| Политички коментари | 18. август 2008. |
Агресија српских
академика на Стјепана Месића - простачки памфлет учених националиста
Нови Меморандум
САНУ
Српска политика
вам преноси текст из хрватског „Глобус“-а као реаговање на књигу
"Десет одговора
Стјепану Месићу". Могуће да овај текст изазове различите реакције али га
је добро прочитати да се види како на све то гледа хрватска јавност или
бар „глобус“ њихов високотиражни лист.
Академик Михаило Марковић: Месић утјеловљује карактер хрватског народа
који је све учинио да 1991. доврши геноцид над Србима
Др. Борисав Јовић:
У ИИ. Свјетском рату Хрвати су Србе поубијали, а сада су их прогнали
Академик Василије Крестић:
Код Месића је постојана само љубав за Хрвате и мржња према Србима
Академик Михаило Марковић:
Хрвати су се у протеклих сто година сваки пут нашли на страни насиља и
зла
Академик Дејан Медаковић:
Апсолутно постоји континуитет између НДХ и Месићеве Хрватске
 Срби
Хрватима не праштају: хрватска је јавност, засигурно, већ заборавила на
ону релативно бурну, али и краткотрајну политичку аферу с краја 2006.
изазвану открићем двију неопрезних изјава предсједника Стјепана Месића у
Аустралији 1992., пред тамошњим припадницима хрватске политичке
емиграције, а у Србији је та тема тек ових дана озбиљније дошла на
дневни ред, захваљујући књизи "Десет одговора Стјепану Месићу", која се
однедавна може купити у (неким) београдским књижарама.
Удар из САНУ
Издавач те књиге релативно је анонимни "Гамбит" из Јагодине, иза којега,
како пише у импресуму, стоји становити Златомир Лазић, човјек о којем
просјечан српски интелектуалац не зна (готово) ништа. Само они
најупућенији нагађају да би он политички, а можда и персонално, могао
бити близак Драгану Марковићу Палми, предсједнику опћине Јагодина (бивше
Светозарево), којега пак бије глас да је и као особа и као политичар
својеврсна јагодинска иначица шефа Нове Србије и министра у актуалној
србијанској Влади, Чачанина Велимира Илића - чији ће гласачи, успут
речено, бити, највјеројатније, онај пресудни језичац на ваги у другоме
кругу предсједничких избора у Србији, већ ове недјеље, 3. вељаче.
Али на страну сада Лазић (и његов чачански пандан Илић), много је
важније тко у тој књизи пише, односно тко то дијели полемичке пацке
хрватскоме предсједнику. А међу тим су полемичарима, из Србије, двојица
бивши политичари (др. Борисав Јовић и др. Момир Булатовић), тројица врло
познати професори и чланови Српске академије наука и уметности (др.
Дејан Медаковић, др. Василије Крестић и др. Михаило Марковић), док је
предговор написала професорица међународног права на Правном факултету у
Београду, своједобно чланица службеног преговарачког тима Слободана
Милошевића у вријеме коначног распада Југославије (1991.-1993.), др.
Смиља Аврамов.
Остало су нешто мање звучна (али, за неке, не и посве непозната) имена, попут др. Мирка Зуровца, Предрага Драгића Кијука итд. Како ми је протумачено, књига је настала тако што је издавач (З. Лазић) телефонски контактирао дотичне српске интелектуалце и (бивше) политичаре, а онда им, пошто су пристали на сурадњу, поштом послао питања и преглед реагирања у хрватским медијима на Месићеве аустралске изјаве (углавном пресклипинзи из просинца 2006., кад је та афера у Хрватској била политички актуална). Тај је преглед, иначе, уврштен у књигу и твори чак нешто више од половице њезина укупног садржаја. Све заједно износи близу 300 страница. Мучне тврдње Књига је врло тешка, да не кажем мучна, за читање. То је дефинитивно једна од оних публикација за које се може рећи да ни по чему неће ићи у прилог градњи или унапређивању српско-хрватских (односно хрватско-српских) односа. А тога су, како су ми сами признали, свјесни и њезини (ко)аутори, с којима сам се ових дана успио састати и укратко поразговарати. Лајтмотив