Предходна страна

Још један поглед на косовско питање – пропаст свега што Запад представља

Косово изгубљено за Србију и за запад

Ако кратко кажем зашто сматрам да је Косово изгубљено за Србију онда под тим подразумевам да се ви у ствари не борите озбиљно да тај део своје територије и сачувате. То се посебно односи на ваше политичаре, који једно причају на завничним скуповима, а у незваничним, приватним разговорима српски министри признају да ће учинити све да Србија уђе у ЕУ, укључујући пристајање на ампутацију 15% државне територије.

Аутор: Џон Лофланд (John Lofland)

Неколико дана проведених у Београду изгледа као читав век. Иако сам овде био небројено много пута (мада не у последњих пет година), земља ми је и даље невероватно страна. Постоји нешто радикално другачије на Балкану, у поређењу с остатком Европе, а свакако нема типичније балканске државе од Србије.

Где бисте на другом месту, примера ради, могли да сретнете човека с дивним именом Слободан Деспот, који вам се смеши и предаје примерак књиге "Пут до револуције" Томаса Качинског, много познатијег као Унамобмер? Деспот је издавач који је раније радио за конзервативну просрпску издавачку кућу у Паризу, а међу његовим осталим насловима су обједињен календар православних и католичких светаца и мемоари жене која је почетком седамдесетих година прошлог века у Паризу отворила сексишоп.

И у којој бисте другој земљи могли да седите на удобној софи, уживате у вину и разговарате с уљудним младим професором медицине који је јуна 1999. године морао да напусти свој родни град Урошевац на Косову, док су НАТО чувари у својим хамерима превозили албанске герилце да би систематски и сурово палили, убијали и силовали? Где другде - посебно у Европи - можете срести монаха чијих 25 парохијана (у једном од већих градова на Косову) мора сваки пут да облачи панцирне прслуке да не би било убијено на путу до цркве и недељног богослужења?

Све ми се то догодило - и још много више - током кратког прошлонедељног боравка. Од како су Уједињене нације преузеле Косово 1999. године, ендемска корупција у овој покрајини је напросто експлодирала, што су ми потврдила и два америчка полицајца који раде за међународну администрацију. "Корупције има на свим нивоима друштва", казао ми је један од њих. "Нема апекта друштва које није криминално." Највећим делом због тога што је Ослободилачка војска Косова - коју подржава САД, а која управља покрајином и која контролише владу, војску и полицију - више него позната као моћна организација која кријумчари дрогу, оружје и сексуално робље у Западну Европу.

Ако је организовани криминал начин живота на Косову, исто важи и за систематско уништавање цркава: за последњих девет година, пред очима УН, уништено је преко 150 цркава и манастира јер Албанци не желе само да истерају све Србе из покрајине, већ и да избришу сваки физички доказ да су они икада на Косову и били. Косово, то никада не треба заборавити, је матица средњовековне Србије. Срби су на север, до Београда и даље у панонску равницу, кренули због турске инвазије. Призори разуларене масе која обара крстове и гази по њима, што је и снимљено 17. марта 2004. године, нису виђени још од првих дана бољшевичке револуције у Русији. После мање од једног века те су сцене поново део европске стварности.

Упркос тим и таквим злочинима, у које спада и погром Срба у марту 2004. године - који је углавном прошао незапажено на Западу и који је сада потпуно заборављен - Европска унија и САД су "погурале" косовске Албанце да једнострано прогласе независност, иако међународно право јасно забрањује такав чин. Врховни суд Канаде је 1998. године одбацио једнострано проглашење независности Квебека, с образложењем да становници Квебека имају сва људска и политичка права под окриљем Канаде. Пошто Косовом још од 1999. године управљају УН, проглашење независности може да значи да становници Косова нису имали пуна политичка и људска права баш под том администрацијом - истом оном која, под маском "међународне заједнице", притиска Србију у име људских права и демократије.

До краја ове године, западне силе (ЕУ и САД) ће покушати да пронађу начин да пренесу власт с администрације УН на ону која ће бити под контролом ЕУ. Главна препрека стиже из Русије, која има право вета у Савету безбедности УН, једином телу које може да се одрекне односно да пренесе власт над покрајином. За сада власти у Београду кажу да се противе мисији ЕУЛЕX, јер је ЕУЛЕX створен да би постао "мотор" независности Косова, а истовремено из Кремља се чује да ће подржати Србију.

