Intervju sa
Marijom Linom Vekom – poznatijom kao Marilina Veka
Srbi su na Kosovu progonjeni do genocida
Znači,
ako si Srbin ne možeš da pređeš ulicu, jer oko tebe su nevidljivi
zidovi, jači od bilo kojeg stvarnog zida. Ako si Srbin, ti nemaš prava
da uđeš ni u jednu prodavnicu. E, to je genocid, ali ne samo fizički,
nego i kulturni genocid jednog naroda.
 Marija
Lina Veka (poznata kao Marilina Veka), reporter i novinski komentator sa
diplomom rimskog Univerziteta La Sapienza (studije istorije) i
specijalizacijom u Vatikanskom tajnom arhivu iz paleografije, sticala je
iskustvo baveći se prevodilačkim radom, poslovima u press-službama, i
organizovanjem međunarodnih susreta i konferencija.
Od 1993, njena pažnja je usredsređena na vojne akcije i etničke sukobe.
Pratila je misiju "Ibis" u Somaliji. Od 1999. bavi se "balkanskim
scenarijem", pri čemu naročitu pažnju poklanja tragediji nealbanskih
zajednica na Kosovu i Metohiji. Veka je pisala za rimski dnevnik
"Rinascita" i desetak drugih italijanskih publikacija. Autor je knjiga
"Skandal Somalija - Anatomija laži" (Milano, 2001) i "Izgubljeno Kosovo"
(Rim, 2003). Bavi se i humanitarnim radom, sarađuje u projektu
"Rinascita onlus" u korist srpskih enklava na Kosovu i Metohiji.
·
Gospođo
Veka, šta Vas je podstaklo da napišete ovu knjigu, i da li je za Vas
Kosovo izgubljeno?
- Pre svega, htela bih da se predstavim: ja sam novinarka iz Rima,
dakle, nikakvo srbofilsko osećanje nije mi bilo podsticaj za pisanje ove
knjige. Jednostavno, podstakla me je profesionalna, ali i ona ljudska,
lična etika. Svedočiti ne ono što odgovara srpskoj strani istine, već
ono što je istina koju sam videla, istina koja je potpuno različita,
štaviše suprotna od onoga što su nam o Kosovu prezentovali veliki
informativni mediji. Dakle, htela bih da govorim o patnji, ali o onoj
strani patnje koja se odnosi na Srbe.
·
Zašto
"Izgubljeno Kosovo?"
- "Izgubljeno" je bila prva reč koju sam naučila na Kosovu. Pitala sam
Srbe u enklavama: "Kako vidite budućnost?", a oni su odgovarali:
"Izgubljeno, izgubljeno". Ta prva srpska reč koju sam naučila,
"izgubljeno", govori da život u enklavama, tim zatvorima pod otvorenim
nebom, zapravo i nije život.
·
Vaša
knjiga svedoči o srpskim patnjama na Kosovu. Da li bi se za nju moglo
reći da je prosrpska?
- Ne verujem da postoji samo srpska strana istine. Postoji samo istina,
i to je dovoljno. To što je, zbog ekonomskih, političkih i finansijskih
motiva, ova istina godinama bila izopačena, još više me podstiče da
svedočim o njoj. Prilikom raznih diskusija posle izlaska moje knjige na
italijanskom, rastužili su me komentari da sam prosrpski nastrojena, jer
postoji potražnja za informacijama kojima se ljudi kvalifikuju prema
stereotipima. Ali, ja ne verujem u stereotipe. Ne iznosim nijednu
tvrdnju nacionalističkog tipa, niti pokazujem sklonost ka revanšizmu
srpske strane. Jednostavno, svedočim da postoji manjina koja živi na
svojoj zemlji, koja ima pravo da živi tamo gde je odvajkada živela, a
koja je danas progonjena, progonjena sve do genocida.
·
Možete li
nam nešto reći o "kući smrti" koja je na Vas ostavila snažan utisak?
- Postoji jedna grupa kuća na putu prema Šilovu, na desnoj strani puta,
tako da ako neko ne obrati pažnju, ne vidi ih uopšte, jer su već zarasle
u travu. U njima su živeli Srbi. Jednog dana su mi dvojica karabinjera
(jedan od njih je kapetan) rekli da će me povesti da vidim nešto, pod
uslovom da sam dovoljno jaka da to izdržim. Zaustavili smo džip i hodali
pešice između tih zapaljenih kuća, sve do jedne koja se nalazila na
uzvišici. Tamo su živele srpske porodice. Neke su otišle pre dolaska OVK
u junu 1999, kada su došli i vojnici KFOR-a, a neke su ostale. Nisu
hteli da odu, nisu hteli da ostave svoje domove, iako su znali da će
umreti. Ostali su da čekaju, i čekali su sa dostojanstvom koje se, u
određenim momentima, graniči sa ludošću, a što sam često sretala po
srpskim enklavama. Ostali su tamo znajući da ih teroristi neće samo
pobiti, nego će se postarati i da im tela nestanu, kao što su to već
činili sa stotinama srpskih tela. I tako, čekajući smrt, počeli su da
pišu: 24. aprila 1999. na zidovima kuće ispisali su svoja imena,
obeležili visinu, zapisali koliko su kilograma imala deca. Načinili su
zatim i jedan spisak imena, ispisujući datume pokraj njih. Beleženje je
prekinuto 10. juna 1999. Zidovi su izrešetani rafalima kalašnjikova.