цијеле књиге надилази пуку полемику с Месићевим изјавама изговореним прије 15-ак година у Аустралији и гласио би, у најкраћем: између некадашње НДХ и данашње Републике Хрватске (с нагласком на Хрватску каква је била у доба својега првог предсједника Фрање Туђмана) нема битне разлике, све је то углавном једна те иста прича, којој је главно обиљежје, у суштини, геноцидна политика према Србима у Хрватској. А у складу с том тезом, аутори извлаче и онај крајњи закључак, да односи између Срба и Хрвата дугорочно немају више никакву перспективу, па чак ни икаква смисла, барем не у сфери духовности (дакле неовисно о чисто прагматичној градњи коректних добросусједских односа и међусобној економској сурадњи). Односно, како то пише повјесничар умјетности и писац, некадашњи предсједник САНУ (у раздобљу 1999.-2003.) Дејан Медаковић: "Приморан сам да верујем да српско-хрватски односи на духовном плану немају будућност." Још је, некако, најоптимистичнији бивши предсједник Предсједништва СФРЈ (у доба распада Југославије, 1990.-1991.) Борисав Јовић, којега сам посјетио у његову стану у Кумановској, ни минуту удаљеном од сједишта Демократске странке, у Крунској. Било је јутро и, као и сваки српски патриот, Јовић је био прикован уз телевизију на којој је славни српски тенисач Новак Ђоковић управо тукао Рогера Федерера у полуфиналу Аустралиан Опена (никако, ето, да побјегнемо од Аустралије, само што је Месић оно изјавио у Сyднеyу, док је Ђоковић сада играо у Мелбоурнеу). Јовићеве оптужбе Јовић се, треба признати, прилично охладио од оних дана када су Месић и он били љуте бојеве у Предсједништву СФРЈ и када се, из дана у дан, неизбјежно ишло према рату у Хрватској. Опуштенији је и није више онако намргођен као прије. И чак вјерује у реалну будућност хрватско-српских односа у Еуропској Унији - он једини од свих десет аутора књиге "Десет одговора Стјепану Месићу". Ипак, једну ствар Месићу никада неће заборавити... - Ја с Месићем - рекао ми је - никада нисам имао великих проблема да бих могао имати неко велико негативно мишљење о њему. Мислим да је он у неким стварима симпатичан човјек, у неким тренуцима чак и духовит. Међутим, у политици је прилично непоуздан, због тога што никад сигурно не знаш хоће ли оно што ти каже остати или неће. То је увијек сметало да искрено и на дуљи рок сурађујемо; јер, никад не знаш, ако се нешто данас с њим договориш, хоће ли сутра то доиста и бити. Други су проблем његове изјаве, тј. што је склон говорењу неистина. Једном сам приликом имао с њим повјерљивији разговор, након оних демонстрација у Книну и Пакрацу, почетком 90-их. Он ми је у четири ока приговорио да смо ми за то криви. А ја му кажем: "Стипе, то су ваши грађани, и ви треба да разговарате са својим грађанима. Немој мене грдити, то није моја надлежност ни надлежност Србије, него ваша; ако су то ваши грађани, ви морате наћи рјешење..." А како је он то у медијима интерпретирао? Тако као да сам му ја рекао да нас Срби у Хрватској не занимају. Чак је изјавио да сам му казао: "Ако хоћете, набијте их на колац, радите с њима што хоћете!" То је срамота једна, човјече... То је он измислио, само да би омаловажио противника, у овом случају мене. И онда не знаш што да радиш, не знаш како да разговараш с њим. Ако му искрено нешто кажеш, он то сутра извитопери... Ипак, у књизи Јовић има према Месићу становитог разумијевања, али само до одређене границе. Написао је, на самоме крају свог прилога: "Званични представници српског народа у Хрватској данас процењују да је Стјепан Месић најкоректнији хрватски функционер када се ради о ставовима који се тичу права и интереса Срба из Хрватске... Али то не значи да треба Стјепана Месића оставити на миру да прича шта му падне на памет." Што је Месић стварно рекао  Исприка
2006. због изјаве из 1992.
