Мишљење Искре
о предизборној анкети „Гласа јавности”
Одговори на 13 питања Гласа
Београдски Глас јавности покренуо је „серију интервјуа са јавним
личностима у Србији” (и иностранству, јер се један такав са др Војином
Јоксимовићем већ појавио у Гласу). Циљ ових интервјуа јесте „да дође до
одговора на питање о чему ће заправо грађани Србије морати да се
изјасне” на изборима од 11. маја. Пред њима су две опције: „И Косово и
Европа (ЕУ)” и „У Европу (ЕУ) само са Косовом”. Која је „кориснија и
прихватљивија?”. Глас је свим својим саговорницима дао иста питања.
 Искра
се придружује овој иницијативи да би њени читаоци у земљи могли да виде
шта она мисли о горе поменутим изборним темама. Одговарамо на 13 питања
која је Глас понудио својим саговорницима.
1. Којој бисте платформи дали предност 11. маја: „И Косово и Европа
(ЕУ)” или „У Европу (ЕУ) само са Косовом”?
Наравно, другој. Јер Косово је нешто стварно, српско, док је Европа, бар
што се Срба и Србије тиче - магла!. Ево, већ девета година... тачније од
Милошевићевог обарања, а магла се не разилази. То би требало да имају на
уму гласачи 11. маја. Тога су свесни и тадићевци и ЕУ али баш због тога
запенушено хорски проповедају европску маглу не би ли ухватили који
јефтин поен на изборима.
2. Председнику Борису Тадићу и дојучерашњи коалициони партнери замерају
да унутар своје формуле „И Косово и Европа” апсолутну предност даје
уласку Србије у ЕУ. Тадић узвраћа да су му и ЕУ и Косово једнаки
приоритети. Шта је Тадићева права позиција и шта је ту добро а шта лоше
за Србију?
Приговори Коштуничине стране Тадићу су потпуно исправни. Не може се у
исто време бити и за Косово и за Европу, а поготово кад је улазак у ЕУ
„без алтернативе”, што директво указује да за Тадића Косово није
„безалтернативно” већ је „зрело” за неку другу алтернативу; конкретно -
независност. Пошто је, дакле, цела Тадићева стратегија заснована на
лажној поставци да су Косово и улазак у ЕУ две потпуно одвојене ствари
(упркос чињенице да већ сами избори 11. маја сведоче њихову уску
повезаност), недвосмислено произилази да у Тадића нема ништа добро за
грађане Србије, што опет не значи да за њега лично и његове Ђелиће и
Динкиће (који су иначе већ милионери!?) неће покуљати нови милиони евра
из ЕУ. Кад Кандићевој и сличним креатурама из НВО (невладиних
организација) плаћају луксузан живот већ скоро 20 година, колико ли више
плаћају оне који раде тај исти посао са српских владиних позиција!?
3. Имају ли право Тадићеви опоненти кад тврде да ће се „и Косово” из
формуле „И Косово и Европа (ЕУ)” фактички сводити на пасивно ритуално
понављање да Београд не признаје и никада неће признати „државу Косово”,
уз узмицање пред реалним израстањем друге албанске државе и пропуштањем
прилика да се парира и ономе чему би и слаба Србија могла парирати?
Ако сећање још траје, септембра 2006. године, Коштуница је био позват у
Вашингтон да САД утврде под којим условима би он, као премијер, продао -
баш тако „продао” Косово. Нуђене су му многе ствари, Коштуница је,
међутим, остао потпуно незаинтересован. Рајсова је била толико
изнервирана, да чак са Коштуницом није изашла ни на уоби-чајену
конференцију за штампу. Отада Коштуницу САД штампа доживљава као
„тврдокорног националисту”.
Две недеље по неуспеху са Коштуницом, по истом послу позван је и
председник Тадић. Не зна се, наравно, за детаље тих разговора. Судећи,
пак, по реакцији САД штампе која га је прогласила прозападњачким
„реформистом” и његовом, по повратку у Србију, новом курсу по питању
Косова - од тоталне незаинтересованости постао је упорни његов бранитељ!
- није тешко закључити: (1) Тадић је Рајсовој обећао да он мора по
питању Косова бити најгрлатији његов бранитељ; (2) да би Србија ушла у
ЕУ; (3) једном тамо широко му се отварају многа „мала врата” за
имплицитно (не сме бити јавно) српско признање независног Косова за САД
интересе; и (4) све под важним условом да се ове две ствари (ЕУ и
Косово) никако не доводе у везу.
