Предходна страна

Извјештај из Унмик-стана: Репортажа шведског новинара са косова, земље корупције и безакоња у којој су Уједињени Народи потрошили 22 милијарде еура

Косово и Метохија земље корупције

Мисија на Косову није само највећа у повијести УН-а, она је и прва у којој је међународна заједница преузела пуну одговорност за земљу у којој је више-мање све у расулу. УН на Косову гради поредак од нуле: доноси законе, оспособљава полицајце, одлучује о једносмјерним улицама, прикупља порезе. Но, према УН-овом билтену "Извјештај раног упозорења" само 30 посто Косовара има повјерења у УН, а прије четири године та је бројка била двострука. Свака друга особа спремна је судјеловати у организираним протестима против међународне заједнице. Је ли то само зато што им УН није успио дати државу коју толико желе

Мациеј Заремба је писац и новинар најутјецајнијег шведског дневника Dagens Nyheter. Аутор је седам књига на тему родне Пољске и Шведске у којој живи од 1969. године. Његови текстови о еугеничкој стерилизацији жена у Шведској у периоду од 1935. до 1975. године, објављивани у Dagens Nyheter1997. године, довели су до службене истраге о том случају, те исприке и компензације жртвама. Са супругом Агнетом Плеијел написао је књигу о чувеном пољском пјеснику Збигнеwу Херберту. Добитник је више новинарских награда. Живи и ради у Стоцкхолму.

Таксист псује на њемачком и удара шакама о волан, а љутито викање у аутомобилима око нас све је гласније. Велики бијели ниссан патрол блокирао је раскрижје. Мршави мушкарац с еполетама очајнички чупа мјењач. "Не опет!", виче мој возач. Затим нешто у њему пукне и он се почиње громогласно смијати: "Ха, ха, прво Турци, онда Срби, а сад? Окупирао нас је Пакистан! Бог нам помогао! Гдје смо ми уопће? Ово је Катанга!" То је викао, не знам што га је подсјетило на Катангу.

Али гдје смо ми? Полицајац који не зна мијењати брзине је из Пакистана, пише му на мајици. Али аеродром на који сам слетио је исландски. А док се возимо главном улицом названом по Billu Clintonu (његов портрет маше вам са зидова кућа), оглашава се мобител са жељама за угодним боравком у Монаку. На сљедећем семафору опет звижди, овог пута жели ми добродошлицу у Србију.

Да којим случајем не знам гдје сам допутовао, да ме нетко само искрцао овдје, бих ли био у стању схватити гдје сам? Вјеројатно не. Инструкције за случај пожара у Гранд хотелу написане су на многим језицима, али не и на оном којим говоре чистачице. И то је информација, јер у овој земљи домороцима и није мјесто у хотелима.

Опкољавање суда
Али ако вас ујутро пробуди ужасни крештави звук и ако прво помислите да је то захрђали тенк гусјеничар, онда сте вјеројатно схватили гдје сте. Иза хотелског прозора црни облак пропада кроз зрак, зарања, окреће се, а онда одједном нестаје са стране. То су чувене приштинске чавке. Једном давно, косовска покрајина име је добила по својим косовима. Сада су птице завладале. Кажу да је то због лешева.

"Револуцију", каже Albin Kurti, испијајући свој капучино у једном гутљају, "покренут ћемо револуцију". Када је то поновио и трећи пут, људи у кафићу почели су се освртати. Препознали су га, гледају га безизражајним очима, али су зато начулили уши.

Он не изгледа као револуционар, више као вјечни студент с Berkeleya. Дебељушкаст због сати и сати проведених за компјутором, наочале, блиједа кожа, мекане бијеле руке. Али изглед може преварити. Албин Курти идол је младих и то много говори о земљи у којој свака друга особа тек треба навршити 25 година. Прије десетак година имао је растафаријанску фризуру и водио је студентске протесте против Милошевића. Када су се мировне акције испоставиле бесмисленима, постао је преводитељ и идеолог оружаних герилаца у ОВК-у. Већ има довољно сљедбеника да може цијелу земљу прекрити плакатима с ријечју "Ветëвендосје" (Самоодређење, што је уједно и име његовог покрета). Мало је оних који сумњају у његову способност мобилизирања маса на улицама.

