Србија је крива –
Насер Орић
је невин Куста је лош – Горан је добар
Политизација Културе
Србија се истиче једном посебном врстом људи.
Они се не издижу да избегну одлуку и одговорност, него зароне у најгору
канализацију и одатле се одазивају на проблеме и изазове
Поред оваквих бедника међу Србима нико други
ни за шта не може бити крив
Никада у историји Србије и српског народа
међу уметницима није било више улизица и додворица
 Србија
данас живи највећу политизацију када је култура у питању.
И
највећу безочност, некултуру и бизговски примитивизам када је политика у
питању.
Постоји посебна врста кукавеља и јадова који се тренуцима тешких одлука увек
издижу изнад проблема. Драматично се одлучује хоће ли се напред, назад, лево
или десно, а онда се појављују они који саопштавају да то уопште није прави
приступ проблему који је негде у безбедним и бескрајним висинама. Њих у тим
висинама све мимоилази.
Посебна врста људи
Али Србија се
истиче једном посебном врстом људи. Они се у потпуно истоветним ситуацијама
не издижу да избегну одлуку и одговорност, него зароне у најгору
канализацију и своје ђубре и одатле се одазивају на проблеме и изазове. Баш
тако се понашају наши властодршци. После ноторног зликовца Харадинаја
невиним је проглашен и Насер Орић. Наше властодршце је то згрануло. Мало
мало па се зграну и забезекну. Из све снаге се залажу да потпишу „безусловну
и потпуну сарадњу са Хашким трибуналом" како пише у чувеном Споразуму са ЕУ
који ће ратификовати у Скупштину Србије, а истовремено се залажу да се Хашки
суд укине. А док се не укине нека ликвидира Србе и нека све убице Срба
прогласи невиним. А и што да не као да су нешто гори они који су убијали
Србе од оних који им данас као Срби узимају образ, част и достојанство.
Поред оваквих бедника међу Србима нико други ни за шта не може бити крив.
Бруци и срамоти никад краја.
Редитељске смене
На
конститутивној седници Управног одбора „Политике" а. д. на предлог Горана
Марковића и др Слободана Марковића са места председника УО смењен је Емир
Кустурица а на његово место је постављена Соња Лихт, председник Београдског
фонда за политичку изузетност. Дакле Горан Марковић је сменио Емира
Кустурицу, а онда се „повукао из УО". Задатак је обављен, Кустурица је
смењен. Жива парафраза Стипе Месића.
Емир
Кустурица је живи класик европске, светске, југословенске и српске филмске
уметности, овенчан највећим могућим наградама, ангажовани и истакнути
антиглобалиста. Његовим филмским послом бави се и Горан Марковић, и он је
редитељ. Присталица тзв. нешкодљивог филма и велики миљеник негдашњег и
данашњег режима. Дакле, и он се бави филмом.
Одувек је, изгледа, вребао неку прилику да се уплете у ситуације око
великана. И сада је дочекао да смени Емира Кустурицу. Кад не може на филму,
у уметности где му је Кустурица недостижан, може у управном одбору! Може све
као миљенче режима.
Невидљиви филмови
Па кад смо
већ код културних и филмских тема, у Србији се снимају филмови. Кустуричини
нас прослављају по свету, добијају признања и имају публику. Али снимају и
други па и Горан Марковић. Дабоме, изостаје међународни успех што не би било
тако страшно кад би те филмове неко у Србији гледао. Али у Србији, земљи
дивљег капитализма, има све мање биоскопских сала. Готово да их нема ни у
Београду. Филмови се снимају уз помоћ државе и министра Воје Брајовића, ако
он у њима има неку улогу. Од улазница дакле нема прихода. Нема сала, нема ни
публике нема ни продатих улазница. То је нова фаза наше кинематографије,
такозвана „жута" фаза - невидљиви филм! Филмска индустрија је чист трошак.
То је идеална ситуација за разне уметничке мезимце режима. Зато их се толики
број и појављује по разним бинама у страначким изборним кампањама. Никада у
историји Србије и српског народа међу уметницима није било више улизица и
додворица.
Идеологија у књигама
На тржишту
књига режим је такође један од погубних чинилаца. Фаворизује се само оно што
идеолозима глобализације и таквом режиму одговара. Србија је једина земља у
свету у којој награду за најчитанију књигу не добија најчитанија књига. Шта
је најчитаније одлучује извесни Угричић који је на челу Народне библиотеке
Србије. Када се човек суочи са његовим ставовима и деловањем онда у
потпуности схвати зашто НАТО 1999. године није бомбардовао Народну
библиотеку, као што су то учинили Немци 6. априла 1941. године. Што да
бомбардују кад имају Угричића!?!
Вратимо се филму. Цензуре је у некадашњој Југославији било. Знатно мање него
у другим социјалистичким земљама, али било је. И нестало је. Али сада се
усред демократије и дивљег капитализма захтева и тражи да се изведе прави
инквизиторски поход, да се забране за приказивање сви филмови у којима се
лоше говори о четницима!
Некада су
усред социјализма уметничке награде добијали и најнеподобнији ствараоци.
Сетимо се само Матије Бећковића и Живојина Павловића. Данас се то усред
демократије не може догодити. Ко није близак „жутима" или милитантном
невладином сектору тај може написати и „Рат и мир", али добити награду не
може.
Србија данас живи највећу политизацију када је култура у питању. И највећу
безочност, некултуру и бизговски примитивизам када је политика у питању.
Цвета политичка подобност и власт уске клике недаровитих људи у културном
животу.
Да није тако зар би било могуће да овакав Горанче Марковић смењује
онаквог Емира Кустурицу.
Милорад Вучелић |