Међутим, у незваничним, приватним разговорима српски министри признају да ће учинити све да Србија уђе у ЕУ, укључујући пристајање на ампутацију 15% државне територије.

У таквој квадратури круга, вероватно преношење овлашћења с УН на ЕУ ће свакако допринети да се и оно мало власти на Косову потпуно распадне. Као што ми је рекао један од америчких полицајаца: "Како да некога ухапсите ако су границе власти и овлашћења нејасне?" Од таквог стања ће, наравно, додатне користи имати само гангстери, подводачи и кријумчари који тренутно чине владу Косова и који су савезници Запада од 1998. године.

Косово је, стога, сада дефинитивно изгубљено за Србе, а самим тим и за хришћанску цивилизацију. Рат вођен у име људских права 1999. године довео је ништа мање него до геноцида - темељног искорењивања српске популације на Косову (оно мало преосталих Срба живи у гету) и историјског памћења тих људи. Да би оправдао напад на Југославију, амерички Стејт департмент је 1999. године објавио документ "Брисање историје", у којем је био изложен наводни геноцид над Албанцима. Сада знамо да је највећи део тог документа била чиста пропаганда, а наводи у њима остају недоказани упкос вишегодишњим покушајима да буду доказани пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Па ипак, "брисање историје" је управо оно што су Албанци урадили на Косову од како је НАТО пакт окупирао покрајину и од када је контролише. Они су избрисали и демократију, људска права и сва основна начела људске пристојности. Историју последњих десет година на Косову чине само трагедија и хипокризија, стопљени у једно - истинску смрт Запада и свега што он представља.

Џон Лафланд је британски историчар, политички аналитичар и директор истраживања на Институту за демократију и сарадњу у Паризу. Сарадник је многих угледних европских листова. Аутор је књига "Историја политичких суђења: од Чарла И до Садама Хусеина (прошлост у садашњости)", "Травестија: суђење Слободану Милошевићу и корумпираност међународне правде", "Русија: нови хладни рат? (геополитичка питања)", "Шелинг против Хегела" и других.

Вашингтон тајмс:

Косовске политичке игре на примеру Суроија

Осиромашена косовска привреда и даље стагнира, процес међународног признавања је у застоју, а косовска политичка елита је више заинтересована за политичке игре него за будућност сопствене земље, пише данас "Вашингтон тајмс".

Из пера уредника Вашингтон тајмса

У тексту америчког активисте за независност Косова Семјуела Хоскинсона, истиче се да су на Косову сва политичка питања истовремено и лична питања, јер су партије само средство за промовисање уских личних интереса лидера, па је резултат самопоражавајући политички рат типа ''сви против свих''.

Аутор као пример даје "случај" Ветона Суроија, "добро образованог и космополитски настројеног сина бившег југословенског дипломате, који је одиграо важну улогу у дугим преговорима око статуса Косова".

Пошто је његова странка лоше прошла на изборима, Сурои је напустио странку чији је био оснивач, што је само допринело утиску да је "пре реч о дилетанту, него о човеку посвећеном будућности своје земље", навео је Хоскинсон.

За сада, пише аутор, Сурои удобно седи по страни и критикује владу у својим новинама које финансирају стране интересне групе, и то преко његовог елитног Спољнополитичког клуба.

"Још више забрињава питање порекла његовог великог богатства, као и његове везе са страним лобијима. Колико контроле и утицаја над Суроијем има његов финансијер, политички активиста и мултимилијардер Џорџ Сорош? И који разлог има мистериозна Билдерберг група, сачињена од старих политичких лавова из САД-а и Европе, да му помаже тако што му изгледа омогућава приступ својој мрежи и за какве то крупније ствари покушава да га припреми", пита аутор.

Упитајмо се, пише Хоскинсон, и како би Сурои могао да објасни чињеницу да је приликом избора 2004. године своје лично богатство проценио на 40 милиона долара, да би кроз само две године тврдио да не износи више од три милиона.

"Да ли је можда то разлог зашто америчка амбасада ни не покушава да сакрије да према Суроију не гаји симпатије, а повремено и ради против њега", пита аутор.

На Косову постоји превише слицних прича о политичарима који, попут Суроија, имају лидерске амбиције али, баш као и он, много причају, а мало шта чине. С таквима се напаћеном народу Косова не пише добро, закључио је Хоскинсон у тексту у "Вашингтон тајмсу".

(превео Милан Дјукић)

  Штампа