Albin Kurti увјерава ме да ће револуција бити мирна. Стотину тисућа људи опколит ће стожер, полицијску станицу и зграду суда. Остат ће тамо колико буде потребно. Тједан, можда мјесец дана, и тако истјерати колонијалну силу, силу која комада ову земљу, пљачка њезине људе и уништава њезине жене. Ако желим видјети камо је отишао новац с Косова, каже Курти, нека потражим новоизграђене луксузне виле по Лондону или Амстердаму. Ако желим учити о моралу колонијалне силе, нека избројим борделе: "Њих није било овдје прије него што сте ви дошли."

Вани пролазе џипови, дизелски електрични генератори реже, док Курти цитира УН-ове декларације, Malcoma X и афричке националистичке вође: "Самоодређење је право свих народа!" Могао бих бити и у Конгу шездесетих. Али, као што рекох, ми смо на Косову, на корак од Рима и колонијална сила која ће бити избачена је и Шведска, једна од најпосвећенијих чланица УН-а која већ седам година управља Косовом, или локалним сленгом "Унмикистаном", према УНМИКУ-у: Унитед Натионс Интерим Администратион Миссион фор Косово.

Када се УН прије осам година искрцао овдје, поздрављен је као ослободитељ. Отад су Швеђани убијани и рањавани, више од осам милијарди круна новца порезних обвезника (највећа помоћ по глави становника икада забиљежена) утрошена је на осигурање, владавину права, помоћ избјеглицама, образовање и економски развој. Но данас се догађа да нам људи пљују у лице и уништавају наше ауте. Лани је нетко поставио канту испред УНМИК-ова стожера позивајући нас да се олакшамо у њу умјесто на земљу. "Једини начин да се Косово очисти јест да се вас избаци одавде", порука је Албина Куртија.

Што Албин Курти жели? Док разговара са мном, он је пристојан, свестран и софистициран. Чак и цитира француског психоаналитичара Jacquesa Lacana. Но на лецима је бруталнији: нелојални Срби, они су петоколонаши. Кажу да желе само да им се оставе на миру њихове цркве, али ми знамо да они сплеткаре.

Овакве изјаве добро су примљене у квартовима гдје "странац" готово увијек значи "непријатељ", а мировне иницијативе готово никад не воде ничему.

Нетко каже да Курти жели постати косовски Gustav Vasa. Или њихов Garibaldi: његову бисту треба поставити на градском тргу, а име у школске уџбенике. У љето 2007. много је оних који се натјечу за ту част. Да буду утемељитељи државе, они који ће својом одлучношћу, мудрошћу и насиљем изборити слободу за понижени народ. "Ми не желимо УН-ову мисију на Косову, ми желимо косовску мисију у УН-у!", виче Курти. Авантурист? Можда, али бијес на чијим крилима он лети није сам измислио.

Избацивање УН-а
У УН-овом билтену откривајућег наслова "Извјештај раног упозорења" читам да само 30 посто Косовара има повјерења у УН. Прије четири године та је бројка била двострука. Свака друга особа спремна је судјеловати у организираним протестима против међународне заједнице. Је ли то само зато што им УН није успио дати државу коју толико желе?

Као опроштајни дар Албин Курти даје ми летак, то су инструкције за мој властити бијег. "Десет заповиједи евакуације", горко штиво за пријатеља УН-а. "Не заборави фотографије главног тајника мисије и Kofija Annana... Не користи лифт, може доћи до редукције струје... Не води са собом локалце и не брини за њихову сигурност док бјежиш... Пази само на себе, баш као што си то радио цијело вријеме свог боравка овдје... И посљедње, али не мање важно, немој никада заборавити Косово јер никада више нећеш судјеловати у мисији у којој си могао радити што год ти је пало на памет."

Прије растанка Курти ми говори: "Сјећаш ли се Алжира? Типови који су избацили Французе на својим заставама имали су натпис 'слобода, једнакост, братство'. Тако ћемо и ми избацити УН у име УН-ових идеала, идеала које сте издали на Косову."

