| Политички коментари | 08. септембар 2008. |
Србија на
сајту ЦИА представљена као земља инфективних болести и деструктивних
земљотреса
ЦИА водич за Србију
Србија
је држава нешто мања од Јужне Каролине и која је своју независност
добила 05. јуна 2006. У Србији можете лако умрети од неке опаке
болештине, а то је и земља коју потресају чести и опасни земљотреси!
 Овако
је представљена Србија на сајту
"ЦИА Wорлд Фацтбоок",
који даје основне информације о свим земљама света, њиховој историји,
географији, економији и политици. На истом сајту стоји и да је Централна
обавештајна агенција ЦИА "независна агенција америчке владе, чији је циљ
да влади пружи оперативне податке за безбедност земље".
Уредници сајта били су, с друге стране, прилично ажурни када је Косово
прогласило независност, па су муњевитом брзином направили сајт о
"Републици Косово", чију историју прате од средњег века.
Историја Србије за ЦИА почиње пак тек 2006. године. Нигде нема Немањића,
нема ни речи о Бечком конгресу, учешћу Србије у Првом светском рату. Они
који пожеле да дођу у Србију, на основу информација ЦИА, могу закључити
да наша историја почиње од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918.
године, те да је Србија постала самостална држава тек 05. јуна 2006?!
Кад је историја Србије у питању, ЦИА је америчким грађанима нацистичку
окупацију земље у Другом светском рату приказала готово са симпатијама,
јер су, како стоји у презентацији, различите "парамилитарне банде водиле
оружану побуну против нацистичке окупације, при том се и међусобно
сукобљавајући!"
Што се модерне Србије тиче, она је приказана као земља опасна по живот у
којој постоји "средњи ниво ризика од инфективних болести" и то
бактеријске дијареје, хепатитиса А, и конго-кримске хеморалгичне
грознице?!
Такође, помиње се и птичији грип, те се америчким грађанима саветује да,
кад су у Србији, не дирају птице!
Врхунац глупости које се на овом сајту могу прочитати јесте да су од
природних непогода које погађају нашу земљу најзначајнији "деструктивни
земљотреси"?!
Кад је дрога у питању, Србија је према овом сајту, засенила чак и саму
Колумбију. Посебно је истакнут "пут дроге кроз Србију преко кога хероин
из југоисточне Азије долази до Западне Европе". Занимљиво је и да када
је реч о презентацији Косова нема ни речи о трговини и шверцу
наркотицима!
Ипак, на сајту ЦИА могу се наћи и самокритични тонови, бар кад је реч о
економији наше земље.
Осим Слободана Милошевића, који је, како се каже, главни кривац за лоше
стање економије, ЦИА преузима део кривице за то, јер каже да је "НАТО
бомбардовање 1999. толико оштетило инфрастурктуру и индустрију да је
економија преполовљена у односу на стање 1990-те".
Ана Познановић
Вилијем
Монтгомери бивши амерички амбасадор из свог угла коментарише у листу
“Данас” где би се Србија нашла у новом “хладном рату”
Србија може бити губитник новог хладног рата
Главна
разлика је да је Тито спроводио своју спољну политику с позиције снаге,
док Србија данас то чини с позиције слабости. Њена садашња спољна
политика је потпуно производ жестоких интерних подела и зато јој
недостаје кохерентност и континуитет
 Током
хладног рата, председник Тито играо је бриљантну партију остајања између
два ривалска блока, добијајући значајне економске и политичке уступке од
оба. То је повремено био опасан процес, почињући од раскида са Стаљином
1948. Мада подземни војни објекти раштркани широм земље у нашој ери
изгледају помало старомодно, спремност Југословенске армије у то време
да води продужени и интензивни герилски рат против било ког нападача
била је значајна снага одвраћања.
Тито је имао још једну предност. Ако се прескоче нека етничка комешања
као што је било Хрватско пролеће, имао је пуну контролу над својом
земљом уз помоћ једнопартијске ауторитарне владавине. Он није морао да
брине о предстојећим изборима. Осим тога, његов кредибилитет из година
Другог светског рата и његова спремност да се успротиви Стаљину дали су
му јединствени статус у свету. Паметно је користио Покрет несврстаних,
чијем је стварању допринео, као полугу против два блока. На домаћем
плану, мешао је свој јединствени бренд ауторитаризма с укусом
антикапитализма и против значајнијег приватног власништва с личним
слободама, што је изазивало завист комунистичког блока. Све у свему,
учинио је да Југославија буде корисник хладног рата.
