Чудно је - зар
не? - што цена бензина пада а финансијска криза расте!?
Рат у Грузији разрешио парадокс
Ратови за ресурсе (нафта, гас) али и за светску политичку хегемонију,
поготово велики и дугогодишњи могу се само привремено водити штампаним
или непостојећим новцем. За њихово дугогодишње вођење, као рат Америке
„противу тероризма” - читај: да се свет политички преобликује како би
погодовао хегемонији САД, потребне су бескрајне суме не штампаног, већ
стварног новца, кога нема. САД су покушале да до њега дођу прављењем
енергетске кризе а касније све то замениле контролисаном финансијском
кризом, која се сада отела контроли.
 Негде
почетком августа 2008. године почео је краткотрајни рат од око пет дана
у Грузији. Нешто после тога, али суштински готово једновремено с њим
десила су се два крајње значајна економско-финансијска догађаја који су
постепено узимали светске размере. Наиме, цене нафте на светском тржишту
су нагло почеле да падају, с једне, а финансијска криза је постепено
почела да добија светске размере. Упркос, међутим, паду цене нафте, што
је у погледу економије био један јако позитиван помак, у неколико
задњих, пар, недеља финансијска криза је запретила да изазове колапс
светске економије. Ово би се готово сигурно и догодило да државе у
земљама где економски неолиберализам суверено влада нису начиниле, што
се тиче неолиберализма, право „светогрђе” или „пуч”. Наиме, држава је
запосела банке и финансијске институције и тиме торпедовала базичну веру
неолибералне филозофије да само слободно тржиште гарантује његову
само-регулативу и стабилности те да су, стога, катастрофе светских
размера немогуће. У овом тренутку - и поред координиране финансијске
интервенције држава на светском нивоу - још се не може са сигурношћу
тврдити да је поверење у тржиште повраћено и стабилизовано.
Управо да будем више у стварности, шта се тачно десило овом државном
интервенцијом? Држава је упумпала у финансијске институције, као што су
банке, осигуравајућа друштва, финансијски фондови, берза, итд., 700
милијарди долара. Уствари, повећањем државног дуга, непостојећи новац је
требало да изврши „санацију” финансијског тржишта; истина, држава је
себи повећала интерес код тих истих банака, која она обавезно мора
редовно да плаћа и то стварним новцем, наравно, ако га има. Како? Како,
пак, с друге стране и плаћање тог интереса можда иде на државни дуг, ако
стварног нема, можда, дакле, све у свему, банке нису од „санације”
добиле ништа или врло мало. А криза је и отпочела што је банкама и
финансијским институцијама потребан стваран новац, па се зато ове
трансакције могу, на српском, назвати: „пресипање из шупљег у празно”.
То су, међутим, знали и планери ових трансакција, али су се надали и још
се увек надају да ће психолошки преварити публику (инвеститоре) да нагло
почну ради великог профита да откупљују већ иначе због кризе веома ниско
пале берзанске акције. Неки од ових су поверовали, те загризли „удицу”,
а неки нису, па је отуда и садашњи феномен нестабилног и нервозног
тржишта (једног дана велики скок, другог велики пад). То је ситуација на
кратку стазу; на дужу - сем ако се не деси неко стварно „чудо“ (или
милост Божја) - треба се бојати да је ово крај постојећег
економско-финансијског система.
Постоји ли веза рата у Грузији и економске кризе?
Треба се упитати зашто сам, међутим, горњим уводом помешао грузијску
ратну епизоду са могућом економском кризом светских размера, кад нема
никакве евиденције о узајамности ових двају догађаја, изузев могуће
једновремености, што се наравно увек може приписати случају. Поготово
јер се једна безначајна локална ратна епизода и могућа економска
катастрофа светских размера, говорећи реално, не дају уопште мерити и
упоређивати. Зашто сам ипак повезао ове две на изглед независне ствари.
Ево зашто.