Дана 30. свибња 1992., на прослави Дана државности у спортском центру
Хомебусх у Сyднеyу, Стјепан Месић, као главни говорник, рекао је, уз
остало:"Па у Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили... Хрвати су побиједили 1941. године када су 10. травња прогласили хрватску државу..." Два дана послије, сличне је ријечи поновио и у Пунцхбоwлу, највећем хрватском клубу у Сyднеyу: "У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили... Ово што скроз траже од Хрвата, ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје, ми немамо пред ким што клечати, ми смо побиједили 10. травња кад су силе Осовине признале хрватску државу и побиједили смо јер смо се нашли послије рата опет за побједничким столом..." Кад је у Хрватској афера изазвана тим његовим ријечима изговореним ратне 1992. била на самом врхунцу, 15. просинца 2006. у свом предавању у ХАЗУ предсједник Месић јавно се покајао за оно што је изјавио, рекавши: "Истина је, допустио сам да будем упрегнут у кола те у, у најмању руку једностране, интерпретације повијесних збивања. Говорио сам у функцији ратне пропаганде и с позиције страначког челника ХДЗ-а. Направио сам, додуше, својеврсну вербалну акробацију, покушавајући онима који су ме слушали рећи оно што су они хтјели чути..." Том пригодом Месић је пред хрватским академицима уједно нагласио да "двије Хрватске, она из времена Другога свјетског рата, тј. НДХ, и ова данашња, немају ништа заједничко. Њих ништа не повезује - ни њихови коријени, ни начела којима су изграђене, ни пракса свакодневнога живота..." Дух НДХ И није га оставио на миру - ни њега ни осамостаљену хрватску државу. Кључни дио Јовићева прилога у књизи "Десет одговора Стјепану Месићу" гласи: "Смисао ове Месићеве констатације (ту мисли на покајничко Месићево излагање пред академицима ХАЗУ 15. просинца 2006., када се он оградио од својих изјава из Аустралије, изговорених 90-их - види оквир!) јест да се данашња Хрватска од усташа разликује по томе што она, наводно, није прогонила Србе из идејних разлога, него као реаговање на њихове антидржавне активности. Што се разлике у ефектима тиче, може се уочити да су усташе побиле више стотина хиљада Срба, а да је данашња Хрватска прогнала такође њих више стотина хиљада... Разлика је у историјским и техничким околностима. Срби у току Другог светског рата нису имали могућности да побегну. Етничко чишћење је и у једном и у другом случају коначни ефекат, а у томе се, очигледно, политички и идејни циљеви две Хрватске нису разликовали." И при тим својим ријечима, стављању знака једнакости између Павелићеве НДХ и Туђман-Месићеве Републике Хрватске, Јовић је остао и у разговору са мном: - Континуитет постоји: околности су, додуше, другачије, али су посљедице сличне. С тим што су у Другом свјетском рату Србе поубијали, а сада су их прогнали. И једно и друго била је организирана државна акција... Ипак, то је, по Јовићу, проблем искључиво за повјесничаре, али не и за политичаре; он, дакле, није ни за какав реваншизам, напротив: - Ми, Срби и Хрвати, чак ако бисмо и хтјели друкчије, немамо камо него ићи у будућност, дакле морамо једни с другима сурађивати. Ако нетко има неке трауме из прошлости, онда нека их трпи или надилази. Али никакво потенцирање тога не користи никоме. Знаност може писати што хоће, али за будућност ништа не би требало бити ни употријебљено ни злоупотријебљено. Вријеме је да ови народи једном одахну од тих тешких догађаја из прошлости и да даље нормално живе... Крестићева "анализа" Поздравивши се с Јовићем, похитао сам, таксијем, у Кнез Михајлову, у Српску академију наука и уметности, гдје ме, по договору, чекао академик Василије Крестић. Као професор повијести на Филозофском факултету у Београду, он већ неколико десетљећа ужива у Србији статус експерта бр. 1 за Србе у Хрватској, и управо је он аутор оних дијелова Меморандума САНУ из 1986. који се односе на ту тематику. Хрватска хисториографија, међутим, не прихваћа оно што Крестић говори или пише, а један је од највећих камена смутње Крестићева књига "Геноцидом до Велике Хрватске", у којој он излази с тезом о континуитету геноцидне политике Хрвата према хрватским Србима још од давнашњих времена (у 19. стољећу, па и раније) па све до новијих дана. Кључни пасус Крестићева прилога у књизи "Десет одговора Стјепану Месићу" гласи: "Јавност уопште, посебно српска, треба да зна, и ваља да упамти, да