Предходна страна

Било је: независно Косово и улазак Србије у ЕУ - две су одвојене ствари; сад, пак, Еулекс и Србија у ЕУ - немају везе

Стара прича у новом руху

Док је питање независности Косова још било актуелно тзв. међународна заједница (ЕУ и САД) стално је „проповедала” Србији и свету да питање статуса Косова и улазак Србије у Европску Унију (ЕУ) потпуно су два одвојена питања која немају никакве међусобне везе.

„Проповед” Запада поделио Србију
Србија се, међутим, по тој лажној дилеми увелико поделила. Наиме, на једној страни су били они Срби који су стајали на становишту да су ова два чиниоца (Косово и ЕУ) тесно повезана и да политика уласка у ЕУ нужно води признању независности Косова од стране Србије. Други Срби, пак, имали су исти став као и међународна заједница тј. да су ти чиниоци (Косово и ЕУ) потпуно независни један од другог тј. може се радити пуном паром за улазак у ЕУ, на једној, и једновремено бити противан независности Косова са специјално наглашеним објашњењем да одбрана Косова почива на „дипломатским средствима”; у ствари, ишло се тако далеко, да би таква одбрана била најуспешнија кроз УН, тј. кад Србија уђе у ЕУ.

Десило се, међутим, да је горња подела Србије прешла и у саму коалициону владу Србије коју су тада сачињавали тзв. «„народњачки” блок (Коштуницина Демократска странка Србије - ДСС и Нова Србија - НС) и „проеврпски” блок (Демо-кратска странка - ДС Бориса Тадић и Г17+ Млађана Динкића). Та влада је са Коштуницом као премијером постојала од априла 2007. до мислим марта 2008. године. Пала је - управо Коштуница је „вратио мандат народу” с тим што је Тадић расписао нове изборе за Скупштину Србије за почетак маја, тачно на питању по коме се и Србија расцепила - не може се бити и за ЕУ и борити се против независности Косова.

Конкретно, то се у српској влади овако догодило. Потпредседник владе Божидар Ђелић парафирао је још крајем 2007. године са ЕУ Споразум о сарадњи и придруживању (ССП) с тим да се коначна верзија ССП-а потпише нешто доцније у 2008; у том парафираном ССП стојала је провизија да се ССП не односи на Косово (пошто Косово није тренутно под Србијом већ под Унмиком и да је та ситуација слична случају кипарског ССП где део Кипра под Турском није укqучен у овај документ).

У међувремену 17 фебруара 2008. Шиптари су једнострано прогласили независност Косова; ускоро потом ту независност су признале САД и скоро све државе ЕУ (најважније: Енглеска, Француска и Немачка...). Ово признање је одмах изазвало даљу поделу у српској влади. Коштуничина страна је тражила да се у финалној верзији ССП-а стави провизија да је Косово део Србије јер само тако Србија може да уђе у ЕУ. Тадићева страна је стојала на становишту да парафираном ССП никаква поправка није потребна. На том разгласју, поготово кад је још мисија Еулекс (ЕУ преузима улогу Унмика на Косову) требало да спроведе у дело косовску независност, влада је најзад пала.

Стара прича у (не сасвим) новом руху
Сад - нешто више од пола године од пада Коштуничине владе и оформљења нове проевропске владе тадићеваца - ситуација у вези Косова као да се понавља само у новом руху. Пре пола године радило се о томе да ли су улазак Србије у ЕУ и питање Косова две ствари независне једна од друге или не? У крајњој линији, падом Коштуничине владе, постало је потпуно очевидно да су те две ствари пупчано повезане - не може се бити и за улазак у ЕУ и бранити суверенитет Србије над Косовом.

Сад, пак, да ли су Еулекс и улазак Србије у ЕУ две одвојене ствари или не. Сад ту битку бију тадићевци са собом самима али под крајње чудним околностима: с једне стране тврдоглаво остају опредељени за улазак Србије у ЕУ а, с друге, настоје - бар јавно - да остану доследни Резолуцији 1244 СБУН с којом их је Коштуница уставно везао још док су били партнери.