Прилично будно пратим шта светски финансијско-економски експерти пишу
или кажу о овој кризи. На много је начина они објашњавају. Најчешће,
међутим, они бацају кривицу за њено постојање, на начин управљања
великих и моћних финансијских и економских институција, у којима лични
профит њихових управитеља доминира, што изазива неповерење инвеститора,
тренутни и локални пад њихових берзанских акција, али се то све некако
отело тржишној и регулаторној контроли па је дошло до ефекта „падајућих
домина“ што је уродило овом садашњом кризом.
Од свих тих, дакле, многих експертних мишљења, не нађох, међутим, ни
једно да у било каквом контексту, макар само као и могућност, повеже ову
кризу са ратом. Чудим се томе, јер велики и дугогодишњи ратови букте око
нас а воде се за ресурсе - нафту, на пример - али и за светску политичку
хегемонију, што је све немогуће остварити без нафте. А ратови, поготово
велики и дугогодишњи могу се само привремено водити штампаним или
непостојећим новцем. За њихово дугогодишње вођење, као, на пример, рат
САД „против тероризма” - читај: ови се стварно воде да се свет политички
преобликује да би погодовао САД хегемонији - што захтева неколико
десетлећа сигурно, а можда и читаво столеће, потребне су бескрајне суме
не штампаног већ стварног новца.
Ето зашто сам повезао грузијску ратну епизоду са на изглед неспојивом
категоријом могуће светске економске кризе. Требало би само да докажем
да је и грузијска криза део хегемонистичких САД ратова за политичко
преобликовање света, онда мора између те две категорије да постоји не
само чврста већ и нераскидива веза.
Грузијски рат. Откуд он - и то баш сад?
Већ је сваком и најповршнијем посматрачу светских догађаја, јасно да од
пада Совјетског Савеза (формално нестао са светске позорнице 01. јануара
1992. године), мада формално у „партнерским“ односима са Русијом
(наследницом СССР), САД су се - баш због пада СССР, определиле; сад је
време за то!«- за политику разбијања двополарног система моћи (СССР и
САД) а на успоставу једнополарног са само САД на челу. Већ је самим
распадом СССР, дошло тада до рата у Грузији између Грузије и њених
аутономних провинција: Јужне Осетије и Абхазије, због чега су оне
прогласиле независност. Примирје је успостављено због тада ратне „пат”
позиције сукобљених страна с тим да свака страна остане на својим
позицијама с руским трупама као мировњацима а да се коначном решењу
приступи преговорима кад се наравно стекну услови за то.
И да не дужим много. У међувремену почело је тзв. опкољавање Русије. Још
за време Клинтонове администрације је успостављено тзв. Партнерство за
мир (ПзМ) са циљем да се та полувојна организација (предворје НАТО-а)
окрене према истоку односно руским границама. Готово све земље бившег
СССР, на западној руској граници, као балтичке земље, Украјина и Грузија
су одмах приступиле ПзМ. Могуће је да је и сама Русија (с Белорусијом),
да би психолошки амортизовала ово САД постигнуће „благонаклоно“ гледала
на то. То је био период „тихог“ опкољавања. После, пак, 11. септембра
2001. повећава се период стварног и јасног опкољавања. Парадоксално
звучи, али је истинито, да је Владимир Путин - ваљда у жељи да с Бушом
направи истинске „партнерске” односе први отпочео ову фазу. Наиме,
дозволио је САД -ради рата у Авганистану - да привремено запоседне неке
војне аеродроме у централној Азији, које САД ни до данас нису напустиле.
Даљи кораци САД у том смислу су биле „обојене револуције“: „розе“ у
Грузији и „наранџаста“ у Украјини. Као резултат тих револуција, у овим
земљама инсталирани су „демократски“ режими отворено непријатељски према
Русији: Виктор Јушченко (Украјина) и Михајло Саакашвили (Грузија). Даље
о овој теми ће се наставити „у ходу” у тексту који следи, а пошто се
додирене још један интересантан феномен.