Ако је ово тачно, а чини се да јесте, „израстање друге албанске државе”
на Косову, Тадићу очевидно није ни на крај памети било.
4. Сматрате ли реалном Тадићеву процену да ће Србија у ЕУ - ако јој
шансе не поквари „антиевропски блок” после 11. маја - бити већ за
пет-шест година и да је то за њу услов услова да економски и државно
ојача и да сачува Космет?
Ова Тадићева „процена” спада већ у напред споменути „арсенал” продавања
предизборне маг-ле Србима. Баш ових дана, међутим, поново је оживљено
Вилмерово писмо тадашњем немачком канцелару Шредеру, са састанка НАТО у
Братислави још 2000. године, у коме аутор писма експлицитно тврди да је
на том састанку одлучено да Србија „никад” не може бити прихваћена у
„евро-атлантске интеграције”. Како то да се Тадић није осврнуо на
Вилмерово писмо у својим изборним „проценама”? Како објаснити све веће и
веће захтеве ЕУ према Србији? Још се ни косовско питање није „охладило”,
а већ се „подгрејава” питање аутономије Војводине. Докле ће Србија
чекати у пред-претсобљу ЕУ? А ако је ЕУ заиста баш толико стало до
Србије, зашто ЕУ прекоредно не прими Србију у своје чланство, а не као
што сад, ради изборне Тадићеве победе, великодушно обећава визне
олакшице и другу маглу! Не, од свега тога нема ништа, јер је Вилмер у
праву. Или - а Искра је о томе већ писала у неколико махова - иза целе
ове очевидне антисрпске западњачке акције, стоји САД одлука да се Србија
уништи као политички субјект. Разсрбљени, пак, Срби, као потрошачи (под
условом да имају пара) - добро су дошли!
5. Ако Србија буде у ЕУ бар 2013. и тако истински ојача, хоће ли јој то
бити довољно да поврати Космет? Колико ће Србија тиме реално побољшати
своје шансе, с обзиром на то да јој Брисел може тражити и признавање
„државе Косово”, а Немачка, Велика Британија, Француска и Италија тешко
да су признавале Приштину да би узмакле пред Србијом, која ће, чак и
ојачана, бити европска величина трећег реда?
Већ у самом овом питању Гласа, сугериран је одговор, с којим би се човек
могао потпуно сложити. Сугерирани одговор Гласа је, дакле, овај: од
свих Тадићевих лепих прича да ће уласком у ЕУ „ојачана” Србија
најефикасније одбранити Косово - нема говора! Јер, и у најбољем случају
по Србију, она ће, што рече Глас, „бити европска величина трећег реда”.
А ако је о магли, имали је гушће од лудог веровања да би САД и европске
велесиле, које су Косово већ признале, могле „узмаћи” пред „ојачаном
Србијом” у ЕУ, 2013, те поништити своје одлуке о стварању друге албанске
државе на Косову!
6. Плаши ли вас то што се Приштина и Тирана у Вашингтону и Бриселу очито
боље котирају од Београда, а самим тим и могућност да Приштина пре
Београда уђе и у ЕУ и у НАТО и да демократска Србија остане кратких
рукава и ако 11. маја победи Тадићева изборно-историјска платформа „И
Косово и Европа”?
За ситуацију предвиђену питњем број 6, западњачка пропаганда, посебно
САД, кроз изјаве бивших и садашњих амбасадора у Београду, већ две година
припрема српску јавност њеним беневолентним делењем на снаге „прошлости”
(Кондолиза Рајс је само бројком „1389” исказала на кога мисли) и оне
„будућности” (тадићевци). Према томе питање Гласа „Плаши ли вас...”
односи се само на потенцијалне „проевропске” српске гласаче који нису
довољно „анестезирани” овом пропагандом па би могли да „окрену” Тадићу
„ћурак наопако” због губитка Косова и неуласка Србије у ЕУ и поред
његове изборне победе. Дај Боже, да оваквих буде што више!
7. Политички конкуренти и критичари Војислава Коштунице већ звоне на
узбуну и тврде да његова изборно-историјска платформа „У Европу (ЕУ)
само са Косовом” Србију додатно свађа са ЕУ и САД, да јој одузима шансу
да економски и међународно ојача и тако ојачана „из Европе” поврати
Косово у свој уставно-правни поредак. Шта сматрате предностима, а шта
слабостима и минусима премијеровог „гарда”?