Мисија на Косову није само највећа у повијести УН-а, она је и прва у којој је међународна заједница преузела пуну одговорност за земљу у којој је више-мање све у расулу. Овог пута нисмо овдје само да бисмо чували мир и пумпали чисту воду, овдје градимо цијели поредак од нуле: доносимо законе, оспособљавамо полицајце, одлучујемо о једносмјерним улицама, радимо по распореду, прикупљамо порезе. Укратко, прва УН-држава, привремена, али употпуњена свим добрим принципима, од једнакости пред законом преко једнакости сполова па до прометних правила, све то могли бисмо исто тако однијети кући и поступно препустити локалној демокрацији.

Много је оних који вјерују да ће хуманитарне интервенције створити бољи свјетски поредак јер данас нефункционирајуће државе, а не оне деспотске, узрокују патњу у свијету. Интервенција у Конгу прије осам година могла је спасити милијуне живота. Она на Косову без сумње је спасила десетке тисућа, па је према томе оправдана. Но, што се догодило с другим задатком, стварањем УН-ове државе поштења, правде и демокрације? Ако ћемо вјеровати Албину Куртију, све је то отишло до врага.

Можда он намјерно жели оцрнити УН? Он је ипак револуционар, требају му непријатељи. Али с друге стране, ту је и Мариа, шведска експертица за Косово, УН ентузијастица која се кући вратила с депресијом: "Мој поглед на свијет распао се на комадиће, изгубила сам вјеру. Нисам могла ни замислити да се особље УН-а може тако понашати."

Па, како су се то они понашали? Почнимо с учинцима. Бројим конобаре у кавани Гранд хотела. Попут јата меланколичних чавки они сједе на прозорским даскама и око шанка. Има их двадесет и један. Зато је сасвим природно да једини гост мора причекати да буде откривен; готово се и не примјећује.

Статистике говоре да су ти конобари дио половице становништва која има посао. Исто вриједи и за момке на 660 бензинских станица на које људи ријетко свраћају по бензин. У УН-држави постоји једна бензинска станица на сваких шест километара, фантастичан рекорд који нам говори да многе компаније не раде само с горивом, већ, попут хотела, перу новац од шверца наркотицима, оружјем и сексуалним робљем.

Думпинг цијене
Након осам година УН-ове мисије, након 22 милијарде утрошених еура на подручје с два милијуна становника, сива економија цвјета, док је она бијела пред колапсом. Постоји стандардно објашњење за ту биједу: док год се не потврди неовисност Косова од Србије, нитко се неће усудити инвестирати у земљу. Могуће, но какве су инвестиције потребне да би се узгајао краставац?

Чешљам трговине у потрази за локалним производима. Сапун је из Бугарске, мајице с Тајвана, брашно је чешко, а вода из Мађарске. Косовски БДП по глави становника нижи је од оног Руанде, па се чини надреалним увозити рајчице из Турске и салату из Италије, у аграрној земљи којом се простиру запуштена поља.

Зашто увозе? Зато, објашњава господин Bajrami из Привредне коморе, јер се више исплати продавати жвакаће гуме особљу УН-а него орати по пољима. Али исто тако и због тога што УН-ови судови ни након седам година нису успјели одредити коме заправо припадају поља. И коначно, оно што га највише узрујава јест чињеница да УН Еуропи дозвољава думпинг цијену хране на Косову (да, литра млијека на путу из Словачке постаје јефтинија, а боца цоца-цоле стоји само 29 центи).

Кад се тога сјетим, шофер који је узвикнуо "Катанга!" и није био у криву. Економија Косова подсјећа на колонијална времена. Али Африканци су барем имали своје сировине које су могли давати у замјену за шиваће машине. Косово нема нити то, јер његови рудници (олово, цинк, сребро) леже неискориштени. То је симбол ситуације у којој Косово дословно преживљава на својим рушевинама. Главни извозни производ је старо жељезо, али то покрива само један посто увоза.

Како је могуће, питате се, да држава којом управља УН, која има довољно лигнита да освијетли цијели Балкан, која је уложила 700 милијуна еура у своје двије електране, ипак не успијева произвести довољно електричне енергије, али зато производи загађење 70 пута веће од разине коју дозвољава ЕУ? Косову не треба пуно струје, негдје између 600 и 1000 мегавата, слично просјечној нуклеарној електрани, но већина људи ипак има струје довољно само за неколико сати дневно, други ни толико.