Знајући, пак, овај шизофрени процес који витла свешћу тадићеваца, ЕУ им је дала до знања да улазак Србије у ЕУ зависи директно од њиховог односа према Еулексу, тј. мисији ЕУ за имплементацији косовске независности. У ствари, ЕУ им је поручила да улазак Србије у ЕУ и Еулекс нису две независно једна од друге ствари већ, напротив, супротно - оне су тесно повезане. То им је, наравно, ЕУ дискретно и дипломатски поручила, али сасвим је друга ствар, што за јавност ЕУ и даље стоји на становишту да су Еулекс и Србија у ЕУ две потпуно одвојене ствари.

Тадић преко Јеремића потерао „зеца” а истерао...
Тадићевци су наравно одмах схватили праву поруку ЕУ и сад за њих настаје читава једна интелектуална и психолошка акробација како задовољити и ЕУ, тј. признати Еулекс и остати веран Резолицији 1244 УН која гарантује суверенитет Србије над Косовом. Тај део посла препуштен је углавном српском дипломатском „чаробњаку”, млађаном Вуку Јеремићу, министру спољних послова Србије. А ево зашто?

Да је Јеремић истински чаробњак сведочи једно његово дипломатско постигнуће до сад иначе незамисливо за Србију. Он је извојевао да Генерална скупштина УН (састаје се једном годишње у септембру) прихвати иницијатуву Србије по којој би Међународни суд правде (МСП) у Хагу (то није суд који углавном суди Србима), с позиција међународног права, требало да оцени валидност једностраног проглашења независности Косова од стране Шиптара. Ту, пак, постоји један интересантан и врло симптоматичан детаљ. Сви велики пропоненти независности Косова као што су САД и ЕУ, били су унапред противни овој Јеремићевој иницијативи, али су на крају на самом гласању или апстинирали или чак гласали „за” његову иницијативу.

С тим, међутим, у вези, јавља се сад нешто као радозналост: шта ако МСП донесе одлуку да је проглашење косовске независности било валидно? Неће ли Србија онда морати чак и формално признати независност Косова!? Да ли је „чаробњак” Јеремић мислио о томе? На то би Јеремић: одлука МСП не обавезује Србију! Тачно, али одлука МСП гарантује да је признање независности Косова од стране САД и ЕУ било у складу с међународним правом, што онда аутоматски торпедује главни аргуменат Србије и тадићеваца о повреди међународног права коју је независност Косова изазвала. А то је тзв. међународној заједници једино и потребно било. Јеремић је, значи, гонио „зеца” а налетео на „вука”. Ово бар донекле објашњава због чега се међународна заједница приклонила Јеремићевој иницијативи на горе поменутој Генералној Скуп-штини УН.

Предстоје сад још и Јеремићеве акробације

Без обзира, пак, на ово Јеремићево постигнуће кроз УН, реч је још увек о његовим интелектуално психолошким акробацијама из претходног поглавља, које он мора да обави да би Србија, с једне, и ушла у ЕУ и признала Еулекс, а остала доследна уставној одредби Србије по којој је Косово „неотуђив” њен део, с друге стране.

По свему - Сизифов је то посао!? Али дипломатски „чаробњак” (није ли реч чаробњак друго име за Сизифа!?) Јеремић, као што смо га већ видели у УН, може и мора све - зато су га тадићевци изгледа и предвидели за ову последњу своју авантуру.

Неочекивано и за тадићевце а још више за ЕУ: може то што ви тражите од Србије (наиме, Србија признаје Еулекс, али и улази у ЕУ) - рећи ће Јеремић Бриселу - али уз ове српске услове: статус Еулекса да буде „неутралан“ (што подразумева нема спомињања Ахтисаријевог плана нити у било ком облику помена о независности Косова) а све то уз „потврду СБУН”. Другојачије речено Јеремић је поручио ЕУ да он хоће да Еулекс буде испостава УН на Косову, слична Унмику, а не ЕУ.