Месић апсолутно није поуздани и убеђени антифашиста, као што није ни постојани присталица усташтва. Али ако буде требало, и ако то буде одговарало његовој Хрватској, биће он, као што је и досад био, час једно, час друго. Оно што је код њега постојано, то је љубав и приврженост његовој Хрватској и његовим Хрватима, а нетрпељивост и мржња према Србији и Србима..." То што је написао, Крестић је, од ријечи до ријечи, поновио и у разговору са мном (Ђоковић је, у међувремену, већ добио Федерера с 3:0, па је и атмосфера у САНУ битно отоплила), а донекле и проширио, и то овим ријечима: - Неоспорно је да је Месић хрватски патриот. Неоспорно је да је њему прије свега и изнад свега до интереса Хрватске и хрватског народа, што му нитко паметан не може замјерити. Али, пазите, да је аморалан, да је лажљив, да је превртљив, да је недосљедан - и то је точно. Као што је точно и то да је врло прагматичан политичар, да се у сваком тренутку прилагођава времену и потребама. Другим ријечима, кад му требају усташе, он се удвара усташама, а кад му треба Еуропа и кад треба Хрватску представити као антифашистичку државу, онда је он антифашист. Он, међутим, заборавља да свијет није кратког памћења. Ипак се од политичара, ма колико он треба да буде прагматичан, тражи одређен ниво моралности; не може се до те мјере бити бескрупулозан, безобзиран, лажљив и превртљив као што је Месић... "Кривоклетник" из Хага Крестић, као и знатан дио јавности у Србији, Месићу особито замјера на понашању и изјавама након напуштања Предсједништва СФРЈ 1991... - Овдје му никако не можемо заборавити оно што је тада рекао - да је свој посао обавио и да Југославије више нема. Кад говоримо о његову моралу, то је кривоклетство. Он је кривоклетник. Треба ли нешто више у кршћанском свијету за негативну оцјену него кривоклетство? А и те његове изјаве дане у Хаагу на суђењу Слободану Милошевићу - и оне такођер подлијежу једној озбиљној анализи, јер је наступао с неистинама или полуистинама. Али, пазите, увијек за добро Хрватске, и то је оно што га чини прихватљивим у хрватској средини... На моје изричито питање како види Месићеву Хрватску у успоредби с Туђмановом Хрватском, тј. колико се данашња Хрватска удаљила од оне прије 10-15 година, Крестић је одговорио: - Вербално се веома удаљила, али је мало учињено да се отклоне посљедице свега онога што се догодило након "Олује". И даље постоји читав низ неријешених проблема, видите то и по изјавама Милорада Пуповца и Слободана Узелца. Што они траже? Да Срби дођу до посла, до станова, да им се ријеше пензије, да им се врати имовина... Дакле, елементарна права Срба у Хрватској нису ријешена. Срби су у Хрватској шака јада. Особно мислим да Месић и практички, а не само декларативно, жели да се то стање поправи, јер је један од тих који виде да би то одговарало и хрватској политици, због еуропске јавности, због еуропскога јавног мнијења - али једно је службена политика, а сасвим је друга ствар какво је реално расположење људи у Хрватској... "Односи без будућности"  Напосљетку,
трећи мој суговорник, такођер један од најзначајнијих аутора књиге
"Десет одговора Стјепану Месићу", био је члан Српске академије наука и
умјетности Дејан Медаковић (у вријеме Меморандума из 1986. генерални
секретар САНУ), који ме, у суботу пријеподне, примио у свом дому у
Крунској, ни пет минута лаганог хода удаљеном од стана Борисава Јовића,
а једва минуту од зграде у сусједној Ресавској улици (некадашњој
Генерала Жданова), одмах иза угла, у којој је некоћ давно, педесетих и
најранијих шездесетих, живио ондашњи официр ЈНА Фрањо Туђман (али
успркос томе што су били сусједи Медаковић и Туђман нису се никада
упознали).
Медаковићева је ситуација, треба рећи, специфична. И више од тога: за
разлику од Боре Јовића и Василија Крестића, па чак и за разлику од Фрање
Туђмана и Стипе Месића - он је рођени Загрепчанин. Најрођенији,
најурбанији. Рођен је на Зрињевцу, у згради у којој је данас Ленуззи, а
његов дјед Богдан Медаковић, почетком 20. стољећа један од најимућнијих
Срба у Загребу, био је, као вођа Хрватско-српске коалиције, предсједник
Хрватскога сабора, и то дуљи низ година у континуитету, све до уједињења
1918. Сам Дејан, као дјечак, школовао се код фратара на Бадији код
Корчуле... Живот је, међутим, даље ишао својим неумитним током и Загреб
у сјећањима Дејана Медаковића данас живи само као (више него драга)
успомена.