Србија се сада поново налази између снага које се окрећу према новом
"хладном рату", с обновљеном, агресивном Русијом која отворено говори о
свом праву на "сферу утицаја" које чак иде даље од граничних држава
(очигледно имајући на уму Србију и можда Црну Гору) и Запада, који
предводе Сједињене Државе уз притисак реторике и ресурса.Ово би, бар у теорији, могло да се покаже корисно за Србију баш као што је било за бившу Југославију под Титом. Уосталом, Европска унија понудила је значајне концесије Србији пре недавних избора како би отклонила претњу радикала. Русија је пружала и наставља да пружа виталну подршку Србији у Савету безбедности УН око Косова и има милијарде за инвестиције захваљујући великим приходима од нафте и гаса. Неки паметни српски политичари свакако размишљају о поновном враћању славних старих дана из Титовог времена и играња на једну карту против друге како би се од обе стране добиле продужене концесије. Једини проблем јесте да је ово поређење с Титовом ером сасвим вештачко. Ако се ближе погледа, оно се распада у комаде. Оно што изгледа потенцијално привлачно у веома кратком временском периоду, постаје неизводљиво мало касније ако се крене тим путем. Главна разлика је да је Тито спроводио своју спољну политику с позиције снаге, док Србија данас то чини с позиције слабости. Њена садашња спољна политика је потпуно производ жестоких интерних подела и зато јој недостаје кохерентност и континуитет. Случај Грузије је у великој мери обелоданио ове сукобе. На једној страни, вођени мржњом према НАТО и ситуацијом на Косову, Радикална странка и ДСС Војислава Коштунице очито су с великим задовољством дочекали руску инвазију Грузије и признавање два њена отцепљена региона. Уместо да осуде Русију за ове акције (колико год да су оне сличне оном што се догодило с Косовом), оне сву кривицу приписују НАТО и Сједињеним Државама јер су омогућили преседан с Косовом. Они позивају на најближе могуће везе с Русијом и вероватно су срећни и што Русија жели да укључи Србију у своју "сферу утицаја". На другој страни, они који желе да се прикључе Европској унији што је пре могуће исто толико су забринути због руских акција колико и сама ЕУ. Они свакако не поздрављају руски загрљај. Због критично важне руске подршке у косовском питању, међутим, влада и председник оклевају да изразе овакав став. Они остају неми. Најбоља илустрација разлике између две ере је садашњи договор на столу за руску куповину српске нафтне компаније НИС. У Титовој ери, Југославија је била корисник једног веома повољног аранжмана на основу којег је добијала вредне ресурсе, укључујући нафту, у размену за потрошачку робу друге категорије за коју је било мало или нимало места на конкурентнијем Западу. Сада, међутим, уместо да добија концесије од Русије, Србија се присиљава да прода једну од својих највреднијих компанија за вероватно једну трећину њене праве вредности да би наградила Русију за њену продужену подршку око Косова. Током Титове ере, Запад је желео да помогне Југославији како би показао земљама Варшавског пакта да постоји боља алтернатива него што су Совјетски Савез и комунизам. Југославија је била вредна награда. Сада Европска унија помаже Србији не зато што је она снажан светионик наде у тешком хладноратовском амбијенту, већ зато што је њена економска и домаћа политичка ситуација чине слабом и потенцијалним фактором нестабилности у региону. Оно што је најважније, помоћ коју посебно Европска унија пружа Србији, баш као и Русија, има своју цену. Европски лидери очекују од Србије да у блиској будућности ухапси два истакнута бегунца које тражи Хашки трибунал и да игра мање опструктивну улогу на Косову. Ако се ти кораци не догоде под садашњом демократском владом, ентузијазам за подршку Србији унутар кругова ЕУ брзо ће се умањити. Већ сада међу америчким и европским дипломатима постоји недостатак разумевања у вези с тим зашто садашња влада тако активно спроводи акцију да добије подршку Генералне скупштине Уједињених нација за саветодавно мишљење Међународног суда правде поводом косовског питања. Они су прилично наивно веровали да ће читаво косовско питање тихо нестати с избором садашње српске владе. Поента је да ни Русија ни Запад неће бити спремни да пређу преко акција које Србија данас може предузети, као што су то два ривала из хладног рата били спремни да учине за Тита. Уместо да буде корисник новог хладног рата, вероватније је да ће Србија постати његова жртва. Пише: Вилијем Монтгомери |
|
Предходна страна |
|