Нећу даље оптерећивати читатеље статистикама, но дат ћу вам неколико сценарија из УН-земље који оцртавају природу проблема: једна ЕУ крава субвенционирана је с три еура дневно, док сваки други Косовар живи с једном трећином тог износа. А он унапријед зна и да идућа година неће бити ништа боља. Ако га нетко опљачка, шансе да ће починитељ бити пронађен мршаве су, унаточ чињеници да Косово има највише полицајаца по глави становника у Еуропи. Ако затражи право на употребу земље, суд ће слегнути раменима (тренутно 30 тисућа таквих случајева чека на косовским судовима). Ако се разболи, болница ће тражити да донесе своје шприце и завоје. Ако је она којим случајем Ромкиња или Српкиња, можда јој нетко запали кућу, док НАТО војници гледају са стране.

Кратко памћење
Овакве ствари догодиле су се више него једном. Неопростиви неуспјех, али ипак нимало несхватљив. Провео сам мјесеце проучавајући што се заправо догодило с мисијом да бих на крају схватио да је постојао и краћи пут: пронаћи челника неке локалне опћине у Шведској или Шкотској, показати му УН-државу, њезина правила, хијерархију, платне листе, менаџере, све, и онда га упитати би ли могао на тај начин управљати својом опћином. "Незамисливо", одговорит ће челник, "осим уколико вам није циљ довести банду хулигана да преузме контролу над градом".

Сигурно је да нема једноставног објашњења за овај дебакл, али постоји систем, постоји нека невидљива метода у том лудилу. Тешко је оцјењивати завршене УН-ове мисије зато што су оне тако хировите. Међународна заједница има гигантско тијело, али кратко памћење, одговорне особе континуирано се замјењују новима, заборављају се извјештаји, у будућност се гледа с прошлом годином већ заборављеном. Косово је изнимка из тог правила, јер се по први пут појављује више информација о почињеним грешкама него што би се хтјело, а то можемо захвалити Шведској.

У студеном 2003. године, Inga-Britt Ahlenius постала је превише неовисна по укусу владе Görana Perssona, па је прихватила понуду да успостави Главни ревизорски уред на Косову. Други феномен зове се омбудсман, институција коју је шведски парламент створио 1809. године. Kofi Annan сматрао је да би таква институција била способна надгледати УН, али нитко није могао замислити да ће особа за то задужена задатак схватити толико озбиљно. Међу првим стварима коју је Inga-Britt направила на Косову било је објесити уоквирени натпис с ријечима: "Куррë мос харрони се њë цент...", односно: "Немојмо заборавити да је сваки улудо потрошени цент новца порезних обвезника украден од сиромашних", Gustav Möller (1884.-1970.), шведски министар социјале.

Након тога, заједно с еуропском организацијом за борбу против корупције ОЛАФ, прихватила се анализе косовског међународног аеродрома. Мислили су да ће им шест мјесеци бити довољно, но испоставило се да су им требале двије године.

У прољеће 2006. године, Ahlenius (која тренутно води УН-ов одјел за унутарњи надзор ОИОС), објавила је сажетак резултата истраге о аеродрому који је резултирао помутњом у УН-у. Извјештај је показао да је група менаџера годинама суставно пљачкала аеродром. Корупција и некомпетентност били су "системски", али су ипак пролазили некажњено будући да УН-ови челници на Косову нису успоставили контролна тијела и нису реагирали на корупцију и пријевару: цивилни управитељ Косова примио је 33 пријаве о неправилностима, али све су оне завршиле у његовим ладицама.

Inga-Britt Ahlenius упозорила је да је цијела мисија угрожена уколико УН настави игнорирати корупцију: "Невољкост виших челника мисије да се ухвате у коштац с корупцијом имат ће разоран утјецај на њезину јавну перцепцију на Косову и изван њега."

Локалци на Косову у то су већ дуго времена сумњали. Гњилеж на приштинском аеродрому била је дио серијала у локалној штампи: мито за визе, мито за посао, нестанци новца, непотизам. Али сада ће то коначно рашчистити, зар не?

Слиједи наставак: цивилни управитељ Soren Jessen-Petersen узвраћа ударац. На аеродрому нема корупције вриједне спомена, тврди он, извјештај је неутемељен, а даљња расправа о томе губљење времена. Штовише, аеродромом се сасвим добро управља, могло би се чак рећи врло успјешно. Jessen-Petersen задовољан је чак и чињеницом да је проведена само 21 од 74 препоруке ревизорског уреда.

