Мирјана
Марковић у свом тексту пише о кривици и симболичном киднаповању
Милошевића и његовом испоручивању Хагу на Видовдан 2001 године
Ко је крив ?
Када се овај
текст буде појавио у „Правди" биће Видовдан. Пре седам година, на тај
дан, предвече, Слободан Милошевић је насилно из београдског затвора
одведен
у Хашки
логор. Осим што је то било насилно, било је и противуставно. И, наравно,
било је симболично на циничан начин.
 Слободан
Милошевић је почео свој политички живот енергичним, енциклопедијским
залагањем за ствар Косова. Он је једини југословенски и српски политичар
који је отишао на Косово, да усред Косова и пред Србима и пред
Албанцима, брани Србе изложене албанском насиљу. За слободу Косова од
албанског сепаратизма и национализма говорио је на највећем митингу у
историји српског народа пред два милиона људи
28.
Јуна
1989.
Године. Било је тога дана тачно
600
година од Косовске битке. Он је успео да у кратком времену, од дана када
је обећао српском народу на Косову и српском народу уопште, промени
Устав Србије и врати Косову статус покрајине, укидајући аутономију која
је имала сва својства потенцијалне апсолутне самосталности. Он је
зауставио насиље албанских терориста у оном месецу у коме је обећао да
ће бити заустављено. Бранио је Косово од сепаратизма а Србе на Косову од
тероризма дуго и успешно, чак и онда када је на страну албанског
сепаратизма и тероризма стала моћна политичка а затим и војна сила
савременог света. Подржан од народа на чијем се челу налазио, он се
супротставио тој сили, пред којом већ више од две деценије мање или више
ћути цео свет.
Силници и помагачи
За то супротстављање, за ту дрску нелојалност, та сила је његову борбу
против албанског сепаратизма на Косову прогласила за великосрпски
национализам, а његову борбу против албанског насиља над Србима за
геноцид над Албанцима. Подигла је против њега оптужницу у своје име а
себе прогласила светом и одвела га насилно у „светски" затвор, баш на
дан који је симбол, не само борбе српског народа за слободу, већ и
симбол његове личне борбе за ту слободу. Избор Видовдана као дана за
хапшење српског лидера за слободу српског народа, а пре свега за његову
слободу на Косову и слободу Косова, требало је да буде поука српском
народу и њему лично ставите тачку на ту борбу јер ћете пасти у ропство
као што сте у њега пали пре шест векова, борећи се за исту ствар. Он је
тог дана и пао у ропство. Српски народ, без њега, видећемо у каквој ће
слободи живети.
А он је у ропству био пет година. Српски народ је у ропству био пет
векова. Вероватно је за човека пет година ропства оно што је за народ
пет векова ропства. Српски се народ после пет векова ослободио ропства.
Он је после пет година убијен.
Ко је одговоран за видовдански злочин над њим, за пет година робије, за
његово убиство?
Свако би одмах рекао они против којих се побунио, које је одбио да
слуша, који нису успели да га победе ни у миру ни у рату, који су
злоупотребили његова високо морална осећања за интересе других људи и на
превару га одвели у затвор. НАТО алијанса, западне владе, центар у
Брислу, центар у Вашингтону... Да, наравно. Али, делимично. Делимично,
јер та моћ из Брисла или Вашингтона, из седишта НАТО алијансе или
седишта западних влада, та неоспорно огромна моћ обратила се
својевремено и њему са захтевом да у име њихове правде пошаље у њихов
затвор и на њихов суд грађанина наше земље кога су они оптужили за ратне
злочине. Он, као председник Србије је лако и кратко то одбио. Радило се
о Жељку Ражнатовићу Аркану. О грађанима Србије одлучује се у Србији. И
то је био крај његовог разговора са представником те моћне стране света.
Нема говора да је та страна света протестовала, претила, допустила себи
да јури „злочинца" по Србији.
Саборци без части
Дакле, та моћ није тако моћна. Не, ако нема савезника у земљи на чије се
грађане намерила. Да би реализовала своју моћ мора да нађе савезнике
тамо где жели да је манифестује, али не било какве, већ надлежне.
Ниједног грађанина неке земље не може да пошаље на суд ван његове земље
било ко судија општинског суда, дежурни у локалној станици полиције,
председник неке општине, члан владе... А дугогодишњег председника државе
у затвор и на суд ван земље може и сме да пошаље само неко ко је
надлежан - власт те земље, дакле.
Ко је био власт у нашој земљи
28.
Јуна
2001.
Године увече
-
онда тај.
Без тог савезништва ни Брисел, ни Вашингтон, ни све западне владе, ни
цела НАТО алијанса не би могли ништа, као што нису могли у време када је
Слободан Милошевић одбио да им буде савезник у испоручивању људи на
губилишта.
Властима у земљи као одговорним за злочин у Хагу треба додати и оне
субјекте који су својим чињењем или нечињењем допринели том злочину.
Руководство опозиционе партије и при том његове партије, којој је он и
тад био на челу, које није помогло
2001.
Године да га не одведу у затвор, а када су га одвели да га врате или бар
да га пусте да се лечи у болници када се разболео.
Осамнаест посланика СПС-а у Већу грађана Савезне Скупштине који нису
дошли на седницу Скупштине на којој се
2002.
Године одлучивало о захтеву Скупштине СРЈ Трибуналу у Хагу да се
Слободан Милошевић лечи ван затвора. Недостајало је
16
гласова па да се таква одлука на Већу грађана донесе. На Већу република
је донета. Да је дошло
16
од
18
оних који нису дошли, Скупштина би упутила свој захтев у Хашки трибунал
и он би се вероватно лечио и вероватно излечио. Али, нису дошли, иако их
је „Слобода" молила и преклињала.
Лекари без етике
Група лекара из болнице „Дедиње" која је на ВМА однекуд имала право да
одлучи да га после коронарографије врате у затвор под високом
температуром и у великој грозници неколико сати после те интервенције,
иако су ме сами обавестили да се у болници после такве интервенције мора
да остане непомично у кревету барем
24
сата. У хладној ћелији, без лекарског надзора и лекова, са високом
температуром, почела је његова болест. Не знам имена тих зликоваца, али
неће бити тешко да се сазнају.
Трибунал који му није дозволио да се лечи, пошто га је претходно довео у
тешко здравствено стање исцрпљујући га радом, психофизичким насиљем и
онемогућавањем мени и нашој деци да га посећујемо.
Идеолози „Сабље"
2003.
Године који су почели страшан прогон његове породице
-
мене и деце, који је имао за циљ да га дестабилизује морално и
здравствено и да га лиши могућности да нас види.
Холандске власти које су преко своје амбасаде у Београду опструирале
могућност мени и нашем сину да одемо у затвор за време мале паузе у
политичком прогону, када смо кратко време били без потерница.
И још једном
-
Трибунал у Хагу, када је
24.
Фебруара
2006.
Године одбио гаранције Руске Владе да се лечи у Москви, знајући колико
је болестан, он га је тог дана свесно и директно осудио на смрт.
Мира Марковић
PRAVDA
|
