Предходна страна

Чак и да нема проблема Косова и Метохије, било би више него довољно разлога да Србија искористи своју историјску шансу и раскине вековне англоамеричке окове.

Приручник за ослобођење

Питам се у светлу последњих догађаја, да ли смо схватили ко је главни непријатељ, ко нам разбија земљу, ко нам отима Космет? Ударна оштрица како наших политичара, тако и демонстраната, била је Америка. Америка је означена као главни налогодавац свега зла које нас је снашло. А да ли је баш тако?

Америка јесте била и остала, а и у будућности ће то бити, "ударна песница" за растурање како Србије тако и Русије, али где се налази "мозак" ове операције? Неко ће рећи: па тамо у Вашингтону, неко "паметнији" ће поменути "Сиетл", неки опет седишта великих банака... Али не, центар је много ближе нама, овде у Европи или крај Европе, на једном острву средње величине, једном острву где лежи "фокус свог светског зла", не само са Србе и Русе, него и за све народе "трећег света". Народи трећег света су то давно схватили, и сваки обичан пролазник на улици ће вам то рећи, али колико ће времена требати да ми Срби то схватимо?

Да видимо шта о томе каже „Приручник за особођење Србије“:
Крај 20-тог и почетак 21-вог века обележени су неуспелим агресивним походом англоамеричког глобализма, који је покушао да створи „униполарни свет“, да прогласи „крај историје“ победом у „рату цивилизација“, да заведе тоталитарни поредак китећи се туђим перјем слободног друштва и демократије, умногоме је изменио лице Европе, довео до пада СССР, Варшавског уговора и совјетског модела социјализма, створио много нових држава, распирио бројне међуетничке сукобе на југоистоку Европе, Централној Азији, Кавказу, Блиском Истоку и Африци и водио три агресивна рата – у Југославији, Авганистану и Ираку, усмеравајући своју претњу према Русији и Кини. Глобализам је покушао да створи и свој идеолошки концепт – поништавање државног суверенитета и националног идентитета кроз „извоз демократије“, односно наметање либералног концепта економије по рецептима чије спровођење контролишу чиновници западних влада, ММФ и Светске банке инсталирани у државне и привредне механизме покорене земље. Истовремено, успоставља се потпуна контрола медија и укупног друштвеног живота преко агентурне мреже „невладиних организација“, које спроводе политику западних влада и плаћене су са њихове стране. Међутим, Трећи светски рат доживљава свој Стаљинград у Ираку, а окончава се пруженом руком од стране новоизраслих центара раста и моћи – пре свега Русије и Кине, да у новом, мултиполарном свету, заснованом на континуитету међународног права успостављеног после Другог светског рата, англоамеричка осовина заузме адекватно место једног од 6-7 полова (уз Русију, Кину, Индију, Латинску Америку, Арапско-исламски свет, Западну Европу). У свету данас, Кина има највећи људски и економски потенцијал, али најактивнију улогу у успостављању нових, демократских и равноправних односа у свету има Русија. Убрзани развој стратешког партнерства ове две земље у 2006. години, који је довео до стабилизовања постсовјетске Централне Азије у оквиру Шангајске организације за сарадњу и првих заједничких војних маневара Русије и Кине, фактички је представљао глобални стратешки преокрет, који је прокламовао руски председник Владимир Путин у свом чувеном минхенском говору 10. фебруара 2007.

И даље:
Чини се да никада у историји није постојао тако чврст глобални консензус у оцени неке историјске појаве, као у осуди фашизма после Другог светског рата. При том, та осуда се најчешће везује за режиме у Немачкој, Италији и Јапану, личности Хитлера и Мусолинија итд. Данас, међутим, са веће историјске дистанце и са поукама збивања са краја 20. и почетка 21. века, тој осуди се морају придодати стране силе које су омогућиле успон фашизма и покушавале да сличан агресивни образац, усмерен против Русије, остваре три пута у једном веку. Архитекта ове политике је Британија, а њени владајући државно финансијски-кругови и њена обавештајна служба су вероватно најстрашнији и најмрачнији фактор у историји човечанства.

У форми класичне империје, која држи под својом влашћу друге народе и земље, на свом врхунцу, са колонијама на свим континентима, Британска империја је била једина заиста глобална империја. Од тог доба до данас, њене глобалне аспирације и њена глобална бескрупулозност нису престајале. А данас, када су заустављене, оно што свету недостаје, јесте контролни механизам, неки аналог оног који је примењен у односу на Немачку после Другог светског рата, који ће онемогућити да се такво понашање у будућности понови.