Чудна судбина цене нафте на светском нивоу
До пре једно 4 године, просечна цена бензина у САД била је око 1,5$ по
галону; онда се она у следећој години дигла до отприлике 2,5$, а после
се повукла и стабилизовала се на око 2 долара. Та се ситуација поновила
и са следећом 2007. годином, с том разликом што је у овој фази највиша
цена била око 3,5$ да би се падајући зауставила на око 3$. У последњој
четвртој години (2008), све се потпуно исто поновило само се врхунска
цена попела на око 4,5$ да би после почетка грузијског рата почела нагло
да пада да би се сад, мало више од два месеца после Грузије, нашла у
просеку на око 3,.5$ али и с великим падним нагибом што указује да ће и
даље да пада.
Енергетски експерти цело ово време бујања цена бензина „зналачки” су то
правдали недовољним рафинеријским капацитетима, те временским непогодама
у мексиканском заливу, опет смањеним продукцијама нафте, а страховитим
порастом њене потражње из Кине. Сад, пак, кад је цена бензину, за око
два месеца, пала за око 1$ а још не изгледа да ће се ту зауставити, више
се не јављају експерти да би објаснили, откуд је сад одједном потражња
мања него понуда.
Требало би сад овде објаснити још једну збуњујућу коинциденцију која је
по свему - тако бар изгледа - у неком дослуху с ратом у Грузији.
Берзанско тржиште је цело ово време раста бензина показивало знаке
тржишне нервозе са релативно малим скоковима и падовима да би с почетком
овог рата, амплитуде ових скокова (горе-доле) знатније порасле; око два
месеца после Грузије оне су добиле претеће размере; а такве су и данас.
Два тумачења финансијско-економске кризе
Одмах да кажем: постоје два тумачења, али се оба на крају сливају у
једно.
По првом тумачењу,
иду у САД председнички избори. Барак Обама, кандидат Демократске странке
је у знатној предности, углавном због тога што је у погледу већ
постојећих ратова заузео став да их у догледно време треба прекинути и
заменити миром. Бушовој администрацији, пак, да би се преокренула
изборна ситуација у корист свог републиканског кандидата Џона Макејна,
неопходан је био један нови рат малих размера у који би се уплела
Русија, да би се онда пропагандно односно ин виво демонстрирала актуелна
руска опасност по светски мир и западњачки демократски поредак. У том
смислу дато је одобрење председнику Грузије, Саакашвилију, да провоцира
Русе, што је овај урадио, извршивши агресију на Ј. Осетију. На ову
провокацију Руси су муњевито одговорили и самим запоседањем једног дела
Грузије. И признали независност Ј. Осетије и Абхазије. Остало већ знамо.
Друго тумачење
се заснива на економији и финансијама. Већ одавно Бушовој администрацији
тржишна нервоза даје сигнале да се ратови хегемонистичког формата могу
само привремено водити штампаним новцем тј. повећањем државног дуга;
значи, ако су они дугорочни, а по дефиницији јесу, потребан је стваран
новац, а њега, као за инат, нигде нема.
 Повезивање
„тачака”
Дошло је време - да тако кажем - да се повежу „тачке”. (Повезивање
„тачака” - на српском скоро ништа не значи - буквалан је превод једног
израза из америчког енглеског,
connecting the dots,
који тамо политички гледано много значи. То је повезивање значајних
догађаја, поготово политичких, који, као на неком графикону, непогрешно
дају прави и финални њихов смисао.)
Дошло је, дакле, време да се конфузним околностима грузијског рата да
прави смисао.
Као што је напред речено, стварног новца за вођење ратова нигде нема.
Увек, пак, инвентивни Амери, специјално кад се ради о новцу, досетише се
како да до стварног новца дођу.
Енергетска криза! Она ствара реалан новац, да стварнији не може бити. Са
федералном таксом и доларском конверзијом, око 20 одсто од сваког галона
припада држави. Скоро неисцрпан извор стварног новца. Истина, у крајњој
линији, испада да ће грађани САД финансирати те ратове. Није можда фер,
али морају и они нешто привремено жртвовати да би ови ратови једном за
увек извојевали за њих најбољи могући животни стандард на свету. Стога
ће они без много протеста издржати могуће и до 7$ по галону бензина.