Грозничава активност
Погледајмо што је то што је Jessen-Petersen сматрао недостојним судског прогона, па чак и разговора. Волумен промета на приштинском аеродрому успоредив је с оним у шведском граду Лулеа. Но, док тамошњим аеродромом управља стотињак људи, оним приштинским управља њих 500. Број запослених нарастао је до тог броја управо у вријеме Jessen-Petersena. Релативно рано, документом 377/04, позван је да објасни разлоге тог повећања, но то није и учинио. Шест мјесеци покушавао сам се дочепати тог тајног документа у Неw Yорку. Иако је шкрт на ријечима, а сва имена су избрисана, уз извјесни напор и помоћ људи на Косову прича се може реконструирати.

Аеродрому треба менаџер за људске потенцијале. Према правилима УН-а, радно мјесто мора се јавно огласити, но британски директор аеродрома Ioan Woollett радије је ангажирао свог познаника, назовимо га Smith. Започиње грозничава активност. Тијеком љета 2004. године Smith запошљава просјечно три особе дневно. Неки од њих не знају енглески или немају никаквог образовања, али су "потребни у одјелу финанција". Невјеројатно лијепе жене, јављају свједоци, неке од њих чак су побиједиле на натјецањима љепоте.

Након четири мјесеца број особља је удвостручен, са 235 на 486. То је отприлике 200 више него што је потребно. Дотад је господин Smith већ напустио Косово (да служи међународној заједници у Судану). Господин Woollett такођер је побјегао из УН-државе. Нитко не зна колико су точно ова двојица успјели изнудити, али не мање од неколико стотина тисућа еура. Износ мита за запошљавање на аеродрому варира између једне и три тисуће еура. Но, атрактивне жене господину Woollettu могле су платити и "интимним услугама", кажу приштински извори. Осим двојице Британаца, у овој посљедњој трговини судјеловало је десетак локалних запосленика.

Погледајмо сада улоге. Поред етничке мржње, корупција је највећи проблем Косова. Она осиромашује економију и нагриза правду. Но, шачица храбрих појединаца одлучила је радити управо оно што им је УН рекао да раде. Пркосити кланској култури ("никад не цинкај свога") и рискирати помагањем истражитељима (једно убојство повезано је с овим случајем мита, док о ризику жена које су судјеловале у истрази не треба посебно ни говорити). Но, каквог ли неспоразума: чини се да су управо злотвори они који уживају заштиту УН-а.

Што је још откривено? Јесу ли Jessen-Petersen и његови људи били уцијењени од стране мафије? То би барем било драматично, но бојим се да је у питању нешто много мање. Jessen-Petersen био је пети цивилни управитељ Косова у исто толико година (незамисливо, но чини се да УН вјерује како је изградњу државе боље повјерити привременим дужносницима). Па како размишља страни гувернер који унапријед зна да ће остати годину, можда годину и пол, и већ циља на неке друге, часније задатке? Позива ли он људе на одговорност када је то потребно, отпушта ли корумпиране колеге који имају утјецајне пријатеље у Неw Yорку? Рискира ли негативне написе у новинама? Или је ипак боље извјештавати само о напретку?

У прољеће 2005. године, након отприлике шест мјесеци на Косову, Jessen-Petersen постаје шеф УНХЦР-а, најугледније организације за права избјеглица. Истог тог љета, Jessen-Petersen одбија свих једанаест приједлога УН-ове ревизорске агенције ОИОС да се обрачуна с корупцијом (приједлог девет, примјерице, говори да се запошљавање мора темељити на формалним заслугама). Његов извјештај Вијећу сигурности УН-а тог истог љета нема никакве везе са ситуацијом у провинцији. Но, као промотивни документ за самога господина Petersena, он је ремек-дјело.

Бајрами и Смитх у стварности се зову другачије.

У идућем наставку: Како је менаџер енергетске компаније лажирао своју биографију и седамдесетгодишњој станодавки без прихода одбио платити телефонски рачун; како су "корумпирани" Талијани постали косовске добре виле, а поштени Скандинавци "викиншка мафија"; како је француска влада одлучила "не поновити Босну" и на Косову једном руком давати, а другом узимати.

  Штампа