Највећи ударац је британска владавина светом доживела америчком револуцијом, односно ратом за независност. Од тог доба, а посебно од времена америчког грађанског рата, Британија је схватила да не може војним средствима ни да поврати Америку ни да влада светом, па је започела подухват који траје до данас, а који карактеришу две компоненте – ратне интриге (помоћу којих су изазвани и Први и Други светски рат) и инструментализација америчке моћи. Тиме номинални носилац империјалне политике постају САД, а Британија уз њих паразитира, као најближи и највернији савезник и саветник (без чијих анализа, заснованих на двовековном пристуству на тим просторима, не би били могући амерички ратови ни у Југославији, ни у Авганистану, ни у Ираку), до границе да се захваљујући таквом савезништву, САД данас налазе на рубу тоталног краха.

Због овог фаталног брака Британије и САД, оправдано је империјализам, односно глобализам који је запретио савременом свету називати једино англоамеричким. Тај појам се готово редовно употребљава у арапском свету, јер арапски свет у континуитету трпи, најпре од Британије, па онда од САД, и добро разуме ову симбиозу. Уосталом, једна од најстрашнијих, вероватно незалечивих последица британског колонијализма је разбијање арапске нације у неколико десетина држава. Ту везу и тај континуитет би требало да разумемо и ми у Србији.

Највећи изазов и највећа мета британске империје је била и остала Русија. С једне стране као моћни ривал од кога се може изгубити рат, а са друге, као империја која се, за разлику од других, ширила око својих граница, и која је успевала да своју империјалну заједницу народа држи у више-мање равноправним међусобним односима. Неспособна на отворени сукоб, Британија је као оруђе против Русије користила најпре Немачку, па онда САД. Допунски разлог за изазивање сукоба између Немачке и Русије, за Британију је била могућност да две највеће и најнапредније европске нације остваре партнерство, чиме би била заувек окончана британска доминација, не само у свету, већ и у Европи.

Када Први светски рат није довео до очекиваног интензитета сукоба између Русије и Немачке, Британија је помогла фебруарску револуцију у Русији, која је објавила „рат до победе“. Катастрофално интензивирање сукоба је међутим зауставила октобарска револуција. Својом пропагандом и војном интервенцијом, очекујући да је Русија на издисају, Британија подстиче интензивирање крвавог грађанског рата у Русији и непомирљивог идеолошког антагонизма.

Неуспех из Првог светског рата, покушава се надокнадити припремањем Другог. Британија за немачког лидера програмира русофоба и расисту Хитлера који је иначе био у британском заробљеништву за време Првог светског рата. У политички нелогичном обрту, подстакнутом из Британије, Хинденбург именује 1933. за немачког канцелара вођу мало утицајне националсоцијалистичке партије, која постаје доминантна тек после избора које је организовао сам Хитлер. Британци и Американци (пословни кругови зависни од Британије; САД постају потпуни заточеник британских планова тек после смрти Рузвелта) економски помажу јачање Хитлерове ратне машине. Британски план је следећи: усмерити Хитлера на Русију, а када две велике нације довољно једна другу ослабе, британске и америчке трупе улазе у рат, постављају се између страна и стварају „санитарни кордон“ од Балтика до Црног мора, под својом контролом. Руси схватају британске планове и споразумом Молотов-Рибентроп мењају цео планирани ток Другог светског рата. „Санитарни кордон“ никада није створен, а Русија у завршној фази рата ставља под своју контролу његове потенцијалне чланове и тиме за више деценија зауставља британске планове.

Српским патриотама се често, некад и у доброј намери, сервирају приче о „светској влади“, „закулисним Ротшилдима“, „јеврејској, хазарској завери“... Ове приче су опасне јер свака садржи зрно истине – довољно да им необавештен човек поверује, а истовремено означавају и смештају главног непријатеља у сферу недодирљивог, виртуелног. Да, постоје Ротшилди и други велики носиоци светског капитала који су јеврејског порекла и имају велики утицај на светске финансије и политику западних влада. Управо они су један од главних стубова британске политике последњих векова. Но, суштина није ни у јеврејству ни у било којој вери ни нацији, већ у капиталу и профиту који су анационални и који стварају светски систем у коме су капитал и профит једино божанство. Изазивајући ратове и жртвујући не искључујући при том било кога, чак и припаднике нација из који су власници капитала потекли. Тако имамо примере да међу власницима фирми у Британији и САД које су помогле успон Хитлера налазе и Јевреји, па је чак и међу произвођачима гаса за гасне коморе, било је Јевреја. Као што терористи које су произвеле америчке службе изазивају погибију Американаца 11. септембра 2001. Јер то је за Енглезе и САД бизнис. Стога наш непријатељ и непријатељ слободног света су владе Британије и САД, чије тајне службе и чији политичко-економско-финансијски ресурси директно производе злочине и патње у свету. А са тако јасно означеним противником могуће је борити се – чувајући суверенитет сопствене земље и будући у савезу са другим слободним земљама.