Karabinjeri su mi rekli da je bilo ispaljeno sedam šaržera. Pri ulasku u
kuću posebno pada u oči trag rafala koji vodi prema krovu:
najverovatnije je da su na tavanu bila sakrivena deca, što znači da su
ona prvo bila pobijena. Ova kuća je potpuno opljačkana i srušena, kako
to uvek biva kada teroristi dođu, pljačkajući i odnoseći sve što se u
kući zatekne. Tela nisu pronađena, ostala su samo njihova imena na
zidovima. Kada sam izašla iz kuće, zaplakala sam se. Plakali smo sve
troje. Težini utiska doprinosilo je proleće koje je bilo u jeku, okolo
je sve cvetalo, bujna vegetacija je prekrila sve, pa i ovu kuću. Osećala
se statičnost smrti.
·
Vratimo
se na najnoviji napad Albanaca. Kako se, po Vašem mišljenju, ponela
međunarodna zajednica?
- Međunarodna zajednica je pokazala pretvorno čuđenje pred nečim što je
komotno moglo da se predvidi. Osim toga, zbilja ne verujem ni u kakav
"neočekivani napad", sve se to osećalo u vazduhu. Ja sam o tome govorila
u septembru, bilo je jasno da će se nešto dogoditi. Već je postojao
scenario, praktično ratni plan, koji se istovremeno realizovao u
različitim delovima Kosova, sa jasnim ciljem: da ubedi Srbe da treba da
odu ili da umru. To je prvo. Drugi cilj je bio proširenje teritorije
prinuđavanjem ljudi da napuste kuće. To se i dogodilo tokom ova tri dana
rata (jer ovo je bilo ratno stanje), teritorijalni uticaj je upadljivo
ojačan. I treća stvar: pokazati svetu čvrstu rešenost da se, makar i
silom, izdejstvuje nezavisnost. I sve to onda kada je svet polako počeo
da zaboravlja Kosovo, posle tzv. mira objavljenog u junu 1999, mira koga
tamo zapravo nikada nije ni bilo. I međunarodna zajednica to vrlo dobro
zna, jer se pred njenim očima neprekidno sprovodi etničko čišćenje. Šta
se pod tim pojmom podrazumeva? Etničko čišćenje nije samo ubijanje, kao
što se ovih dana dogodilo u vašoj zemlji. Etničko čišćenje je i kad ne
možeš da stigneš do ugla ulice da bi kupio hleb. Ne možeš da pređeš
ulicu, jer oko tebe su nevidljivi zidovi, jači od bilo kojeg stvarnog
zida. Znači, ako si Srbin, ti nemaš prava da uđeš ni u jednu prodavnicu.
E, to je genocid, ali ne samo fizički, nego i kulturni genocid jednog
naroda.
·
Koliko
ste puta već bili na Kosovu?
- Obišla sam sve pomalo. Krenula sam od baze karabinjera prema Vitini,
Klokotu, Gnjilanu, Cernici, Vrbovcu, boravila sam u Čaglavici. Moje
veliko interesovanje pobudila je ličnost oca Dragana, pa sam odlučila da
mu, shodno svojim skromnim mogućnostima, svakih pet-šest meseci donesem
nešto malo pomoći. Ta neznatna pomoć istovremeno je i moj protest protiv
rada nevladinih organizacija, koje pomažu samo jednom delu stanovništva.
Nisam videla nikoga ko pomaže Srbima, osim italijanskih karabinjera koji
su, o svom trošku, kupovali namirnice i nosili ih po kućama, kako bi
ljudi imali šta da jedu. Pratili su ljude do groblja, do lekara, sa
odgovornošću i osećanjem obaveze koji samo mogu da mi imponuju. Međutim,
ovo ne opravdava nevladine humanitarne organizacije, a ni Visoki
komesarijat za izbeglice, koji ima veliku odgovornost, a ne deluje mi da
kod njih ima svesti niti želje da se upoznaju sa situacijom u enklavama
i stanjem tamošnjih ljudskih prava. Da bi se shvatio stav Visokog
komesarijata, dovoljno je otići na njihov sajt na kome su imena gradova
ispisana na albanskom. To je, čini mi se, sasvim precizan pokazatelj
pravaca njihovog delovanja.
·
Možete li
da nam kažete nešto o humanitarnoj pomoći Katoličke crkve na Kosovu? Ima
li je, i ako postoji ko je organizuje i distribuira?
- Katolička crkva je, nažalost, jedna institucija, istovremeno i
politički entitet. Nije neutralna. Vatikan je bio prva država koja je
priznala hrvatsku nezavisnost i Sloveniju, i to je sasvim dovoljan
pokazatelj njihovog stava. Nažalost, velike katoličke organizacije, koje
imaju sredstava i mogućnosti, bile su vrlo aktivne kada je Srbiji
objavljen rat, plasirale su iskrivljene informacije. Na sajtovima ovih
tzv. "mirotvoračkih" katoličkih organizacija, na čelu sa organizacijom
pod imenom Majke Tereze iz Kalkute, Svetog Eđidija itd, nalazimo
srceparajuće priče o jadnim albanskim izbeglicama, o masakrima i slično,
što je velika laž koja je doprinela da dođe do kasnijih događaja, do
progona srpske manjine. Sve se to, nažalost, nastavlja, pomoć se i dalje
dodeljuje samo jednom delu stanovništva, osim onog što po malo stigne od
italijasnkog Karitasa i italijanskog Crvenog krsta, organizacija koje
su, ipak, više laičkog tipa. Od strane Katoličke crkve nisam videla
zaista nikakvu pomoć upućenu Srbima.
Dr. DraganaJanjić
|