Главно питање које сам поставио Медаковићу гласило је: Зашто је у књизи
о Месићу написао да "српско-хрватски односи на духовном плану немају
будућност"? Одговорио је:- Кад је о духовном плану ријеч, Срби и Хрвати двије су различите филозофске, социолошке и повијесне категорије. Сваки ће од њих увијек имати своју верзију властите хисторије - добрим дијелом и због тога што повијесне фалсификате ни до данас нисмо успјели свладати... Видите како је Месић пред академицима ХАЗУ правдао оне своје изјаве дане у Сyднеyу: та врста недосљедности и прагматизма мени је доиста страна. Изговарати се да си рекао то што си рекао само зато зато да би се скупили неки новци, да се не би одбила емиграција... Опростите, али то је ипак превише - за моја схваћања друштвеног морала. Ја можда јесам застарјели конзервативни моралист који је вјеровао у Југославију зато што ме то учила моја гимназија (у Сремским Карловцима - оп. аут.), али доиста мислим да би етички момент требао бити врло важан, особито у тако упрљаним стварностима као што су наше - не само хрватска него и српска, македонска, босанска... Изостанак покајања Књигом се провлачи теза о континуитету између двије Хрватске: некадашње НДХ и данашње хрватске државе. То највише боде очи... - Апсолутно. Јер тај континуитет постоји. Срби Хрватима никада неће заборавити три ствари. Прво, избацивање из Устава 1990., у којем су они били конститутивни народ у Хрватској. Друго, све оно што се догађало у "Олуји" и након ње, 1995. А треће, и најважније, јест то што, захваљујући Комунистичкој партији, НДХ никада није била обрачуната. Никада. Није ли Степинац 1941. рекао да је Дух Свети судјеловао у стварању НДХ? Не мислим, наравно, да је на српској страни потребан реваншизам за оно што је почињено у НДХ, то нипошто, али је нужна, у Хрвата, катарза. Без покајања нема ништа. А катарза је изостала. У том смислу разумијем Месића, управо зато што га прате сви ти унутарњи, нерашчишћени парадокси. И пратит ће га све док се то не рашчисти... Тако је, ето, хрватски предсједник Стипе Месић након низа тешких напада које је протеклих година претрпио од хрватских патриота зарадио ништа лакше ударце и од водећих српских патриота. Вјеројатно ће и по томе једнога дана бити јединствен примјер у нашој (и широј) политичкој повијести. "Сви су хрватски политичари дволични и шизоидни" Теза академика Михаила Марковића ИЛУЗИЈА "Једина је порука за Србе да се ослободе свих илузија о својој тобожњој северозападној "браћи" Најстрожи и најнеумољивији полемичар у књизи "Десет одговора Стипи Месићу" познати је београдски филозоф, некадашњи праксисовац, један од главних аутора Меморандума САНУ из 1986. и један од оснивача Милошевићеве Социјалистичке партије Србије 1990. - др. Михаило Марковић.  Његов
прилог у књизи носи наслов "Иза Месићеве грешке крије се карактер
народа", и већ се из њега може одчитати главна Марковићева порука, која
гласи:"Месићев испад је само најновија епизода у историји бешчашћа хрватске политике (...). Карактер је судбина једног народа (...). Какав се карактер могао формирати код једног народа који је пре девет векова био покорен и ниједном није ни покушао да се ослободи? (...) Шта се могло очекивати од политичких представника једног народа који се у току последњих сто година сваки пут нашао на страни насиља и зла, да би у последњем часу претрчао на супротну страну и, захваљујући српској лаковерности, на крају се нашао у кругу победника? То је народ који је после започетог геноцида над Србима у прошлом рату, све учинио у недавном рату да доврши своје дело...." У свом прилогу Марковић покушава дати и дефиницију тог "хрватског карактера" па каже да је "ова тенденција ка дволичности и политичкој шизоидности карактеристична тенденција у понашању хрватских политичара" - још од Строссмаyера, Радића и Мачека, па преко Павелића и Диде Кватерника, а онда и Тита, Бакарића и Хебранга старијег, све редом до данашње генерације хрватских политичара, с предсједником Месићем на челу. "Структура понашања" свих тих политичара, по Марковићу, идентична је - "амбивалентна или дволична" - на темељу чега он, на крају свог текста, закључује: "Једина је порука за Србе да се ослободе свих илузија о својој тобожњој северозападној "браћи" и да сем коректних суседских односа никад више и не помишљају на било какав облик југословенства и било какву регионалну заједницу." Пише: Дарко Худелист „ГЛОБУС“ 06. август 2008 |
|
Предходна страна |
|