По свему овде се види да је Јеремић окренуо - што кажу - „лист”, па уместо да ЕУ њему поставља услове, он се усудио да Брислу поставља своје услове. Бриселска ЕУ бирократија се у неверици чешка по глави, шта би ово требало да значи!? Или је Јеремић полудео или је ово стварно нова политика проевропског Београда? Ако је ово прво - лако ћемо; ако је ово друго - нећемо се спорити с Београдом да ли је ово српско условљавање или не, већ стајемо на становиште да смо и ми у ЕУ дошли до истих закључака до којих и Београд, тј. да Еулекс статусно (по питању косовске независност) буде неутралан, што подразумева да ће се Ахтисаријев план о Косову суштински спроводити без, наравно, његовог спомињања а пошто је Косово већ иначе практично независно, Еулекс у својим радњама нема потребе да њу истиче. Сви ти „уступци” које чинимо Београду незнатни су према признању Еулекса од стране Србије што индиректно значи и само српско признање независности Косова. Истина - и ту може бити проблема - све то треба да одобри СБУН.

Заблуда (1) која је постала јасна чак и Тадићу
Седница СБУН искључиво по том питању била је већ заказана за 7. новембар 2008. године али је у последњем тренутку отказана. Изгледа да је до отказа дошло зато што су се шиптарске приштинске власти побуниле против овог договора између Јеремића и ЕУ. То се да закључити јер се Јеремић, охрабрен сад својим успешним услов-љављањем ЕУ, дрзнуо чак и да„подвикне” ЕУ, како би ова подвикнула Шиптарима, да се не мешају у договор између Београда и ЕУ. Изгледало је као да је Брисел и том погледу био у процесу да „по-корно” и то обави јер је нова седница СБУН била заказана за 14.11 2008.

Десило се, међутим, да су Шиптари остали непопустљиви, па се читав један ЕУ убеђивачки „тим” налази већ неколико дана у Приштини са циљен да се извојује њихово прихватање договора Јеремић - ЕУ. Изгледа, пак, да је ЕУ ту доживео крајњи неуспех јер је седница СБУН поново одложена, а и сама ЕУ је обзнанила да Еулекс мисија долази на Косово 2. децембра без обзира на став Шиптара. Ништа, пак, није саопштено у ком својству - ради имплементације договора ЕУ- Јеремић, или нешто друго. У сваком, пак, случају, „лопта” је бачена поново у српске руке.

Ако Србија прихвати Еулексову мисију од 02.12, без одобрења СБУН, она је и формално признала независност Косова. Ако, пак, Србија одбије овакву Еулексову мисију, она себи, како сад ствари стоје, затвара улазак у ЕУ. Нисам сигуран да су Тадић и Јеремић спремни на овакву своју жртву, јер би цео њихов кредибилитет пред српским проевропљанима био потрошен, што би свакако изазвало пад садашње владајуће коалиције. Зато ће се тадићевци изгледа, као мање зло, морати определити за Еулекс без одобрења СБУН, жртвујући при том наравно суверенитет Србије над Косовом.

Како ће тадићевци овакву своју уставну издају Косова правдати пред српским народом - то је већ друго питање?! Једино, пак, исправно би било - ако има у њима макар и „зрнца” части, да сад они, као Коштуница пре осам месеци, „врате мандат народу”.

Заблуда (2)
Нешто, мало боља - али не битно боља - ситуација за тадићевце била би, да је ЕУ успела да убеди Шиптаре у договор Јеремић - ЕУ, у ком случају овај договор би зависио од одлуке СБУН. Ту, пак, постоји овај велики и вероватан изазов.

Шта ако Руси кажу, ми стављамо свој вето на овакву Резолуцију СБ УН уколико се Еулексов „неутралан” статус из тог плана, не преиначи тако да је у складу са Резолуцијом 1244 УН, по којој је Косово аутономна област Србије.

ЕУ би на такав развој ситуације рекла Јеремићу: ето, ми смо покушали све, чак смо и Шиптаре ућуткали, сад је до вас да се нагодите с Русима. Како нема шансе да ће се Јеремић нагодити с Русима, пред њим су само два излаза, али оба се своде на исто - што је одавно било јасно свима који су то хтели да виде - да се у исто време не може бити и за улазак Србије у ЕУ и бранити Косово.

Јеремић односно Тадић је тако заобилазно и после многих горких искустава најзад и сам дошао до сазнања - или једно или друго; оба никако. Крах је то Тадићеве (али и ЕУ, односно САД) лажне политике по којој су независност Косова (односно признање Еулекса од стране Србије) и њен улазак у ЕУ две потпуно међусобно одвојене ствари.

Н. Љотић

  Штампа