадићем, али ипак није сигурно. Значи, резервна опција потребна. УН
- спасоносна идеја! Путина ћемо преломити. Ако, пак, то не успе,
Европској унији (ЕУ) предајемо Косово, па ће она већ наћи начина - да,
преко Тадића, генијалан је његов план... - да нам обезбеди независно
Косово са српским, истина имплицитним, признањем. Боље и таквим него
никаквим...
Независно Косово - не иде све по САД нацрту
17. фебруара 2008. године догодило се
независно од Србије Косово. И то на „овај или онај начин” - како то
визионарски рече Рајсова. САД су тачно предвиделе реакцију Срба.
Догодиће се нереди, неки чак и виолентни, али после десетак дана, све ће
се то смирује у - што би рекли Амери -
business as usual
(редовно стање).
Протекло је од тада (17 фебруара) више
од десет дана. Све се по очекивњу обистинило. Нереди су углавном
престали; Тачи се, са добрим успехом, уходавао у улогу премијера нове
државе „Косове” која целом региону, по плану Американаца, требало би да
донесе безбедносну стабилност. Већ, међутим, од првог дана по овом
историјском догађају, почињу да се назиру пукотине у безбедносном
изгледу Србије, што у САД нацрту о посткосовској ситуацији није било
записано. Напротив, као што смо видели, у плану је био
business as usual,
а оно - безбедносна нестабилност на другом, важнијем делу Балкана.
Србија
без власти у најкритичнијем часу
Наиме, Србија је практично остала без власти јер су Влада и Скупштина
Србије блокирале једна другу. Још мање је било у америчком плану да се
косовска тематика поново издигне на међународну сцену и то, по САД, у
најнепожељнијој форми - критично размишљање о целисходности САД плана о
независном Косову. Русија, која је мартовски председник СБ УН, са своје
стране је допринела те је Генерални секретар УН Бан Ки Мун, можда
нерадо, али ипак практично обезвредио правно учешће косовске мисије ЕУ
(названа ЕУлеx), својом изјавом да је Унмик и даље по Резолуцији 1244
цивилна мисија УН на Косову а не ЕУлеx. То је додато разбуктало већ
постојећу критичност међународне и дипломатске сцене, с тим што се
критика проширила и на ЕУ.
Не постоје индиције за то, али не би изненадило, да су САД послале
сигнал Тадићу, да ову десетодневну узајамну блокаду Владе и Скупштине
Србије, на сваки начин смири што је пре могуће, како би се међународна
критика САД политике о Косову такође примирила. Наравно, Тадић је то
учинио и успео. Блокада институција Србије је престала, али реторика
сукобљених страна у самој Србији (проевропске и народњачке групе) није.
Осећало се - лебдело је у ваздуху - да се иде ко-начном разрешењу овог
унутрашњем сукобу у самој Влади Србије.
Суштина
сукоба у Српској влади
Наиме, Коштуница је чврсто стајао на својој оригиналној позицији да
Србија може да уђе у ЕУ само с Косовом и захтевао да се ЕУ изјасни какву
Србију жели да види у свом чланству: целовиту с Косовом или никакву
другу. А чим ЕУлеx и косовска ЕУ мисија постоје, ЕУ се аутоматски
определила за ову другу Србију тј. без Косова. Дакле, закључује
Коштуница, да ли ће Србија ући у ЕУ или не, искључиво зависи од ЕУ
разјашњења овог проблема.
ЕУ је избегавала да на то питање директно одговори; управо, одговор је
био стандардни, наметнут још од Тадића на вашингтонској турнеју од 2006.
године: Косово и улазак у ЕУ су две посебне ствари. У складу с тим,
проевропске снаге у Влади су стале на становиште да Коштуничино питање
уопште није релевантно, јер како ће се индивидуалне чланице ЕУ односити
према Косову то је пренето на њих, док је Еулексова мисија, не спомињући
нити Ахтисаријев план нити независност, чисто хуманитарна тј. њен је циљ
да гарантује да ће се косовске власти исправно односити према мањинама у
првом реду према оној српској.
Ни сам ђаво не би могао измислити овакав дијаболичан изазов за
Коштуницу. Ако прихвати ЕУлеx - заговарају тадићевци - пред Србима су
само најбоље перспективе. Србија улази у ЕУ, а Срби с Косова су
гарантовано трајно обезбеђени. Ако, пак, буде тврдоглав, Србија постаје
изолована од «„цивилизованог света”, а Срби с Косова, свесно препуштени
на милост или немилост Шиптара.
Срећом, Коштуница је у овом ставу својих проевропејаца препознао „мала
врата”, на која се Тадић (како је већ напред поменуто) обавезао
Кондолизи Рајс још септембра 2006. године. То је Коштуници дало снаге да
остане непоколебан на овај, мада дијаболичан али у основи крајње јефтин
и демагошки изазов.
