Предходна страна

Караџић ће у овом процесу столећа, према коме чувена Драјфусова афера изгледа као суђење за погрешно паркирање, ипак победити

Радован

Молим се за Радована Караџића, али и за оне који су га ухватили; нека им се Бог смилује. Поново смо сведоци нечувеног бешчашћа кога човек не може да схвати ма колико се трудио, а чији ће белег многе поколењима пратити као што вука Бранковића прати већ шесто година.

Од људи који су хватали и ухватили генерала Дражу Михаиловића, више нико није жив, смрт их је изједначила, а неки од њих, кајући се за оно што су учинили, пред краја живота тражили су спасење о молитвама утонувши у православље.

И нико од оних који су ухватили и убили Че Гевару није више у животу сем једног, одузетог у паралитичарским колицима, кога је усуд оставио да прича о томе. Одемо ли даље у време, доћи ћемо свакако до убиства вожда Карађорђа, после кога је његов убица, кум Вујица, ослепео а Обреновићима, који су наручили ту смрт, затрта је лоза и изгубио им се сваки траг. Да не говоримо о кобним последицама после изручења Слободана Милошевиаћ Хагу на Видовдан.

Но, и поред свег бешчашћа чијем смо сведоци у овом случају, човек не може а да не схвати колико је живот пун чудних обрта и непредвидљивости. Као да је свима помало лакнуло; Радовановој жени Љиљани, јер је најзад сазнала даје жив, као и нама, његовим пријатељима, јер су подозревали да са њим имамо тајне везе, а невидљив, живео је одмах ту, покрај нас, и можда смо га видели на улици или на Каленића пијаци не знајући да пролазимо покрај најтраженијег човека на свету.  

А вероватно нас је и он неометано пратио када смо га помињали у новинама или на телевизији или када су га неки издавала продајући то пријатељство за шаку долара. Веровали смо да је негде далеко, скривен са промењеним идентитетом, а у најцрњим варијантама, и да је мртав. Једанпут сам негде изјавио да се крије у Њујорку и да тамо ради као психијатар на Рокфелеровој клиници на авенији Јорк, али да га је немогуће пронаћи јер још нико није пронашао лекара који му је потребан и који му је заказао визиту, пошто су сви лекари на састанцима или на обиласку болесника, никада тамо где их тражите.

Изгледа да то и није било сасвим нетачно: Радован је све време свог нестанка радио као духовни истраживач, то јест, психијатар у илегали зарађујући тако за живот, изгубљен у анонимној гомили. Али шта је онда са причама о десет кругова заштите, о стотинама командоса који га окружују и о десетинама угледника који финансирају ту заштиту? Шта је са даноноћним претресањем кућа његове жене, сина, ћерке и унука, са одузимањем њихових путних исправа. Шта са хеликоптерима борним колима који траже његове саучеснике, шта са пребијањем на смрт свештеника и његовог сина. Шта са протеривањем са Пала угледног професора права Косте Чавошког? Шта са свим тим причама и са одштетом коју треба платити за претрпљени страх и малтретирање да се пронађе траг човека који је гледајући све то мирно живео помажући другима?

Питали су ме за новине да ли ће Одбор за одбрану истине о доктору Радовану Караџићу плаћати трошкове његове одбране у Хагу? Одговорио сам им да Одбор нема новаца ни за киселе воде на својим састанцима, али да ће се највећа светска правничка имена жестоко борити да бране Караџића у овом процесу столећа, према коме чувена Драјфусова афера изгледа као суђење за погрешно паркирање код судије за прекршаје.

Последњи пут сам видео Радована Караџића на његовој крсној слави Светог Арханђела, 21. новембра 1995. године. Његови гости и ја гледали смо телевизијски пренос потписивања Дејтонског споразума на које је он, творац Републике Српске, није био позван – па ми чак ни присуство није дозвољено.

Као што је то српски обичај, све време је био на ногама и сипао пиће гостима. Имао сам као и обично фломастер у џепу и у неколико линија нацртао сам његов портрет на салвети, а када сам се вратио у Београд дао сам да се одштампа као графика.

Узгред, то је једина графика коју сам поклањао, а не продавао. Поклањам је и вама

Момо Капор

  Штампа