Предходна страна

Млади књижевник Предрага Анђелића у роману ''Летач'' о жестоким момцима београдског асфалта

Летач

Узбудљиви шпијунско – акциони трилер „Летач“ чија се радња одиграва у Београду, је прича о Драгану Михаиловићу, успешном младићу са “оне стране закона”, око кога се плете завера која ће довести до тога да буде прогоњен, од стране обавештајне службе, од мафије…али и неких високих кругова који се у свету не називају мафијом мада имају врло чврсте организације које не праштају.

Пошто му пријатељи из детињства бивају мистериозно убијени, верујући да зна ко су починиоци и наручиоци тих убистава, Драган креће у освету ником другом до куму српске мафије. Цела радња се ипак одвија, под будним оком моћне Државне безбедности…, а да Драган то само наслућије.

Одломак из романа ''Летач''

Онај седи господин што нам је упутио позив зове се Петар Станивук, бродовласник је и веома утицајан у француском „Великом Оријенту“, зато је тако говорио – рече Гвозденовић Драгану док су шетали имањем. – Наравно да ћеш прихватити позив. Е, а онај омањи господин што углавном ћути и стално се смешка је из Њујорка. Име му је Стеван Адања и будући да је Јеврејин повезан је са њиховом масонеријом, тачније кључном ложом Бнеи Брит,** чији је истакнути члан. Иначе је банкар и акционар Федералних резерви. Ова двојица ће за тебе учинити више него што си и сањати могао.

- Шта је услов? – упита тобоже наивно Драган.

- Нема услова, у томе је цела цака! Услове си, можда испунио у некоме од претходних живота, зато си у овоме тако срећан. Али, разговараћемо о томе касније.

Визиткарте… Мноштво визиткарти са више или мање дискретним знацима о припадности дотичне особе слободнозидарских братстава… Драган их је изнова окретао у руци док су му непца осетила блаженство у додиру са његовим омиљеним вискијем. Чинило му се да му овог тренутка прија више него обично, или је то било само ради треме коју је осећао након сусрета са Гвозденовићевим гостима.

– Смем ли ти се придружити, младићу? – зачу се његов глас.
– Наравно – рече Драган.
Гвозденовић насу и себи чашу вискија.
– Да ли је обед био задовољавајући? Имаш ли можда још какве жеље? – упита га.
– Само једну – рече Драган, па се изненади властитом храброшћу што је то изрекао.
– Да чујем – рече Гвозденовић више са дозом изненађења него радозналости у гласу.

– Како су се издвајали појединци у свим тим причама из давнина? Неко, – Бог, мудраци, цареви, – увек су препознавали неког у маси и пружали му руку или се он кроз какве подвиге сам истицао. На Тибету и дан данас свештеници у неком наизглед обичном дечаку препознају њиховог будућег духовног вођу... Када се то деси, сигурно је да се није догодило случајно. У одређеном смислу случајност не постоји. Стога, питање си погрешно формулисао. Уместо тога, треба да кажеш себи: А зашто не?

– Обични људи оптужују оне који су на врху углавном за идолопоклонство новца, мамонизам, и сваку неумереност. Ја лично сам веома скроман. Ушао си у наш свет. Уверићеш се да је ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗНАД СВАКЕ ПОЛИТИКЕ. Али, доста о томе. Желео бих да упознаш некога. Илија Гвозденовић поведе Драгана из собе према базену који као да је био њен природни наставак. У тренутку када су дошли до његовог руба, једна особа скочи са скакаонице и нестаде у плавичастој води. После неколико тренутака је поново изронила, док се њена дуга коса формирала у слап који јој је покривао горњи део леђа. Изађе из базена и пред њих стаде веома лепа смеђокоса девојка.

Јелена Гвозденовић била је све само не стидљива девојка, човек није морао да буде нарочито проницљив да би то приметио. Не само што је зрачила снагом и сигурношћу већ је знала шта хоће и активно радила на томе да то и добије. Ово је потврдила првим што је рекла обративши се Драгану:

– Да ли би се можда окупао, Драгане?

Није могла знати (или можда ипак јесте?), да је Драган у свом тридесетогодишњем животу имао и превише искуства са онима које су хтеле исто што и она, а при том су једнако добро изгледале. Био је потпуно опуштен да би у сваком тренутку прави одговор могао да изађе из њега.

– Можда неки други пут. Веће ми је уживање да посматрам некога ко се тако добро сналази у води као ти – рече.

– Па, онда гледај – одговори она и поново скочи у бистру воду. Гвозденовић показа Драгану да седну за сто под тендом где је била пријатна хладовина.

– Она ми је велика брига, морам ти рећи – поче своју причу. – Веома је немирног, необузданог темперамента. Не мислим да ће бити лак плен неког мангупа – она је већи мангуп од њих! Бојим се да ће је бити тешко укротити, а да она поред тог неког буде срећна. Морала би то бити изузетна особа. Јелена је попут делфина уживала у води као да је то њена природна средина. После неког времена, као након какве уметничке тачке, изашла је из базена. Проценила је да је било довољно. Приђе и придружи се оцу и његовом занимљивом го

– Оставићу вас на миру, децо – рече наизглед незаинтересовано. – Даље ме може и Јелена одменити – обрати се Драгану.

Јелена без речи стави наочаре за сунце и окрену кључ у брави. Моћни боксер мотор бурно огласи. Она даде гас и аутомобил полете са места. Излетели су кроз капију и укључили се на пут према граду. Јелена је и у вожњи била темпераментна као и у животу. Возила је великом брзином, сматрајући да у брзини лежи њено преимућство. Драган је био изненађен тиме што није говорила. Није знао да ли је то ради тога што је уживала у гутању километара спортским аутом. Игра је била опасна. Претицала је остала возила као да стоје у месту, улетала у маказице из којих се брзином извлачила, па опет улетала у непрегледне кривине. Драган је такође ћутао, надајући се срећном исходу Јеленине игре са животом. Али, она је ипак имала нешто друго на уму, а вратоломна вожња би се пре него игра, могла назвати предигром. Скренула је нагло у лево при чему се реп возила карактеристично занео за тип погона на задњим точковима. Улетела је на споредни пут који је пресецао тамну шуму која их је примила у своја недра. Скренула је и са њега у један усек и ту се зауставила. Пре него што је ишта успео да каже, она је оборила његово седиште а њен ватрени језик се нашао у његовим устима. Родила му се идеја да покуша да пружи отпор, иако је био у безизлазној ситуацији, да не пристане на то да буде само лак плен. Али она је била јача. Навикнута да увек добија оно што жели. Као и њен отац. Драганов отпор је попуштао да би коначно сасвим ишчезао. Постао је активни учесник игре у коју је био увучен. Тешио се тиме да није крив, пре него што му се свест сасвим помрачила.

– Мислиш ли да је то он? – упита Гвозденовића старац, пошто је гегајући се ушао у собу, ослањајући се на штап са врло карактеристичном дршком.

– Да – одговори Гвозденовић. – Сви знаци на то упућују. До сада нас они још никада нису изневерили. Младић је изузетан и мислим да га треба укључити у наш свет. И допада се мојој ћерки, која ће то још додатно испитати.

– Добро. Побрини се онда да све протекне онако како смо се договорили. Идем сада – рече старац.

– Биће по Вашој замисли, Велики Мајсторе. Дозволите да Вас отпратим.

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->