Догодила се и грузијска криза, да ли због САД избора или што су
„бушисти” плашећи свет Русијом уплашили изгледа и себе. Ово их је
натерало да начине један објективно крајње критичан осврт на енергетску
кризу коју су они изазвали као извор непресушног стварног новца
неопходног за рат. Шта да радимо? Тачно, енергетска криза нам финансира
рат, али у исто време пуни и петро-доларима Путинову касу. Само
захваљујући њима, он све отвореније и отвореније покушава да разбије
нашу намеру господарења светом. Планерима у САД се некако спонтано
наметао закључак - укинимо енергетску кризу. И цене бензина су почеле
нагло да падају.
Размишљајући сад како да надоместе ставрне доларе који су им долазили од
енергетске кризе за даљње вођење рата, те исте планере одједном ошину и
једна друга за њих позитивна мисао. Па ми чак не морамо бити ни велики
губитници укидањем енергетске кризе. Кина, Јужна Арабија и Русија су
највећи инвеститори у САД економији са респективним улозима (у
милијардама долара), Кина са 1600, Јужна Арабија са 900 и Русија са 160
(по економисти Бранку Драгашу).
Неопходно је, дакле, изазвати економско-финансијску кризу у нашој
привреди јер ће стварног новца за вођње ратова у правцу стварања
униполарног система моћи, с нама на челу, бити и на претек, па је могуће
одатле вишак тог свежег новца упумпавати назад у посрнулу привреду која
је дошла као последица нашег изазивања ове кризе.
Под тим оптимистичким (али, можда, и наивним) условима, изазвана је,
после грузијског рата, текућа финансијска криза. Добар део тих страних
инвестиција се већ у првом налету тог кризног удара истопио, и наравно
преселио се као неопходан стваран новац у кофере Бушове администрације
ради даљег вођења својих хегемонистичких ратова. Али истопио се и добар
део домаћих инвестиција, а специјално оних уложених у разне пензионе
фондове америчких грађана. Чини ми се да се криза у том моменту отела
контроли и добила претеће размере не само у погледу колапса САД
економије већ и оне светске.
Као последица дошла је наравно већ споменута САД „терапија” тј.
убризгавање 700 милијарди фиктивних долара у економију. А то је исто,
као кад би ватрогасци гасили пожар са шмрковима без воде.
Баш ових дана, поводом избора новог председника САД - одређеног за 4.
новембар 2008. године - води се у Америци жучна дебата између два
председничка кандидата: Барака Обаме из Демократске странке и
републиканца Џона Макејна. Слушам њихову дебату и не могу да верујем да
и они, као и експерти, не виде везу између ратова и економије, а један
од њих, колико сутра, биће позван да управља САД. Али по њима, не само
да ратови и економија немају везе, већ се они сад између себе утркују ко
ће од њих водити по интересе САД ефикасније те ратове.
У почетку председничке кампање, Обама је на изгледима да ће његова
будућа администрација настојати да оствари мир у свету, добио знатну
предност над републиканцем Џоном Макејном. После, пак, грузијске кризе
из које се у Америци изродила у свој својој страхоти „руска опасност”,
Макејнове шансе - због САД „патриотизма” пред руском опасношћу - знатно
су увећане. Обама, изгледа, да би му парирао, можда невољно, прихватио
је и сам Макејнову „патриотску” линију и отуда њихова у дебати препирка
о ефикаснијем вођењу САД ратова.
Како то кад је видео да се Обама упецао на мамац макар и „патриотског”
рата, Макејн (односно његови стратези), није у томе видео шансу да
преокрене стопроцентно ситуацију у своју корист. Требало је само, макар
и формално, да изјави да је дошао до закључка, а нарочито после ове
финансијске кризе, да је Америци неопходан мир у свету а не рат. Погодио
би тачно у саму суштину интимног осећања америчког грађанина тј. мисао -
тако је одгојен - коју он не може да искаже док она не потекне од неког
„лидера”. А Макејн је био тај...
Јер само с миром у свету, све се враћа у нормалу. С временом чак и
претећа економска криза...
Н. Љотић
ИСКРА – 01. новембар 2008
|