А да је изазов баш тај - јефтин и демагошки! - уверила га је лажна
интерпретација Еулексове мисије. По тадићевцима тако испада да је ЕУлеx
дизајниран, да се односи према косовским Србима зависно од Коштуничиног
односа према њему, а не, као што јесте, да припреми Шиптаре за
независност у складу с Ахтисаријевим планом па онда, између осталог, без
обзира на Коштуницу, да заштити све мањине па и Србе с Косова. Схвативши
ово, Коштуница је закључио да су једини истински изазов „мала врата”;
њима се треба одупрети с још већим еланом. Одбио је да прихвати
Еулексову мисију, јер прихватајући је, он би аутоматски признао - по САД
тумачењу, што је у овом случају битно - независност Косова, што је
противно Уставу Србије. Косово је „неотуђив” њен део. Велеиздаја!
 Динкићев
трик продубљује кризу владе
Међутим, још један већи и дијаболичнији изазов Коштуници дошао је од
Млађана Динкића, министра економије у његовој Влади, иначе председник
странке Г17+.
Садашњи дуг Косова још из СФРЈ Светској банци је преко 1 милијарде
долара. Тај дуг је Србија отплаћивала редовно, по стопи од 91 милион
долара годишње, све до 17. фебруара, дан кад су Шиптари по САД нацрту
прогласили независност. Чм се то десило, Динкић даје предлог Влади да
Србија престане отплаћивање тог дуга Светској банци, а да се тај новац
преусмери за потребе косовских Срба. На седници Владе по том питању
одлука је одложена за две недеље, с тим да Динкић детаљно и писмено
образложи овај свој предлог.
Динкић је на то пристао, али је у међувремену у својим јавним иступима
развио пропаганду како, ето, премијер Коштуница, борац против Шиптра,
помаже (јер је против обуставе отплаћивања дуга Косова) наше непријатеље
а неће Србе. Изгледа да је ова нечасна, перверзна и лажна пропаганда
најзад дозлогрдила Коштуници те је он јавно изјавио да са Динкићем неће
да одржава никакве везе чак ни службене.
Овакав је он став заузео јер Динкић тачно зна због чега је Коштуница за
настављање отплате косовског дуга. Да не би дао повода тој кривотвореној
и преварантској тзв. међународној заједници на челу са САД да изјави:
ето, и сама Србија је престанком отплате косовског дуга, у ствари, међу
првим државама признала независност Косова. Све у свему, коалициона
влада (сачињавају је: ДСС, ДС и Динкићева Г17+) само што се није
распала...
Овакав један „аргуменат” о српском признању Косова ако би Србија
престала да отплаћује косовски дуг, је стварно бесмислен, али пошто
долази од САД, он се одмах слепо и некритички прихвата и тако постаје
део САД контрибуције међународном «„праву”. Истина, ово «„право”
применљиво је на Србију и још неколико држава из тзв. „осовине зла”
(покојни Ирак, Иран, Северна Кореја, Сирија и евентуално - за сад још
увек под задршком - Русија). Ако би неко хтео да га примени на било коју
другу државу, САД би га прве огласиле - неприменљивим! Толико о САД
«„креативности” међународног права.
Дупли
аршини о нередима коначно уништили владу
Као што се већ зна, као непосредна последица објављивање косовске
независности 17. фебруара, десили се у Србији протести углавном
мирољубиви, али је било и неколико насилних почињених углавном према
амбасадама земаља које су већ признале независност Косова. Највеће
насиље почињено је над САД амбасадом. Она је чак и делимично спаљена.
Било је и људских жртава. По престанку насиља, нађен је угљенисан леш
младог студента Зорана Вујовића, тренутно житеља Новог Сада, дошлог
иначе пре две године с Косова.
Како се ово насиље према САД амбасади догодило непосредно, по
величанственом мирољубивом протесту (било је присутно од четврт до пола
милиона људи, већ зависно од извештајних медија) који је организовала
Коштуницина странка ДСС. Председник Тадић нити његови министри из владе
нису присуствовали овом протесту. На овом протесту је премијер Коштуница
директно оптужио САД, Буша и ЕУ, да су они, противно међународном праву,
Повељи УН и Хелсиншком уговору о непроменљивости граница, силом отуђили
Косово од Србије и заветовао се „Косово је Србија!” и да ће ту бесправну
„државу” Србија поништити путем Савета безбедности УН.
Поводом насиља у САД амбасади, тадићевске медије (Б92 специјално) али и
његови министри у Влади давали су изјаве које су све имплицирале да је у
крајњој линији то насиље (као уосталом и друга) директна последица
Коштунициног говора и његове политике према ЕУ. То је толико запалило
атмосферу да је Тадић, као његов председник, сазвао седницу Националног
безбедносног савета (НБС), с циљем да се тачно утврде околности овог
напада. Не зна се наравно - јер је то тајна - шта је на том састанку
дискутовано и утврђено.
Пошто су Тадићеви министри из владе Србије, а били присутни на састанку
НБС, давали изјаве које не одговарају стварности, с тим што су их
тадићевске медије додато проширивали, премијер Коштуница је био приморан
да јавно затражи да НБС објави стенограме са тог састанка.