У савремено доба, Србија је повратила и утемељила своју државност у 19. веку, ослобађајући већи део своје територије од Турске окупације, и лавирајући између утицаја две оближње и познате регионалне силе – Русије и Аустроугарске. Међутим, по Србију трагични 20. век, обележен је доминацијом ванрегионалних сила. Англоамеричка осовина управља Србијом од 1903. до данас, са најдужим периодом отпора 90-их година 20. века. 1903. контролу над Србијом преузимају Британци, а Американци им се прикључују 1948. Утицај „мајке Русије“ у 20. веку се појављивао само у ратовима, а у мирно доба је био симболичан и ограничен. Српски народ се херојски борио за своју слободу, и тиме задужио и Русију и свет у сва три светска рата. Али размере његовог страдања биле су директна последица неискрености англоамеричких савезника, чији су главни апетити увек били усмерени према Русији, а Срби су им били потребни само као „топовско месо“ и то одвојени од Русије.

Ово се у најчистијем виду односи и на период у току и после Другог светског рата. Отац антикомунизма и хладног рата Винстон Черчил упућује свог сина у војну мисију код Тита. Почиње период једне од највећих историјских контроверзи српског народа – у јавном и политичком смислу несхваћених до данас. Народ живи добро, а Тита – личност никада разјашњене биографије, са почастима примају у целом свету. Титова „комунистичка“ Југославија постаје „тројански коњ“, главно оруђе Запада за подривање источног блока, али не (идеологије су историјска химера!) ради „рушења комунизма“ него ради уништења Русије! Националистички антифашистички борци у Србији су изманипулисани и жртвовани дугорочној британској стратегији, а и готово сви вођи комунистичког антифашистичког отпора су уништени – они који нису погинули у рату, елиминисани су после 1948. Југославија је постала један од главних стубова НАТО. То јој је, као и свим битним англоамеричким савезницима (узмимо само за пример Турску) давало одређену слободу у спољнополитичком деловању. Та релативна слобода је у свести многих руководилаца, официра и припадника тајних служби, стварала илузију да се ради о независности једне самосвојне и јаке државе. Неспособност многих од њих да и данас схвате и прихвате ове просте чињенице је један од главних узрока наших проблема. Титова Југославија је деценијама била потпуно отворена за западну пропаганду. Антикомунизам, благо увијен у обланду „супротстављања совјетској хегемонији“, био је малтене званична идеологија. А главни циљ је, наравно, био стварање и подстицање русофобије. И зато није ни чудо да су данашњи главни англоамерички политички играчи у Србији – некадашњи руководиоци Титове партије, њихова деца и њихови „омиљени дисиденти“. Међутим, и Југославија и све друго што није било потпуно под влашћу англоамеричког система, могло је за њих бити само оруђе за привремену употребу, које ће бити бачено под ноге чим се назре остварење главног циља – уништења Русије. Имајући то у виду, западне владе су све време водиле двојну политику према Титoвој Југославији. Односи политичког, војног и економског савезништва на званичном нивоу, уз истовремено потхрањивање свих екстремних шовинистичких, фашистичких и терористичких група у емиграцији (на том плану деловање западних тајних служби према Југославији није се разликовало од деловања према другим земљама источног блока). У Русији је деведесетих година била широко распрострањена илузија да је супротстављеност Запада идеолошке природе. Та иста илузија је у окупираној Србији двехиљдитих постала доминантна. Русија се своје илузије ослободила. Време је да то исто учини и Србија, посебно пошто је за своју оданост Западу „награђена“ свим могућим врстама агресије и понижења.

Шта данас рећи о комунистима и њиховој историјској улози, посебно у Русији и Србији, чији су нам примери најближи? Полазећи од погрешне премисе да је успостављање напреднијих и праведнијих друштвених односа партијско питање, опасно су потценили национално и верско, слабећи на тај начин националну свест и способност отпора агресији. Руски комунисти су те грешке схватили и према овим питањима данас имају сасвим другачије ставове, али су још далеко од тога да добију нову шансу за управљање државом. Српски комунисти су (због стављања Титовог режима у службу Запада) потпуно нестали као политички фактор. Има покушаја да се то промени. Без обзира на поменуте историјске заблуде, комунисти су поставили највиши у политичкој историји стандард идеала части, поштења, саможртвовања за опште добро и били међу највећим херојима када год је нација била угрожена.