Оваквим оптужбама против Коштунице очевидно се ради о јефтино
пропагандној замени теза. Не свађа Коштуница Европу и САД са Србијом,
већ се дешава баш супротно: Европа и САД свађају се, преко леђа Србије,
са Коштуницом. Овакав, међутим, одговор, мада је у начелу тачан, треба
ипак боље објаснити. „Свађа” - вероватно препоручена од Европе и САД за
Тадићеве изборне потребе - предизборна је измишљотина Тадићеваца (Ђелића
и Динкића). Очигледно да јој је циљ да Коштуница изгуби изборе. Е сад,
тако створену вештачку атмосферу „свађе” Србије са Западом, директно се
мешајући у српске изборе, ЕУ комплементира разним ружичастим обећањима -
те визне олакшице, те инвестиције, те бољи и богатији живот, итд.,
итд... - са циљем да би „свађа” изгледала што драматичније по Србију, па
тако ипсо фацто драматично смањила премијерову шансу на изборима.
Баш кад се исписују ови редови дође и „шлаг” из Брисела у виду Хавиера
Солане, иначе осведоченог српског „пријатеља” (бомбардовао је Србију 78
дана, уприличио сецесију Црне Горе из СРЈ, определио ЕУ за независно
Косово, итд.) с понудом да Србија и ЕУ потпишу ССП 28. априла (због овог
потписивања пала је влада Србије) а све ради тога да би - замислите -
он, Солана, „у спокојству” могао да дочека 12. мај (дан после из-бора) -
јер изборе нису добили радикали. Где је памет Словенца Димитрија Рупела,
који је, као тренутни председник Савета министара ЕУ, изгледа и режирао
Соланин „шлаг”?! Или је он, можда, намерно баш Солану изабрао да би
Тадићева опција изгубила изборе и тако Србима показао да је он истински,
мада потајни, српски пријатељ!?
8. Повећава ли Србија са премијеровим „контрагардом” - колико год
тренутно и у неколико наредних година (и без своје кривице) кварила
односе са Бриселом и Вашингтоном - шансе да у ближој будућности
сигурније поврати Космет? »ува ли њиме, како тврде из ДСС-а, боље
историјску тапију да то учини при промењеном, повољнијем односу снага у
свету?
Ово питање Гласа, по мом суду, потпуно је промашило суштину проблема.
Оно подразумева дневно-политичке потребе и ситуације, те пита Коштуницу
како ће се његов став о Косову одразити на њих. А његов став по том
питању припада сасвим једном другом свету, независном од тога шта ће ЕУ,
САД или Тадић мислити или урадити. Дакле, његов став о Косову је дубоко
принципијелан, уставан и базиран на међународном праву, Повељи УН,
итд., тј. тачно оно што Запад свесно и безобзирно крши. Отуда и западна
два „аршина”: став српског премијера делује на Запад као нека врста
„гриже савести”, зато га Запад (наивно мислећи да ће тако угушити тај
глас) бесомучно и напада, а Тадића - мада формално, али не и
принципијелно, стоји у погледу Косова на Коштуничиној позицији - својата
као неког свог најмилијег. Кад је, пак, реч о „тапији” (задња реченица
питања Гласа), очито је да њу (тапију) Коштуничин став, јер је крајње
принципијелан, у свакој ситуацији несравњено боље штити него, рецимо,
Тадићев који је јасно само дневно-политички инспирисан.
9. Ризикује ли Србија ишта са формулом „У Европу (ЕУ) само са Косовом”,
с обзиром на то да је бивши немачки амбасадор Андреас Гобел открио
Србима драгоцену, за њих забрањену, истину да ће у ЕУ бити најраније
2025?
Није вероватно да амбасадор Гобел није знао за Вилмерово писмо нити за
намеру САД да уништи Србију као политички субјект о чему је дискутовано
напред, па је зато исправно гледиште да је Гобел на фини и дипломатски
начин хтео да поручи српским европејцима под Тадићевим шињелом - господо
Срби: не заносите се са ЕУ, већ, док је још времена - усе и у своје
кљусе! Мора да је и Коштуница имао сазнање слично Гобеловом, кад је у
својој инагуралној беседи, поводом своје прве коалиције са Драшковићем и
Лабусом из 2004. године, рекао (по сећању): Србија хоће у ЕУ, али да би
била истински партнер тамо, не „просјачки” већ „достојанствено”! Није,
дакле, рекао „усе и у своје кљусе” али је вероватно изразима под
наводницима на то мислио.
10. Ризикује ли Србија са премијеровим „контрагардом” да поново буде (и
без формалних санкција) државно и економски изолована и кажњавана?