Судећи по томе дају се закључити бар две ствари шта је могуће
дискутовано на састанку НБС: (1) студента Вујовића убили су амерички
маринци при амбасади; то се, додуше, да закључити и по чињеници што је
САД амбасада непосредно по паљевини, непотребно изјавила да САД маринци
нису употребили оружје, што опет не значи да Вујовића нису, рецимо,
претукли и онесвешћеног оставили да изгори у пожару; (2) починиоци
напада на амбасаду нису били подстакнути Коштуничиним говором; с тим у
вези, поставља се питање која група би евентуално могла бити највећи
корисник овог напада: Коштуничина најмање; група Чеде Јовановића највише
- дало би се закључити на основу чињенице што је премијер тражио да НБС
објави стенограме.
Коштуница „враћа мандат народу”
Остало је, међутим, непознато каква је била реакција НБС у вези
Коштунициног захтева јер је, у међувремену, дошла његова изјава да
коалициона влада чији је он председник, на може више да функционише, јер
се показала сва лажност Тадићевог, али и ЕУ фамозног става да Косово и
европске интеграције немају везе; показало се као на длану јасно да се
није могло истински бранити Косово а у исто време бити за улазак у ЕУ.
Суочен, дакле, с таквом ситуацијом, Коштуница је предложио Влади да се
«„мандат врати народу”. Чињеница да се Влада, први пут по проглашењу
независности Косова у нечему - рекло би се - са одушевљењем сложила
(седница трајала свега десетак минута) - говори много о томе ко очекује
највећу корист од овог Коштунициног предлога да се народу врати
„мандат”. У складу с тим предлогом владе, председник Тадић, својим
Указом је већ сутрадан, у складу с Уставим, распустио Скупштину и
расписао превремене парламентарне изборе за 11. мај 2008.
Даља
судбина Косова препуштена Случају
Да је Влада била блокирана у сваком погледу и да је морало да се учини
нешто због тога - ту нема спора. Спорна је, међутим, Коштуницина одлука
да се иде на превремене изборе. Зашто? Најпростије - додуше из мог
видокруга - судбина Косова није враћена „народу” већ - „улици”! Нек' ми
се не замери што сам народ поистоветио са улицом, али у модерним,
демократским условима гласачки народ јесте улица, права улица јер се да
изманипулисати вештом демагогијом, обећањима, лажима, итд.
Један само пример, верно осликава овај феномен. Једна иначе
„конзервативна” госпођа из Београда, прича телефоном својој познаници с
ових страна: Шта ми имамо од Косова? Ништа! Само нас кошта, а треба
живети. Ја сам за ЕУ. На приговор своје овдашње познанице да је Косово
почетак наше културе, српског бића, цркве, манастири, итд., она
одговара: Да, то је све тако, жалосно је и трагично је то, али од тога
(Косова) се не може живети...
Ето, у руке таквог „народа”, Коштуница је препустио, судбину Косова. Кад
се том дефетистичком ставу београдске чаршије и малограђанштине, која је
спремна да прода Косово само ради обећаних (али не и стварних) ЕУ
субвенција, визних олакшица ради путовања, дода и „фактор” мањина у
Србији (око милион људи) које су готово све исказано непријатељске према
Србији и које ће због тога стопроцентно изаћи на изборе (добиле су већ
за Тадића изборе од 03. фебруара), заиста је крајње чудна Коштуничина
одлука о изласку из српске политичке кризе путем избора.
 Поготово
је чудна јер су пред Коштуницом биле и друге могућности. Нудила му се
Социјалистичка партија Србије (СПС) - бивши милошевићевци. Са Српском
радикалном странком (СРС), он је морао да направи неки договор, чак и
под условом да они - увек жељни власти која им се стално измиче - добију
премијерство у новој влади. Ова његова жртва би се исплатила јер би он,
прво, због своје косовске жртве, показао своју принципијелност, што би
се без сумње одразило и на његову популарност, друго - важније, имао би
бар неку контролу над судбином пост-независног Косова и, треће - можда
најважније - не би ставио у сумњу Путинова очекивања од његове
принципијелности. („Не могу Руси бити већи Срби од Срба”.)
Овако - изборима - све те добре ствари по Србију и њега лично,
препуштене су случају... Није то - бојим се - одлика државника од
формата!
И присећам се. Историја је била врло благонаклона према Коштуници до
сада. Неколико пута му је била дата шанса да Србију изведе на истински
народни пут. На несрећу Србије и њега лично, увек је он у одсудном
тренутку - омашио! Кад је, пак, реч о историји треба рећи: она даје
једну шансу; другу ретко; трећу никако...
Овог пак пута с Косовом та шанса - четврта по реду - била је и највећа.
Уздигао је Косово на међународну сцену. Сецесија Косова је тако постала
не српски већ међународни проблем. Била се битка не о Косову већ да ли
се нове државе могу стварати силом противно међународном праву. Та битка
је теоретски добијена. Требало је само још извршити одговарајуће
коректуре на случају Косова. Одсудан, значи, за Србију тренутак, а
Коштуница се определио за „врапца” на грани, а имао га је „у руци”.
Дај Боже да историја на изборима од 11. маја буде и даље њему
наклоњена...
Н. Љотић
ИСКРА – 01. април 2008.
|
