Предходна страна

кроз историју

Др Владан Ђорђевић, човек који је задужио Србију

Био је председник владе и министар просвете и вера, потом и привреде, а као градоначелник Београда ударио је темеље модерне комуналне политике, основао градски водовод и канализацију и Ново гробље, увео уличну расвету, уредио савски кеј…

У парку иза управне зграде Клиничког центра Србије стоји биста др Владана Ђорђевића. Заправо, те 2004. године израђена је и постављена нова, јер је стара волшебно нестала пре двадесетак година: за тај збиља непримерени вандализам били су осумњичени разуларени навијачи једног познатог (и угледног?!) престоничког фудбалског клуба, мада то никада није до краја расветљено.

Ново попрсје је израдио др Владимир Јокановић, чувени максиофацијални хирург из Осјека и члан Медицинске академије Хрватске, сада тужни избеглица са пребивалиштем у Новом Саду. Биста је дар Српском лекарском друштву, једном од најстаријих у свету, чији је оснивач управо др Владан Ђорђевић. То је и поклон Београду, јер је велики хирург својевремено био и градоначелник, односно председник београдске општине, али и Србији, јер је био министар просвете и вера, доцније и привреде, па чак и председник владе у време краља Александра Обреновића.

О делу овог великана училе су генерације студената све до почетка Другог светског рата, а онда је, делимично и због њега и свега што је он значио у јавном животу Србије, напрасно укинута катедра за историју на Медицинском факултету БУ, која је била установљена 1920. године, када је основан факултет, и била међу првим у Европи.

Како је Хипократес постао Владан
Рођен је у Београду, у Господској, данас Васиној улици, 1844. године. Отац Ђорђе му је био лекар, један од првих у престоници, а мајка из чувене цинцарске породице Леко: никога није превише изненадило када је кум, кир Коча Герман, на крштењу обављеном у Саборној цркви, малишану наденуо име – Хипократес.

Имао је само седам година када му је умрла мати. Разочаран, хећим Ђорђе је напустио Београд, да би у Сарајеву отворио прву модерну европску апотеку, а малишана уписао у српску школу код даровитог учитеља Александра Шушљаковића, једног од ретких истинских интелектуалаца у Босни тога времена. Вратили су се у Београд да Хипократес упише гимназију: благодарећи изузетном знању примили су га одмах у други разред. Најбољи друг му је био Драгиша Станојевић, који се доцније овенчао славом преводима Ариотовог “Бесног Орланда” и Дантеове “Божанске комедије”. Њих двојица су врло рано почели да пишу дружећи се са старијим Стојаном Новаковићем. Хипократес је већ у четвртом разреду објавио своје прве драмолете “Робови” и “Сулејман”, са којима је ушао у књижевни свет метрополе.

Када се уписао на Лицеј, Ђура Даничић га је посаветовао да своје грчко име замени српским: прихватио је искористивши свој књижевни псеудоним и постао – Владан.
Све му је ишло од руке, али се он највише приклањао Јосифу Панчићу, јер је, упркос разбарушеној песничкој души, више волео природне науке. Ипак, баш у то време, објавио је свој први роман “Кочина крајина”.

Као државни питомац обрео се у Бечу где је студирао код чувеног хирурга Билројта, по чијим се методама и данас обављају неке операције! Професор Билројт је младог Србина сматрао за свог најдаровитијег студента, што је овај потврдио бриљантним докторатом. Али, уместо да се врати у Београд, обрео се усред пруско-француског рата као шеф војне болнице у Франкфурту, где је усавршио ратну хирургију.

По повратку у Београд оженио је своју бечку љубав, фрау Паулину, која му је доцније изродила петнаесторо деце. Почео је да сече и скалпелом и језиком, уз то био је бонвиван, имао велику кућу, држао послугу, фијакере и коње, баш по мери угледа који је стицао као врсни лекар. Зарађивао је и по десетак дуката дневно, што је била баснословна сума, а то је изазивало познату српску завист. Почела су отрцавања, па га је ђенерал Белимарковић, да би га извадио, позвао у војну службу и одмах му дао чин мајора: постао је шеф војног санитета и професор хурургије на Војној академији.

Републиканац монархиста
У то време га је позвао кнез Милан Обреновић и предложио му да буде – дворски лекар. “Али, господару, ја сам републиканац”, одговорио му је без зазора. Ипак су се нагодили, па је, уза бригу о кнежевом здрављу, преузео и улогу учитеља, предајући будућем краљу антропологију, националну економију и психологију.

Био је велики реформатор свега и свачега, па је тако навукао на себе гнев краљице Наталије, која је својеручно поцепала указ о његовом превођењу у чин пуковника. Политичаре је нервирао до те мере да га нико није хтео у свом друштву. Да би га примирили, поставили су га за председника Београдске општине… Али, прво што је урадио било је да разјури намножене бирократе. А онда је почело: прво је ударио темеље градском водоводу и канализацији, увео уличну расвету, основао Ново гробље, уредио савски кеј… Ово је изискивало велике издатке, а као последицу имало увећане порезе, па је смењен, али остаје чињеница да је он ударио темеље модерне београдске комуналне политике

Тако ја пеглам
Поставили су га на место министра просвете, а да би га се коначно решили, послали су га у дипломатску службу у Атину, за посланика. Тамо се прославио тако што је на неком дворском балу краљу Ђорђу наместио ишчашену ногу, да би пред свитом изјавио: “Тако ја пеглам”. Пензија га је сустигла 1894, и тада је отишао из Београда у Париз. Ипак, убрзо су га молили да се врати, јер им је у Цариграду био потребан неко ко ће моћи да се носи с прекаљеним дипломатским вуковима и лисицама. Већ после неколико месеци постао је идол султана Абдул Хамада, па је код њега издејствовао силне повластице за Србију и Српску православну цркву у Старој Србији, коју данас Македонија безуспешно покушава да укине. Кад му се кћи Мара удавала за цариградског банкара Властрија, у знак изузетног поштовања према др Ђорђевићу церемонију су водила три грчка патријарха: цариградски, антиохијски и јерусалимски, а причало се да је свадбени ручак личио на – васељенски сабор.

Краљ Александар га је 1898. године поставио за председника владе, па се тај период српске политичке историје по њему назива – “владановштина”. Тако је владао да се, кад је пао с власти, цела Србија радовала уз шенлучење. Од тада је живео у Бечу, уз краља Милана, све до његове смрти, када је окренуо ћурак и предао се свим срцем обарању краља Александра и краљице Драге. После мајског преврата вратио се у Београд и објавио мемоаре у којима је тако поткачио неке политичаре да су га стрпали у затвор под оптужбом да је – одавао државне тајне.

Када су Аустријанци 1915. ушли у Београд, неки њихов жбир, по злу упамћени Витман, обратио му се кад су га дотерали у логор, речима – “Ко си ти?” “Ја сам доктор Владан, бивши председник српске власти, члан Српске академије наука, командер разних, па и аустријских ордена, српски пуковник и краљевски пруски санитетски поручник у резерви… А ко си ти, битанго?”, одговорио му је кочоперни старац. Интернирали су га у околину Беча, а у Београд се вратио 1918. Живео је мало ту, мало у Дубровнику, где му је био сахрањен син Милан који је први, на челу српских трупа 1918, ушао у тај град.

Умро је у дубокој старости, 31. августа 1931, у Бечу. Остао је упамћен и као један од великана којем се родни град није одужио чак ни уличицом или сокаком.

Пише: Милош Лазић

  Штампа