По питању Гласа испада као да ДОС-овска и демократска Србија (од 2000.
године) није „државно и економски изолована и кажњавана”. Кад се питање,
међутим, ослободи од вербалистике Гласа, онда постаје јасно да Србија,
без обзира на њен демократски преображај, стварно никад није ни
престајала да буде „државно и економски изолована и кажњавања”. Само је
западњачка вербалистика промењена. Онда (у Милошевићево време) су се то
звале санкције, данас се то „кажњавање” и „изолација” зове „испуњавање
српских међуна-родних обавеза”. Наравно, уз ово је обавезно долазио и
„шлаг” у виду „шаргарепе”. Само ово још да испуните и одмах у богату
будућност - инвестиције, путовања, паре без мотике... И тако годинама, а
„шлаг” никако да стигне...
Човек би се могао успешно кладити, да је Србија неком срећом 2000.
године замењена, рецимо, чак и радикалима, Србија би већ данас била у ЕУ
и то пре Хрватске. Овакав развој ствари није, наравно, због изненадне ЕУ
„љубави” према Србима, већ због тога што ЕУ себи никако не би смела да
дозволи да у Србији има безбедносну „рупу” и то још на Балкану. (А и
Хрватска под ХДЗ је важила за САД као безбедносна „рупа”, али баш због
тога само што није ушла у ЕУ.) Слична ситуација је била са САД
опредељењем за независно Косово. До тога је дошло не због тога што
Американци воле Шиптаре већ што су они били за САД стварна безбедносна
„рупа”, док досовска Србија то није била јер је безотпорно прихватала
сваки њихов безбедносни захтев директно противан српским интересима.
Класичан је пример садашњег председника Србије Бориса Тадића, тада
министра одбране СРЈ, који је, на САД захтев да се „реформише” Војска
Србије, темељно исту очистио од сваке борбене готовости и спремности.
11. Колико су заснована страховања-упозорења да Србија на Коштуничином
путу ризикује да остане и без Косова и без Европе (ЕУ)?
У светлу претходног одговора, није много извесно да се страховање Гласа
односи на „Коштуничин пут”. Пре би се рекло - Вилмерово писмо је сведок
- да се то страховање директно односи на Тадићев „пут”, штогод да се под
тим иначе подразумева.
12. Бирају ли Срби између формула „У ЕУ по сваку цену” и „Косово
(Србија) по сваку цену”? Може ли се такав избор избећи, вреди ли Космет
нових страдања целе нације? Имају ли данашње српске генерације право да
се зарад „бољег живота” одрекну најбитније територије свог духовног и
националног идентитета?
Што је уопште дошло до дилеме у горњем питању Гласа, има се захвалити
Тадићевој формули, коју је он изгледа „продао” Кондолизи Рајс још 2006.
године, а она је оценила као „генијалном”, да питање Косова и улазак
Србије у УН немају везе. Како је недаван пад Владе Србије показао, те
две ствари имају не неке већ суштинске везе - јер не може се и истински
бранити Косово и „безалтернативно” ићи у ЕУ (а која се већ унапред
определила за независност Косова). Да није било ове лажне Тадићеве
формуле (која је нажалост у то време чак и Коштуницу опхрвала, а све
зато да би имао „јединствену” Србију на плану борбе за Косово), нити би
постојала садашња коалициона влада, нити би било избора од 11. маја, па
би тако отпале и трагичне дилеме пред које су грађани Србије непотребно
стављени.
13. Кога ће наредне српске генерације и национална историја проклињати -
оне који су уверени да треба ићи у ЕУ по сваку цену или оне који су за
Косово (Србију) по сваку цену?
Очито да је на ово питање недвосмислено већ одговорено питањем 12. Ипак
требало би одговорити и на њега. „Кога ће проклињати... ?” Дефинитивно
Тадића. Али не због тога што је хтео да уђе у ЕУ, већ што је, да би ушао
у ЕУ, обмануо и Србију и Коштуницу да је искрени бранитељ Косова, а у
ствари, као што се показало, био је - лажни!
Делом, пак, због наивности, кривица је и на Коштуници јер наивност није
одлика државника. Катастрофална, пак, може бити његова одговорност јер
се, уместо коалиције са радикалима и СПС, а постојала је и та могућност,
определио за изборе од 11. маја и тако препустио (види задњи број Искре)
даљу судбину Косова неизвесном - случају!
Н. Љотић
Преузето из - Искра, 01. мај 2008.
|