Већи део државне и политичке елите Титове Југославије, па тиме и Србије, као њене федералне јединице, био је или у служби западних интереса или под доминантним утицајем западног начина мишљења. Група људи на челу са Слободаном Милошевићем схватила је крајем осамдесетих опасност која земљи, а посебно Србији, прети са Запада. У два наврата, почетком и крајем деведесетих, он је покушао да великим резовима у државној структури, елиминише амерички утицај. Међутим, отпор који је земља током деведесетих, под његовим вођством, пружала агресији, завршио се поразом и окупацијом из два главна разлога – прво, англоамерички утицај је сувише дубоко ушао у друштво и државне структуре (па је чак у владајућој елити недостајала свест о томе у ком правцу теку збивања у свету) и друго, није било ослонца међу великим силама, односно Русија није била, због својих огромних унутрашњих тешкоћа, у стању да ефективно помогне очувању суверенитета Србије. Данас, међутим, Русија схвата две чињенице – да је једини народ у читавом региону који никада није ратовао против Русије – српски народ, као и да су англоамеричка агресија и отпор који је српски народ пружао, помогли Русији да схвати природу западне политике и да добије на времену да се припреми за сопствени ефективни одговор.

У западној обавештајној заједници у Србији током деведесетих и до данас, као и на много других места у свету, право примата, доајена, координатора имали су Британци. Они су били ти који су планирали и осмишљавали и анализама помагали све савремене америчке ратове. Њима је било поверено и да воде (а ко би други?) једну од највећих перфидија у историји – „суђење“ Слободану Милошевићу у хашком трибуналу. Када је било јасно да планирани ефекти ни изблиза нису остварени, а да јачање Русије прети да сруши овај механизам заштите англоамеричке агресије и да се Милошевић нађе на лечењу у Москви, њему је у трибуналу пресуђено.

Осим да суде шефу једне државе за отпор агресији, тамо су по први пут покушали да на оптуженичку клупу ставе и тајну службу те државе и „открију“ њене тајне. Свет има много веће морално право да осуди западне тајне службе, на првом месту британску и америчку, за умешаност у све најстрашније злочине савременог света. Ми у Србији знамо да су крваве грађанске ратове на простору бивше Југославије они припремили и подстакли и да нема ни једног већег злочина, без обзира која га је страна починила, у који нису били, на овај или онај начин, умешани. Примери су страховито ружни, али ипак ево једног. Убиству хрватских заробљеника у Овчари код Вуковара претходила је вест коју су тог јутра пренели сви медији – да је у једном породилишту нађено 40 убијених српских беба. У ратним условима било је тешко проверити вест. Она никад није потврђена. Злочин на Овчари се догодио поподне истог дана. Вест је лансирала британска агенција Ројтерс.

А где је решење?
За слободну будућност Србије, потребно је, у домену политичке свести, испунити три предуслова.

Прво, са поносом погледати читаву своју историју и елиминисати самооптуживање које је главни лајтмотив са којим су западне марионете 2000. дошле на власт. Да, било је у нашој историји и грешака појединих владара и дуготрајних заблуда. Али, мало који народ се може похвалити да је са толико упорности и храбрости бранио своју слободу и самобитност, да је у свим великим историјским потресима био на правој страни, и да је међу првима по броју жртава уграђених у напредак цивилизације. У будућност можемо само уједињени, славећи своје хероје и одајући пошту својим жртвама и никад више сукобљени између себе.

Друго, схватити да је без обзира на неупоредиви допринос Запада цивилизацији домену науке, технологије и политичких идеја, сурови и бескрупулозни англоамерички империјални подухват уништио сваки примат Запада у свету. Са својом православном духовном и политичком традицијом, не треба да се ни у чему осећамо инфериорним, напротив.

Треће, савезништво са Русијом и другим слободним земљама није исто што заменити зависност од једне велике, колонијалне силе, другом. Раскршће на ком се налази данашња Србија је исто оно на коме се налази читав свет. Коначним падом англоамеричке империје мора заувек бити сахрањена свака империјална политика, а односи у свету ће се градити на принципима равноправности и међународног права. Успоном Русије, Кине, Индије, Бразила и других, створени су предуслови и човечанство већ креће тим путем. Србија нема разлога да буде међу последњима, поготову јер је сваки дан кашњења веома скупо кошта.

Чак и да нема проблема Косова и Метохије, било би више него довољно разлога да Србија искористи своју историјску шансу и раскине вековне англоамеричке окове. Прошлост је сувише болна, а садашњост (последњих седам година) сувише понижавајућа.

Ни једног реалног економског ни развојног пројекта, ни једне озбиљне инвестиције нисмо видели ни од САД ни од ЕУ. Нажалост, нема ни понуда за будућност. Из окупиране Србије се годишње од стране Запада исиса шест милијарди евра.

Сада нам ЕУ великодушно даје помоћ од једне милијарде (!) до 2011. године. Ето, то је „партнерство“ са агресором. Србији треба савезништво са пријатељима!

Ето, тако пише "Приручник за ослобођење"

  Штампа